ВЕЛИКИ ЗАПАДНИ МЕДИЈИ: Тврд је Путин „воћка чудновата“...

LE MONDE, GUARDIAN, SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, GAZETA WYBORCZA,

EL PAÍS, LA STAMPA - О РУСИЈИ И ЊЕНОМ ЛИДЕРУ (1)

• ФРАНЦУСКА, Le Monde: Током своје прве званичне посете Москви у фебруару 2013. Оланд је  сумирао свој однос према „репресивном поретку нових Путинових закона“: „Ја нисам овде због тога да судим. Ја нисам овде да дајем оцене“... Слична уздржаност вероватно ће бити приметна и у спољној политици у случају ако се она не буде директно тицала интереса Француске
• БРИТАНИЈА The Guardian: Oдавно je јасно да Владимир Путин - „није џентлмен“, већ националиста и поборник јаке Русије…Путин је веома професионалан. Он је веома добро информисан. Он је склон да врши притисак на осетљива места, ако види да за то има могућности. Он није - дипломата. Он није момак којег можете позвати на вечерње дружење и шољу чаја. Али, ми морамо правити бизнис с њим
• НEMAЧKA, Süddeutsche Zeitung: Постоји само један аспект спољне политике где нема немачке сагласности - то је Русија. То је својеврсна традиција у модерној Немачкој. У центру дебате је питање: како се понашати у односу на руског председника који потискује критичаре код куће, а напада критичаре у иностранству

          „КАКО бисте ви решили такав проблем, као што је Русија?“ -  овакво питање поставио је британски лист Guardian политичким коментаторима водећих европских издања: Le Monde, Guardian, Süddeutsche Zeitung, Gazeta Wyborcza, El País, La Stampa.

          Под истим таквим насловом на читаве две странице Guardian-а 17. октобра 2013. објављени су одговори европских експерата посвећени Русији.

          Енглеско издање констатује: „Од свог дипломатског тријумфа поводом Сирије до утамничења активиста Гринписа, самопоуздање које је стекао Кремљ, истовремено збуњује и приморава Европу на размишљање. Руски председник, Владимир Путин, одредио је енергичан карактер своје политике“.

          Због тога је британско издање поставило питање: „Треба ли ЕУ да  страхује?“

          Поред најновијих епизода руске политике, које су дотакле Европу, Guardian сем Сирије и случаја са Гринписом у Мурманску, наводи још и инцидент са батинањем холандског дипломате у Москви, хронологију забране увоза литванских сирева, притисак на бивше совјетске републике, неприхватање Москве самита ЕУ о „Источном партнерству“ и утицај на Украјину у вези са њеном жељом да учествује на самиту и потпише са ЕУ споразум о придруживању.

          Дакле, каква је реакција у европским престоницама на „новостечену спољну политику Путина?“ - Guardian поставља још једно питање колумнистима водећих медија Европе. И, добио је овакве одговоре:

          Француска, Le Monde: Ив Мишел Риол и Петар Смолар сматрају да француски председник Франсоа Оланд - од момента када је у мају прошле године изабран - покушава да реши тежак спољнополитички задатак: како заузети правилан став у односу на Москву. Међутим, утицај Француске на Русију, у ствари, је ограничен - признају француски политички коментатори.           

          Министар иностраних послова Француске, Лоран Фабиус, вратио се у септембру из Москве празних руку, истичу коментатори. Сиријска криза довела је до јаке напетости у односима између Француске и Русије, иако није била изложена општем разматрању. Русија критички гледа на сувише тесну повезаност француске политичке елите и Катара. Ипак, пре Сирије француско-руски односи су се по правилу побољшавали.

          Нови амбасадор Француске у Москви, Жан - Морис Рипе, иначе, Оландов школски друг, из елитног Колеџа националне администрације (ЕНА), има директиву: да настави зближавање с Русијом.

          Од почетка финансијске кризе европске државе биле су приморане да обрате пажњу на тржишта у развоју. Међутим, Москва би желела да деверсификује своју економију и у томе се слажу узајамни интереси. Раније су француске директне инвестиције у Русији представљале највеће корпорације као што су Alstom и Total. Сада у Русији има 400 француских компанија, а 6000 фирми има неки бизнис у Русији.

          Током 2012. француске инвестиције у Русији повећане су скоро до 12 милијарди евра. Развија се војна сарадња. Први француски носач хеликоптера типа „Мистрал“ - „Владивосток“ биће испоручен у Русију следеће године. „Жртва“ овог проширења сарадње био је акценат на људска права. По том питању Француска ћути у време новог Путиновог мандата.

          Током своје прве званичне посете Москви у фебруару 2013. Оланд је  сумирао свој однос према „репресивном поретку нових Путинових закона“: „Ја нисам овде због тога да судим. Ја нисам овде да дајем оцене“.

          Дакле, по мишљењу француских колумниста Француска не може и не намерава да „утиче“ на Русију у вези са њеном новом унутрашњом политиком због својих економских интереса у нашој земљи. Слична уздржаност вероватно ће бити приметна и у спољној политици у случају ако се она не буде директно тицала интереса Француске.

          Велика Британија the Guardian: Сајмон Тисдол се у свом коментару позива на различита британска меродавна мишљења на руску тему. Сам Тисдол сматра да је већ одавно јасно да Владимир Путин - „није џентлмен“, већ националиста и поборник јаке Русије.

          Морамо приметити да је ово чудан контраст појмова.

          Повећана активност Русије на светској сцени, по мишљењу британског коментатора, делимично се објашњава чврстим борбеним Путиновим стилом у духу „заробљене не хапсити“. Али спољашња својства могу да обману.

          По мишљењу британских дипломата и експерата за Русију, на које се позива овај колумниста  Guardian-а, Путинова власт и утицај Русије мере се политичком, економском и демографском компонентом, која се константно подрива, док утицај ЕУ расте.

          Бука коју Москва ствара делује као потврда настојања да се сакрије сопствено слабљење.

          Бивши британски амбасадор у Москви, Ендро Вуд, сматра да се нарастајући проблеми у економији и напетост у Русији одвијају у оквиру покушаја владајуће групе да успостави своју контролу.

          Као и други британски коментатори, Вуд оцењује реакцију Русије на програм проширења „Источног партнерства“ ЕУ, као реаговање које се граничи са паранојом.

          На истом месту британски колумниста из Guardian-а наводи мишљење другог британског експерта који признаје да ће губитак Украјине - најважније постсовјетске државе, бити тежак ударац за Русију. Уопште, Русија губи битку за контролу над тампон-државама између Русије и ЕУ - сматра Џејмс Никси, руководилац програма „Русија и Евроазија“ у експертском савету Chatham House из Лондона.

          Та „конфузија Русије“ одразиће се на план Русије о развоју Царинског савеза који је део Путиновог плана за оснивање Евроазијског савеза.

          Међутим, други, бивши британски амбасадор у Москви, Ентони Брентон, сматра да је ЕУ раније била веома слаба у односу на Русију. „Ми нисмо добили никакву подршку од стране наших партнера у ЕУ у случају Литвињенка“ - истакао је он. Ипак, та  политика се мења. После потписивања споразума о придруживању са Украјином, ЕУ треба да покрене процес против Русије поводом кршења норми Светске трговинске организације због притиска на Литванију, сматра сер Ентони Брентон.

          И Брентон и друге британске дипломате изражавају задовољство због тога што је Немачка, у односу на Русију, заузела чвршћи став после низа година током којих су превладавали њени енергетски приоритети у узајамним односима са Москвом. Они такође истичу да Француска у време Оланда има мање блиске односе са Москвом него у време Н. Саркозија.

          При том Вуд наглашава: „Велика Британија је увек водила релативно тврду политику“ у погледу Русије.

          Бивши амбасадор сматра да сада посматрамо нову реалност односа ЕУ према Русији, која се ослободила од заблуде о посебним односима између Вашингтона и Москве. По мишљењу британских експерата, ЕУ поседује полуге за супротстављање Русији, које укључују и такве мере као што су успостављање правила на тржишту енергената ЕУ и антимонополски процес против „Газпрома“.

          Ипак, други експерт, председник независног фонда Russia Foundation, Дејвид Кларк, сматра да су енглеско-руски односи у време нове владе конзервативаца претрпели „мини-ресетовање“. Подвучена је црта под случај Литвиненко и акцентован бизнис, комерцијална повезаност и сарадња од општег интереса, као што је на пример, уговор од 5,3 милијарде долара међу БП и „Росњефтом“.

          Док су се лични односи између руског председника Владимира Путина и немачке канцеларке Ангеле Меркел погоршавали, британски премијер Дејвид Камерон, настоји да на практичној основи развија односе са руским лидером, истакао је Чарлс Грант, директор „Центра за европске реформе“ (CER) у Лондону.

          По мишљењу бившег британског амбасадора Вуда, показатељ јачања билатералних односа постао је такозвани „Лондонград“ - чињеница све већег свакодневног присуства руских олигарха и представника средње класе у главном граду Велике Британије.

          Кларк сматра да Путин основано страхује у односу на околности и изношење западног дневног реда у области политичких и грађанских права у Русији. Зато је Путинов дипломатски успех у вези са Сиријом релативан, будући да он има одбрамбени став.

          „Економска ситуација Русије веома је крхка због зависности од глобалних цена нафте. То је више него очигледно. Русија је веома рањива. Није било никаквог напретка на путу модернизације и свестраног развоја, без обзира на све оно што говори Путин“ - истакао је Кларк. Али ипак, без обзира на проблеме у економији и пад рејтинга популарности, Путин и даље остаје јак противник - истиче Брентон.

          „Путин је веома професионалан. Он је веома добро информисан. Он је склон да врши притисак на осетљива места, ако види да за то има могућности. Он није - дипломата. Он није момак којег можете позвати на вечерње дружење и шољу чаја. Али, ми морамо правити бизнис с њим“ - закључио је председник Russia Foundation, Дејвид Кларк. 

          Према томе, Британци сматрају да - према главним показатељима - Русија слаби. То пружа могућност да се на њу не појачава притисак, већ да се може надати у фактор времена и истовремено сарађивати с њом у области економије на бази прагматизма и сопственог интереса.

          Немачка, Süddeutsche Zeitung: Данијел Брислер сматра да савремена Немачка „жуди за хармонијом“ и да нема друге такве области у којој би та жеља била тако сигурно испуњена као што је спољна политика.

          У погледу положаја Немачке у свету постоји широки консензус, са изузетком партије левице Die Linke. Нико озбиљно не сумња у стратешку комбинацију Ангеле Меркел, коју карактерише пажљиво дозирана демонстрација силе и настојање да се избегну ризици.

          Немачки колумниста предвиђа да ће ситуација, вероватно, остати таква независно од резултата текућих преговора о владиној коалицији. Постоји само један аспект спољне политике где нема немачке сагласности - то је Русија. Такав став је постао својеврсна традиција у модерној Немачкој.

          Другарске односе између бившег канцелара, Герхарда Шредера и Владимира Путина нису сви поздрављали. Ипак,  повратком Путина у Кремљ, старе  противречности поново су се испољиле.

          У центру дебате у Немачкој нашло се питање: како се понашати у односу на руског председника који потискује критичаре код куће, а напада критичаре у иностранству. Проблем је настао у време протекле изборне кампање у Немачкој.

          Кандидат из СДПГ, Пер Штајнбок, оптужио је А. Меркел да је сувише мало учинила да примора Путина да сарађује са Западом по питању Сирије. Брислер сматра да је та оптужба била неправедна, будући да је А. Меркел покушала да разговара са Путином на почетку и током сиријске кризе, али је од руског министра иностраних послова, Сергеја Лаврова, добила само ироничан осмех.

          По мишљењу Данијела Брислера сада је, ипак, на све политичке стране у Немачкој утицало „срачунато окретање“ Путина од Запада и „агресивност“ са којом он покушава да спречи Украјину и бивше совјетске републике да се повезују са ЕУ. Међутим, у Немачкој су о новој реалности изнети различити закључци.

          Тако је бивши експерт СДПГ за спољну политику, Герно Ерлер недавно захтевао: „Ставите тачку на то батинање Русије“. Он је позвао на велико разумевање „разочарења“ које се у Русији у односу на Запад повећавало од 1990-их. У најмању руку, у руским очима су НАТО и ЕУ немилосрдно искористили слабост Русије.

          Сличан правац размишљања доминира у круговима СДПГ, који себе виде у оквиру традиције Ostpolitik Вила Бранта. Када је у влади „велике коалиције“ А. Меркел министар иностраних послова био Франк-Валтер Штајнмајер, он је и деловао у оквиру баш те традиције, која је била формирана још у канцеларији Герхарда Шредера.

          Штајнмајер је био опрезан када је морао јавно да говори о „кршењу људских права у Русији“. „Партнерство ради модернизације“ је - термин који је смишљен када је министар иностраних послова Немачке био социјал-демократа. Ипак, Путинова Русија изједначава модернизацију са технолошким развојем. Ту се немачка и руска гледишта разликују.

          А. Меркел, лидер хришћанских демократа, са своје стране, изабрала је коректан стил односа са Путином. Она је прошле године у својој дискусији са Кремљом указала да не треба увек одбацивати критику као деструктивну. А. Меркел сматра да је бесмислено и контрапродуктивно чак и пасивно одговарати на „руске провокације“.

          Експерт Süddeutsche Zeitung потпуно одређено прогнозира да ће, ако се одржи следећа влада „велике коалиције“ ХДС и СДПГ, политика у односу на Русију постати извор конфликата.

          Независно од тога која ће партија дати Немачкој министра иностраних послова, само министарство иностраних послова наставиће репутацију ослонца „симпатизера Русије“. Запослени у немачком МИП-у обично упозоравају да се не проверава стрпљење Русије.

          Према мишљењу Бреслера, министар иностраних послова из партије зелених има посла са Русијом и могао би да буде више отворен у позивима за заштиту људских права. Али, у том случају министар иностраних послова из партије зелених могао би да понови  искуство свог претходника - Јошке Фишера. Москва је једноставно игнорисала Фишера дајући предност директном обраћању Шредеру и његовим људима. Фишеру је преостајало само да учи да избегне контакте и везе са руским капиталом.  

          Варијанта са министром иностраних послова из партије зелених - неостварива је после одлуке те партије од 15. октобра 2013. да са ХДС не оснива коалицију. Партија зелених ће и даље критиковати Русију остајући у Бундестагу у редовима опозиције.

          У случају врло вероватног формирања владе од стране „велике коалиције“, дужност министра иностраних послова може да добије социјал-демократа - управо Штајнмајер. При садашњој динамици догађања, могуће је предвидети да ће се у Немачкој наставити политика у оквиру економског прагматизма, праћена умереном реториком о вредностима.

          (приказ - агенција РЕГНУМ, следи наставак)