Вашингтон треба присилити да свој „светски поредак” задржи за себе и своје савезнике

АМЕРИКАНЦИ ЖЕЛЕ ДА ПОКОРЕ ЦЕЛУ ПЛАНЕТУ ПРЕДСТАВЉАЈУЋИ СЕ КАО „СИЛА ДОБРА” (КРАЈ)

• САД у светски политички процес уводе идеју да је време да се одустаје од поштовања државног суверенитета јер је за све државе одсад најважније да у очима „глобалне силе добра” буду демократске, а ако „глобална сила” буде власт у овој или оној држави сматрала ауторитарном – нека таква држава сама себе за то криви и нека се не нада да ће „сила добра” поштовати њен суверенитет и да се неће умешати у њене унутрашње ствари
• Ово најављује нове обојене револуције, смене режима, разорне вакууме власти у земљама које се „реформишу”, грађанске и међудржавне ратове и хаос у свим регионима света, а такође покушај потчињавања себи великих светских играча који не улазе у круг присталица „глобалне силе добра”. Ово је,заправо, средњорочни и дугорочни план новог светског поретка
• Коначно елиминисање суверенитета и независности држава подразумева - формирање светске владе, истискивање морала и религије из живота људи, тотално упрошћавање унутрашњег света човека, чиповање људи и њихово постављање под пуну електронску зависност и контролу и претварање у биообјекте-трансхуманоиде, у биоелектронске робове које није брига низашта
• У борби са колективним Западом који је превазилази и по материјалним и по потенцијалима силе – Русија неће бранити само своја права и интересе, него и интересе земаља које се не прикључе новом светском поретку. Колико се зна, неке од тих земаља не би имале ништа против да Русија буде иницијатор, а у првом периоду – и организатор рада на стварању алтернативног пројекта. Међутим, ту настају проблеми. Пре свега, постоји проблем са „руским сном”. Њега још нема...

         Пише: Иван ВИНОГРАДОВ

         ИСПОСТАВЉА се да ће Америка, а не било ко, бити инспиратор, гарант и топ-менаџер оваквог историјског процеса који ће потрајати деценијама. Да ће бити ослонац и центар перманентне револуције планетарних размера, неке врсте либерално-неоконзервативне Деминтерне.

         Посебна и велика тема за истраживања у целом низу праваца је – адекватност и политичко-правна страна теза из Стратегије о невероватној моћи и незаменљивости Америке у свим светским пословима, од безбедности до заједничких вредности и подударности америчких националних интереса са интересима целог света.

         Као и сваки други документ, Стратеија се може за много шта критиковати – на пример, у њеном политичком делу свака парола је у сукобу са међународним правом.

         Кратку оцену Стратегије дао је 25. марта 2015. Савет безбедности Русије. Треба се надати да ће се појавити и детаљни коментари експерата јер је то крајње интересантан документ.

         Циљ овога текста је да укаже да званични документ администрације САД целом свету демонстрира отворено противзакониту идеологију, основни смер спољнополитичког деловања САД, методе и политичке технологије на које ће се ослањати Вашингтон при реализацији својих геополитичких планова и карата за надирање.

         Не говорећи директно, али се и не снебивајући, званични документ администрације САД прилично јасно и отворено ставља на знање да садашње и будуће америчке владе не сматрају и неће сматрати принципе суверенитета држава и немешање у њихове унутрашње ствари темељима светског поретка и да неће пристати да им ти принципи везују руке приликом даљих потеза.

         Грубо говорећи, мешаће се у ствари других држава и даље – потплаћивати и организовати мајдане, тахрире, блатне тргове и слично по целом свету.

         Ово није никаква новост – Сједињене Државе су се односиле према суверенитету појединих држава селективно и у зависности од својих интереса га кршиле кад год су то сматрале неопходним. Овакво фактичко порицање основног принципа међународног права упаковано је у званичном документу администрације САД заједно са уверавањима да су САД лојалне постојећем светском поретку, што је веома карактеристично за менталитет и идеолога и практичара „силе добра”.

         Уосталом, двојност која је у овоме садржана никога не изненађује јер потиче из сасвим одређене за вашингтонски политички круг природне логике: да, светски поредак са његовим правилима још је на снази, али се мора мењати зато што је прави тренутак да се у међународни оптицај убаци ако не баш револуционарни термин „ликвидације суверенитета држава”, који очито противречи тим правилима, а оно да се у најмању руку легитимише његово ограничавање, макар да се у свету на то навикавају да Америка – не одустајући де јуре од међународног права – може да се осећа слободном од његових норми јер је на себе преузела мисију обезбеђивања међународне безбедности, а суверенитет ауторитарних недемократских држава не сме бити сметња јер је „глобална сила добра увек у праву”.

         Ево овако - тобоже не превише нападно, али на оптимално високом формалном нивоу – Америка је објавила да не одустаје од своје ексклузивности и да претендује на суперполарност.

         Увела је у светски политички процес идеју да је време да се одустаје од принципа поштовања државног суверенитета јер је за све државе одсад најважније да у очима „глобалне силе добра” буду демократске, а ако „глобална сила” буде власт у овој или оној држави сматрала ауторитарном – нека таква држава сама себе за то криви и нека се не нада да ће „сила добра” поштовати њен суверенитет и да се неће умешати у њене унутрашње ствари.

         Ово најављује нове обојене револуције, смене режима, разорне вакууме власти у земљама које се „реформишу”, грађанске и међудржавне ратове и хаос у свим регионима света, а такође покушај потчињавања себи великих светских играча који не улазе у круг присталица „глобалне силе добра”. Ово је,заправо, средњорочни и дугорочни план новог светског поретка.

         Оваквих планова – већ разрађених али необјављених и неуграђених у државне стратегије и концепције, али закамуфлираних лепим паролама – има много. Своде се на: коначно елиминисање суверенитета и независности држава, формирање јединствене светске владе, јединствене законе, истискивање морала и религије из живота људи, тотално упрошћавање унутрашњег света човека, чиповање људи и њихово постављање под пуну електронску зависност и контролу и претварање у биообјекте-трансхуманоиде, у биоелектронске робове које није брига низашта.

         На просторима планете, који ће бити подељени између најбогатијих породица, повећаваће се и постати вечне њихове активе, наследна власт и ресурси финансијских и бирократских династија – управо ово ће и бити нови светски поредак.

         Ето због чега су већ у току и због чега долазе нови немири, државни преврати, ратови, страдања и разарања – уклањања непоћудних владара и довођење целих територија у „потребно стање” уочи доласка новог светског поредка. Ради тога се изводи „меко чишћење” – тобоже неприметно, као да се сама од себе мења суштина држава, друштава и људи – са мутацијом института демократије, са деградирањем политике, образовања, културе и уметности, са разарањем темеља породице, брака и односа међу људима, са процватом јувеналног права и култом потрошње. Све то на коренит начин мења свест људи – све до недавно незамисливо и кажњиво постаје могуће, законито и чак се охрабрује и намеће.

         Ово није мање важан смер припреме становништва планете за нови светски поредак, можда је чак и важнији јер се све догађа без „коктела Молотова” и пуцњаве, али се постиже много: на свим континентима се у свет и живот милијарди људи који ништа не сумњају испотиха и постепено, али доследно, убацују животне норме,  стандарди и менталитет долазећег новог светског поретка.

         Ово је опасност која још није спозната ни у свету ни у Русији. У многим земљама постоје друштва експерата који упозоравају на опасност, али их не слушају или не желе да чују политичари који су заузети „важнијим” свакодневним пословима. Гласови пророка се, као и увек, губе у пустињама.

         Џејкоб Ротшилд, који је извештај свог фонда објавио безмало истовремено са Стратегијом националне безбедности САД, у суштини је у праву: пред нама су заиста тешка времена. Да додам: не само за крупни бизнис. Основна брига људи у времену које долази неће бити инвестиције, већ преживљавање и чување своје људске суштине.

         Шта да се ради?

         Одговор на ово питање претпоставља, пре свега, довољно потпуно познавање реалности и димензије претње.

         Ако се има представа о томе како ствари стоје, онда се мора решавати – свиђало се нама или не ово што данас раде „наши партнери” у светској политици – желимо ли ми да заједно са њима идемо у нови светски поредак.

         Ако нам се а) то не свиђа и б) ако не желимо да не чинимо ништа да би они престали да се држе тако како се држе и да нас не гурају у светлу тоталитарно-електронску будућност – онда им морамо ставити до знања да свој нови поредак уведу строго на својим националним територијама.

         Шта треба да се ради конкретно данас?

         Егзистенцијална питања и непријатна реалност већ нам куцају на врата. Ако буде постојала политичка воља – одговори на изазове ће се пронаћи.

         Конфликтна 2014. година била је тешка, али веома опомињућа и корисна за Русију као мастер-клас заборављене у време „општих вредности” вештине озбиљног и – до извесног степена – војне конфронтације са „партнерима”.

         Прошла година је донела и примере успешних послова за Русију (Крим, јачање армије, дипломатија, пропаганда...), мада спремности на то да ће Запад започети игру на све или ништа није било.

         У овој години ће два система вредности и два светска поретка – с једне стране, устројство света коме припада Русија, а са друге колективни политикум Запада који тежи да преуреди свет по своме – наставити конфронтацију.

         У догледно време не треба очекивати повратак односа Русија-САД ка „доукрајинским временима”. Конфликт два неспојива приступа судбини света и људи може се завршити и сукобом уз употребу силе – што Русији прилично јасно стављају на знање „партнери”.

         Начин на који су се држали према Русији „партнери” за време украјинске „изгенерисане кризе” (термин америчких политсценариста) – сведочи да је Запад одбацио као непотребни флерт заједничке вредности, циљеве и безмало „стратешко партнерство са Русијом” којим се махало током прве постсовјетске деценије.

         За Американце (овде и даље реч Американци означава милитантни либерално-неоконзервативни део америчког естаблишмента, мада постоје и друкчији Американци) те заједничке са Русијом вредности никада нису постојале. Чак ни у годинама цватућих билатералних односа када су говорили, па и сада говоре: „Ми са Русима радимо поводом неког питања зато што су нам они поводом тог питања корисни”.

         У време „епопеје санкција” 2014. године, сарадња у целом низу специфичних области – борбе са незаконитим прометом наркотика, тероризмом, ширењем атомског оружја, сарадњи у неким космичким пројектима, и поводом регионалних ситуација – испоставило се да, док су односи били у прекиду, никакве трагедије за Русију није било јер сарадња и није била дубока нити интензивна.

         У неким сферама, на пример – у борби са наркотицима који стижу из Авганистана, све је изгледало и онако чудно: Американци су приступали тој за Русију осетљивој сарадњи формално, одустајали су од реалних потеза, мотивишући то тиме што се цела наркосфера у Авганистану налази изван њихове компетенције, али то ни издалека није тачно јер извори сведоче да амерички војни авиони, када год је то потребно, превозе наркотике из америчких база тамо где треба.

         Готово савезничка помоћ Русије у логистичком снабдевању америчких трупа у Авганистану (копнене и веома повољне за Американце војне испоруке из САД у Авганистан ваздухом преко територије Русије) била је потцењена: у стилу, ово су наши војни терети – пропуштајте, а борба са дрогом из Авганистана у Русији – то су ваши проблеми, а не наша ствар.

         Говорећи о општим вредностима и интересима, сарадњи и ресетовању односа – Американци су у целом постсовјетском периоду темељно и смишљено припремали раскид Украјине са Русијом, истовремено радећи на слому стратешког паритета и приближивању НАТО границама Русије. Истовремено су „пумпали” руску либералну опозицију и подстицали је на озбиљне наступе.

         О фактичком учешћу Американаца у припреми инвазије грузијске војске у Јужну Осетију 2008. године да се и не говори.

         Издвојити непожељно и неприхватљиво лакше је него разрадити 1) целовиту стратегију парирања (то је посебна тема) и 2) стратегију градитељства – идеологију и изглед алтернативног новог света, планове деловања и маршрутне карте. Дакле: разраду шта треба конкретно да се чини да би се реални живот сваке године приближавао нашој слици будућности.

         Колективни Запад са својом конструкцијом света нема проблема.

         Он тачно зна шта жели, он за то има профилисане трустове мозгова, затворене центре за размену оцена и идеја већинских акционара, менаџера и идеолога новог светског поретка. А већ располаже и разрађеним идеологијама и технологијама, плановима за увођење новог светског поретка са предвиђеним улогама државних и недржавних играча. Што је најважније, има и обезбеђене ресурсе и праксу дугу неколико деценија чији прави смисао су, на жалост, у стању да сагледају не баш многи.

         За западну банкарско-бирократску елиту, свет је – и лабораторија и сфера увођења новог светског поретка.

         Русија и друге државе које не желе да иду на улару Запада, а залажу се за очување садашњег устројства света, у тим сферама имају велике проблеме.

         Уградивши се у Вашингтонски консензус и глобални финансијско-економски систем, па још преузевши демократију западног типа за основу свог унутрашњег живота (иако сама „колевка демократије” све очитије одступа од тог модела) – те државе су тек недавно и засад у недовољној мери схватиле степен опасности коју за њих – њихову садашњост и будућност - представљају политика САД и долазећи нови светски поредак.

         Трагање за алтернативним путем у тим државама све до последњих година није никоме било потребно (G-20 и слични финансијско-економски форуми се тражењем алтернатива и не баве).

         Слепа улица у коју су зашле светске финансије и ширење конфликтности међу државама – убрзавају зближавање земаља БРИКС и држава које су им блиске, али је све то још далеко од формирања јасне алтернативе светској политици – са јасним представама будућности света.

         Међу лидерима земаља које се не прикључују новом светском поретку може постојати сличност позиција поводом актуелних питања светске политике и економије, али нема заједничког поимања смисла садашњег времена нити растуће агресивности САД, све очитије неспојивости и конфликта цивилизација и антицивилизације, то јест – новог распореда снага у свету у условима глобализације економије и развоја међународних контаката и веза.

         Још увек нема потребног осећања заједништва нити адекватног механизма координације и усклађеног наступа пред лицем опасности. Нема ни сопственог пројекта који би показивао како је могуће – не губећи вековима стваране људске вредности и начин живота – достићи развој економије и технологија без криза, остајући у хармонији са развојем духовне сфере човека и са његовим правима и слободама.

         Време не чека – напетост у свету даље расте.

         Русија располаже јединственим искуством и револуционарне и ненасилних промена државног устројства. Располаже знањима и искуством за реализацију принципијелно различитих пројеката радикалних прекрајања економије, друштва и државе – од социјалистичког до либералног, са свим њиховим достигнућима и неуспесима.

         Русија располаже политичким наслеђем суперсиле – једним од два политичко-идеолошка центра биполарног света који је већ прошлост. Она је извукла поуке из победа и пораза, сама се променила, али је генерално сачувала идентитет и даље ће повећавати своје снаге.

         У борби са колективним Западом који је превазилази и по материјалним и по потенцијалима силе – Русија неће бранити само своја права и интересе, него и интересе земаља које се не прикључе новом светском поретку.

         Колико се зна, неке од тих земаља не би имале ништа против да Русија буде иницијатор, а у првом периоду – и организатор рада на стварању алтернативног пројекта.

         Међутим, ту настају проблеми.

         Пре свега, постоји проблем са „руским сном”. Њега нема, а кад немаш сопствену националну идеју – тешко је навести друге земље на заједнички рад на „светским сном”.

         Изгледа да је стављена тачка на времена када је у Русији потрага за националном идејом иронично називана „омиљеном забавом руске интелигенције”, а при том се сасвим озбиљно говорило да је „руска национална идеја у повећању конкурентности руских производа”.

         Сам Владимир Путин је недвосмислено ставио до знања да је Русији потребна сопствена национална идеја. Штавише, у раду над њом већ учествује и Руска православна црква, над њом раде и интелектуални клубови, политичари и експерти. Само, све је то још далеко од завршетка.

         Повремено се, захваљујући нечијим напорима, одржи понеки округли сто или конференција, понекад се ради тога одлази у иностранство или се позивају инострани интелектуалци. Све је то корисно, али се зна да се до „националне идеје” не може доћи на конференцијама. Она се ствара када се – у духовно инспиративној атмосфери – тога подухвати група професионалаца, научника признатих у својим областима и људи од праксе који су у стању да дају смеле, али реалистичне оцене и препоруке и да виде оно што не виде други. Само тако се може родити и руски и светски концепт. Мада, све је ово засад – хипотетика.

         Проблем је и у томе што данас све пројекте може одбацити – рат. То може бити нови ратни талас у Украјини, а и хибридни рат против Русије који ће Запад – уз помоћ својих медија – претворити у конфликт глобалних размера и са глобалним последицама.

         Све може почети као војни инцидент, опет у Украјини, односно као провокација која може бити организована за време неке од неколико украјинско-натовских војних вежби планираних за 2015. годину уз учешће хиљада војника из САД и других земаља алијансе.

         За то може послужити и било која друга провокација, у Украјини или негде другде, организована у било које време и на било којем месту – главно ће бити да има насилни карактер и да буде таква да изазове одговор Русије и да створена ситуација буде искоришћена за ескалацију конфликта.

         Не треба сумњати да је нешто овакво заиста могуће. Довољно је подсетити се обарања у лето 2014. путничког авиона Боинг 777 изнад Донбаса и како је после те катастрофе била оркестрирана и издиригована русофобска хистерија међу државним функционерима и у медијима са обе стране Атлантика. Сетити се колико је било тада глумљеног гнева са малих екрана и у интернету, колико је било позивања на одговорност и којом брзином су биле уведене санкције!

         Када се показало да устаници (у Донбасу) са тим немају никакве везе – нико се није извинио за лажне оптужбе, нико није рекао да је погрешио. То је морални профил тужилаца који у Сенату САД и у коридорима власти Европе решавају питања рата и мира. Санкције нису ни поменули – као да се ништа није ни догодило.

         Можемо само претпоставити како би ликовао Запад да је – у складу са једном од верзија инцидента – изнад Донбаса био оборен Боинг 747 Владимира Путина који је летео недалеко од тог ваздушног коридора и у то исто време.

         Цивилизовани Трансантлантик отворено би ликовао што је оборен симбол зла.

         Провокације су, и иначе, заштитни знак америчке геополитике. Оне су претходиле великом броју заокрета у историји земаља и целих региона и постале су безмало обавезни елемент операција, у тој мери да би њихово побрајање заузело превише места.

         Данас не само руски, него и амерички и европски експерти говоре о вероватности антируских војних провокација и у Украјини и на прибалтичкој територији. У ово се може поверовати: у целом низу земаља у Европи, укључујући и велике, ускоро ће избори, да се и не говори о председничким изборима у САД, а рат би трансатлантским елитама – мали или средњи – добро дошао.

         После онога што се догодило 2014. године, позиције Русије су се разишле са позицијама САД и Европе толико да међу њима нема више ни разговора ни нормалних односа. Да би се повратило разумевање и уважавање интереса и права Русије, „партнери” ће се очито морати подстаћи да се врате временима равнотеже интереса која је постојала у време мирне коегзистенције.

         А за то ће морати, пре свега да се повећа потенцијал земље и да буду створене нове форме њеног утицаја на светску политику.

         Тада ни рата неће бити, а и разговараће се на други начин.