ВЕЛИКИ ЗАПАДНИ МЕДИЈИ: Путинова игра на неколико нивоа

LE MONDE, GUARDIAN, SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, GAZETA WYBORCZA, EL PAÍS, LA STAMPA - О РУСИЈИ И ЊЕНОМ ЛИДЕРУ (крај)

• ПОЉСКА, Gazeta Wyborcza: Евроазијски савез, који је „лични Путинов пројекат”, „циничан покушај да се успостави сфера утицаја Русије каква је била ранија Совјетског Савеза”. Али, у Варшави, као и у Лондону, сматрају да Русија слаби. Зато фактор времена има одлучујући значај
• ШПАНИЈА, El País: У преговорима о укидању виза за грађане Русије за путовања у Шенгенску зону или одбијањем да призна Косово, Шпанија „испољава тенденцију да се приклања Русији. Шпанија ће једног лепог дана схватити да пријатељски и некритичан став нису довољни за то да Русија заиста сматра Шпанију за стратешког партнера
• ИТАЛИЈА, La Stampa: Не може се рећи, признаје Тоскано, да је Русија престала да прави проблеме САД-у и да се супротставља интересима САД помажући непријатељима Америке, вршећи притисак на земље које захваљујући напорима Русије остају у сфери њеног утицаја у Средњој Азији, Закавказју и Украјини и противећи се америчким плановима о размештању противракетног система близу њених граница. Ипак, сви ти „гамбити” су део веће и значајније дипломатске игре  - игре, коју Русија намерава да игра на неколико нивоа

          „КАКО бисте ви решили такав проблем, као што је Русија?””-  овакво питање поставио је британски лист Guardian политичким коментаторима водећих европских издања: Le Monde, Guardian, Süddeutsche Zeitung, Gazeta Wyborcza, El País и La Stampa.

          Под истим таквим насловом - на читаве две странице – Guardian је 17. октобра 2013. објавио одговоре европских експерата посвећене Русији (ДРУГИ ДЕО).

          Пољска, Gazeta Wyborcza: Павел Свебода сматра да са политичког становишта Русија више није фактор за Пољску. Ипак, по његовом мишљењу, руска култура је веома популарна у Пољској, и у том правцу „руска душа” и даље побуђује радозналост. Али, у наставку читав Свебодин текст представљен у Guardian-у оповргава његову почетну тезу о томе да за Пољску Русија није „политички фактор”.

          Полазећи од текста може се извести закључак да Русија остаје најважнији фактор супротстављања источној политици Пољске.

          По Свебодином мишљењу Русија је учинила стратешку грешку када се противила атлантским тежњама Централне Европе. То је довело до тога да су нове чланице ЕУ из Источне Европе биле толико „иритиране” да су стале у редове „нових ратника Хладног рата”. Пољска је чак, блокирала избор за дужност председника Европске комисије, Финца Пава Липонена, због његове повезаности са руским бизнисом.

          Ова теза изазива сумњу. Беспоговорно прихватање напредовања НАТО-а на Исток од стране Москве, тешко да би се одразило на односе „нових Европљана” према Русији. Истина, од тада су се, сматра Свебода, односи мало одмрзли. У малом обиму почела је прекогранична трговина између Пољске и руске енклаве Калињинграда. Повећана је и трговина између Пољске и Русије, али она политички не утиче на Пољску.

          Свебода констатује: „Шокирани смо руском политиком у Сирији, али истовремено смо задовољни тиме што због заузетости на Блиском Истоку Русија мало пажње посвећује Источној Европи”.

          По питању, тако деликатном као што је енергетска зависност, Свебода сматра да је Пољска коначно почела да ради свој „домаћи задатак”. Била је одложена изградња терминала за прихватање течног природног гаса у Свиноусцу, али ће терминал бити изграђен следеће 2014. г.

          Нико у Пољској не би негирао да су послови у вези са гасом из шкриљаца директно повезани са односима са руским „Газпромом”. Са друге стране, пољско руководство забринуто посматра руску одбрамбену политику. Пољска не разуме „немарност” НАТО-а према војном потенцијалу Русије. Руска армија има озбиљне недостатке, али Русија је и даље нуклеарна сила и у том смислу непредвидива – сматра пољски експерт.

          „Можда је Грузијски рат 2008.  заборављен на Западу, али не и у Пољској” – констатује Свебода.

          Затим остаје Украјина – „велики простор на којем су Пољска и Русија водиле дугу, стратешку борбу”. Сада су пољски лидери указали да је Кремљ почео да врши притисак на Кијев да се одрекне својих амбиција о придруживању ЕУ.

          У Пољској сматрају да је Евроазијски савез, који је „лични Путинов пројекат”, „циничан покушај да се успостави сфера утицаја Русије каква је била ранија Совјетског Савеза”. Украјински председник, Виктор Јанукович, покушао је да игра на оба пута, али је сада, како се чини Варшави, расположен да потпише споразум са ЕУ. Украјина је за Пољску – приоритет. „Док се мастило не осуши на споразуму Украјине са ЕУ, Варшава ће наставити да ради на њеном укључивању у Европу” – тврди Свебода.

          Шта то за будућност значи? По мишљењу пољског колумнисте Европска унија се затворила према Русији. Током последњих година покушавано је све: преговори о трговини, разговори о „заједничким просторима”. Улазак Русије у СТО изнедрио је наде које се до сада нису оствариле. Надали су се да ће Русија следити пример Кине, која је улазак у СТО искористила за интеграцију у глобални економски систем да би се реформисала и отворила.

          ЕУ је признала да у блиској будућности Русија неће ићи тим путем. За сада Русија игра на ишчекивању надајући се да ће промене у светском поретку одговарати новом духу Кремља. Пољска такође чека... 

          Овако значајно завршио је свој одговор на питање Guardian-а „Како бисте решили проблем, као што је Русија?”, колумниста пољског либералног издања Gazeta Wyborcza и директор варшавског аналитичког центра Demos Europa, Павел Свебода. У Варшави, као и у Лондону, сматрају да Русија слаби. Зато фактор времена има одлучујући значај.

          Шпанија, El País: Кармен Клаудин сматра да Путинова Русија за Шпанију не представља проблем. Последњи догађаји који су поново ставили Русију у центар светске пажње, њена улога у Сирији или притисак на Украјину да са ЕУ не потпише споразум о придруживању у новембру ове године, све то још није заслужило никакву посебну пажњу у Мадриду. Клаудин указује да чак ни потписивање споразума о стратешком партнерству између две земље у марту 2009. није дало никакве знакове да Русија уистину озбиљно схвата Шпанију као земљу која има некакав ауторитет у ЕУ.

          Нова концепција спољне политике Русије, објављена у фебруару 2013. г., у којој је свака реч пажљиво одмерена посвећује издвојен став значају развоја билатералних односа са европским земљама, Немачком, Француском, Италијом и Холандијом. А Шпанија није ни поменута и њој припада место у категорији и „друге”.

          Војни споразум о сарадњи, потписан у јулу 2013., очигледно је најозбиљнији догађај у билатералним односима Шпаније и Русије. У својој политици према Русији Шпанија се ретко одваја од Брисела. Ипак, у преговорима о укидању виза за грађане Русије за путовања у Шенгенску зону или одбијањем да призна Косово, Шпанија „испољава тенденцију да се приклања Русији”.

          Клаудин додаје да ће, можда, Шпанија једног лепог дана схватити да пријатељски и некритичан став нису довољни за то да Русија заиста сматра Шпанију за стратешког партнера. Неоспорно је да је закључивање уговора значајно, али то није оно што чини политику – закључује коментатор шпанског издања El País.

Роберто Тоскано

          Италија, La Stampa: Роберто Тоскано се слаже да је последњих недеља Русија показала снажна својства сигурности, која су током извесног времена и иначе била карактеристична за политику и стил Владимира Путина. Нема никакве сумње да је тријумфалном деловању Русије у Сирији допринела неодређена позиција Барака Обаме по том питању, пошто је амерички председник ушао у битку у коју ни сам није веровао. Својом дипломатском иницијативом о забрани хемијског оружја Путин је Обами понудио излаз. Али, било би погрешно сматрати ту политичку победу као једнократан случај – сматра италијански коментатор.

          Уместо тога треба обратити пажњу на недавне догађаје као на плод доследне политичке стратегије Русије и Путина, чији су циљеви јасни. Све је почело од понижења које су руски грађани осетили, чак и они који су антикомунистички опредељени, због нестанка бившег глобалног утицаја Русије и распарчавања државе. Управо такво гледиште је изражено 2005. г. када је Путин формулисао крај СССР-а као „највећу катастрофу ХХ века”.

          Како Русија може да превазиђе то понижење и врати свој утицај у свету? И у којој мери су те амбиције компатибилне са интересима Европљана и Италијана? – пита се Тоскано. Он сматра да је „Путин амбициозан, али не пати од маније величине”. Он сасвим добро зна да се биполарни свет неће вратити и да статус Америке не може бити оспорен или чак избалансиран. Руководећи се реалношћу, Путин је схватио да је једини начин на који Русија може да подржи своје интересе – дипломатија.

          Не може се рећи, признаје Тоскано, да је Русија престала да прави проблеме САД-у и да се супротставља интересима САД помажући непријатељима Америке, вршећи притисак на земље које захваљујући напорима Русије остају у сфери њеног утицаја у Средњој Азији, Закавказју и Украјини и противећи се америчким плановима о размештању противракетног система близу њених граница. Ипак, сви ти „гамбити” су део веће и значајније дипломатске игре  - игре, коју Русија намерава да игра на неколико нивоа. Са становишта Тоскана, доказ за ову тезу је текст „Концепције спољне политике Русије”, који је прихваћен у фебруару ове године.

          Сматрајући да нема и никада више неће бити биполарног света, Москва истовремено воли да подсети САД, као што је то недавно учинио Путин у свом „провокативном” тексту у New York Times-у, да се њихов сан о униполарном свету није остварио. Остаје место за мултиполарни свет у којем су, кад се ради о организовању структуре и правила међународног система, неке земље више равноправне него друге. „Али, зар у мултиполарном свету ЕУ не може да тражи за себе глобалну улогу?” – поставља питање коментатор издања La Stampa.

          Руски изазов може се посматрати са критичког становишта САД и Европе (неће се сви њихови интереси подударати), али они не смеју бити слепо непријатељски. Италија је увек сматрала да је Русија за њу изузетно занимљив трговинско-економски партнер, али не ради се само о економији.

          Ако Русија пређе из своје познате „нет-политике” у ОУН да флексибилније води игру у покушају да изгради свој утицај кроз ОУН, а не против ОУН – то ће допринети земљи као што је Италија која води мултилатералну спољну политику, сматра Тоскано.

          Као што потврђује њена концепција спољне политике, Русија не намерава да се одрекне привилегованог статуса сталног члана Савета Безбедности ОУН-а. Она, чак инсистира да састав тог органа ОУН-а буде репрезентативнији и већи. Исто тако мисли и Италија. Рим има опрезан однос, али и суштински оптимизам у вези са Русијом – тиме завршава свој приказ коментатор Роберто Тоскано италијанске La Stampa.

          РЕГНУМОВО „ПОДВЛАЧЕЊЕ ЦРТЕ”: Дакле, може да се констатује да коментатори водећих европских средстава јавног информисања нису понудили читаоцима Guardian-а никакве видљиве рецепте за решење „проблема Русије”. Пре свега они полазе од садашње динамике догађаја, која, иако демонстрира конфликт, не води ка прекиду односа. При таквом развоју догађаја у Европи више рачунају на фактор времена. Може се закључити и да се према ономе што се дешава у нашој земљи најсталоженије односе земље Јужне Европе.

          Велике земље – Француска, Немачка и Велика Британија више су заинтересоване за промоцију својих економских интереса у Русији него за одбрану „вредности”.

          Пољска промовише своје сопствене геополитичке интересе у односу на Русију. Сузбијање Русије одвија се путем стратегије „Источног партнерства”. Решење „проблема Русије даје фактор времена, сматрају у Пољској.

          (Приказ: московска агенција РЕГНУМ)

          Превела

          Ксенија Трајковић