Вашингтон би да направи „Нови пут свиле” који заобилази Русију и Кину

ПОРЕД МОСКВЕ И ПЕКИНГА - АМЕРИКАНЦИМА ПЛАНОВЕ КВАРЕ И ИРАН И ТАЛИБАНИ

Траса Економске зоне Пута свиле коју предлаже Кина

• Стратегију „Новог пута свиле” први пут је јавно изложила државни секретар САД Хилари Клинтон у говору 20. јула у Ченају. У кључним аспектима, та стратегија подразумева план интеграције Централне и Јужне Азије у јединствени економски макро-регион, у чијем се средишту налази Авганистан. Такође: формирање инфраструктуре на територијама бивших совјетских република Централне Азије која би водила кроз Авганистан и земље Јужне Азије у Индију и Пакистан
• Стратегија, вероватно, није случајно добила назив „Нови пут свиле”, са том разликом што он, према америчком схватању, не пролази са истока на запад као стари каравански пут, већ са севера на југ, заобилазећи Кину и игноришући у овом случају историјске контакте са Кином те исте Велике Централне Азије
• Американци желе гасовод ТАПИ – од Централне Азије преко Авганистана до Индије – али већ постоји алтернатива из Ирана: гасовод „Иран-Пакистан”, који је већ изграђен до пакистанске границе. Због тога, без обзира на напоре америчке владе, TAPI ни у 2015. није добио основног инвеститора. Чак су пријаве за учешће у конзорцијуму повукли нафтни гиганти из САД – Chеvron и Exxon Mobil
• Поврх свега, интеграционе структуре са учешћем Русије у новије време изгледају и опипљивије и привлачније него амерички „Нови пут свиле”. Северни економски правац изгледа сигурно и безбедно, а већ има развијену инфраструктуру и разгранате пословне везе. Управо зато му дају предност практично све државе, које се граниче са Русијом

         Пише: Дмитриј ПОПОВ, Руски институт за стратешка истраживања

         БОРБА против руског интеграционог пројекта постала је кључни вектор економске стратегије САД-а у Централној Азији.

         Бела кућа 2010. није успела да спречи оснивање Царинског савеза Русије, Казахстана и Белорусије, али је у децембру 2012. државни секретар Хилари Клинтон јавно критиковала планове за даљу економску интеграцију тих земаља, назвавши то покушајем обнављања Совјетског Савеза и изјавила је да је то покушај проналажења ефективног начина њиховог успоравања или одвраћања. Познати у САД стручњак за постсовјетски простор и аналитичар вашингтонског Heritage Foundation Ариел Коен страхује да ће стварање Евроазијског економског савеза усмерити трговину Централне Азије на Русију, омогућујући јој доминацију, што је за Вашингтон, наравно, недопустиво.

         Од тада се иницијативе из Москве, које се тичу интеграција, стално сукобљавају са енергичним противакцијама  Сједињених Држава.

         Да би се нанела штета Евроазијском економском савезу, покренута је информациона и дипломатска кампања.

         Супротстављање се преноси и на поље Светске трговинске организације. Покрећу се алтернативни гео-економски концепти, а о највећем од њих – реч је у овом тексту.

         Средином 2000-их година Фредерик Стар - оснивач америчког Института за Централну Азију и Кавказ универзитета Џона Хопкинса формулисао је концепцију Велике Централне Азије (Greater Central Asia). Заснивајући свој став на чињеници да су се у периоду свог средњовековног културно-историјског процвата, цивилизацијске границе Средње Азије простирале далеко ван предела садашњих граница пет постсовјетских република, Стар је предложио да се размотри шири регион, укључујући и Авганистан, северозападне области Индије, део Пакистана, Ирана и кинески Синкјанг.

         По замисли аутора, реализација америчких интереса на овим просторима ће омогућити побољшање инфраструктуре и минимизирање трговинских баријера, а такође промоцију разноврсних форума, например, идеја партнерства на пољу сарадње и развоја Велике Централне Азије (Greater Central Asia Partnership for Cooperation and Development, GCAP).

         Мада сaм научник то не потврђује, Старове тезе, према раширеном мишљењу, имале су утицаја на спољнополитичку линију САД на средњеазијском правцу. После њиховог штампања, уследиле су промене у структури Стејт департмана у којем је био формиран јединствени Биро за послове Јужне и Централне Азије, у чију компетенцију су истовремено са петорком из Централне Азије ушли Авганистан, Пакистан, Индија и низ других земаља.

         У аналитичким документима Светске банке почео је да се користи термин „Проширена Централна Азија” (Wider Central Asia).

Дмитриј Попов

         Наведена историјска аргументација била је усклађена са геополитичком конструкцијом, која је претходила појављивању званичне спољнотрговинске доктрине САД под називом „Нови пут свиле” (НПС).

         Стратегију „Новог пута свиле” први пут је јавно изложила државни секретар САД Хилари Клинтон у говору 20. јула у Ченају. У кључним аспектима она представља план интеграције Централне и Јужне Азије у јединствени економски макро-регион, у чијем се средишту налази Авганистан. Стратегија подразумева, као прво, формирање инфраструктуре на територијама бивших совјетских република Централне Азије која би водила кроз Авганистан и земље Јужне Азије у Индију и Пакистан.

         Као друго, трговинску интеграцију земаља Централне Азије, Авганистана и Јужне Азије путем поједностављења царинских и пограничних процедура, снижења нетарифних баријера, а касније и проширења тржишта. У том правцу је западна дипломатија радила и раније, али 2011. је то било представљено као целовит гео-економски концепт, као америчка алтернатива руским и кинеским предлозима.

         Иницијатива НПС је имала позитиван одјек код руководилаца из Средње Азије, који су у њој препознали могућност да за рачун страних донатора прошире трговину и тржиште за своје производе у Авганистану, а такође да изврше модернизацију свог транспортног система.

         У рефератима Стејт департмана САД у вези са економском ситуацијом у Авганистану - 2011. године је био означен низ приоритетних инфраструктурних пројеката, који се уклапају у НПС. Међу њима је: реконструкција ауто мреже између северних и централних области Исламске Републике Авганистан (тунел Саланг, путеви Мазари-Шариф-Дара-е-Суф и Јакавланг-Бамиан) постављање оптичких каблова између великих градова Авганистана и суседних земаља: проширење лука на пограничној реци Аму Дарји.

         У новије време су поједини објекти пуштени у рад. Уз финансијску подршку САД-а изграђено је неколико мостова преко реке Панџ, који повезују друмски саобраћај између Авганистана и Таџикистана. Део средстава за те циљеве је пребачен преко фонда Ага Хана, који активно ради у рејону настањеном памирским Исмаилитима на обе стране границе.

         У новембру 2011. била је завршена железничка пруга Хајратон-Мазари-Шариф на територији Узбекистана,  која је по први пут за јужног суседа отворила железнички излаз у Централну Азију. Овај се крак железничке пруге разматра као први корак у амбициозном програму изградње железничког полупрстена, који пролази преко северног Авганистана са истока на запад. Транспортни лук, како се о њему говори у међународним финансијским институцијама, које учествују у обнављању ИРА, на неколико места може да се спаја са магистралама држава Централне Азије (са Таџикистаном – на подручју Кундуза, Узбекистаном – код Мазари-Шарифа и са Туркменијом – код Херата).

         Принципи НПС су пренети и на сферу регионалне енергетике. Америчка страна подржава градњу далековода између држава Централне Азије и Авганистана. Прве испоруке електричне енергије по новој линији Хајратон-Пули-Хумри-Кабул почеле су почетком 2009. а обезбедио их је Узбекистан, што је омогућило Ташкенту да заузме доминантну позицију на тржишту суседне државе. Године 2011. у рад је пуштен далековод Сангтуда-Пули-Хумри, којим се вишак енергије, коју производе ХЕ у Таџикистану у летњем периоду, делимично упућује у авганистанске провинције.

         Међу тим највећим пројектима, о којима се прича још од средине 2000-их година, мора да се изгради и високонапонска  линија „CASA-1000” (Central Asia – South Asia). Трасу планирају да изграде са почетком код таџичких и киргиских хидроелектрана према авганистанским и пакистанским потрошачима енергије. Дужина маршруте прелази 1200 км, прогнозирани трошкови су 1 милијарда долара. За програм лобира америчка администрација у сарадњи са Светском банком, ИБР, Великом Британијом, Аустралијом и др.

         У Бишкеку и Душанбеу се тај програм оцењује као стратешки. Без обзира на то, практична реализација пројекта се више пута одлагала због недостатка извора финансирања и високих инвестиционих ризика.

         У оквирима НПС Бела кућа потпомаже иницијативе у вези са развојем трговине у Великој Централној Азији,  улажући напоре, како на билатералном, тако и мултилатералном плану.

         Представници Авганистана се позивају на сусрете учесника Оквирног споразума за трговину и инвестиције између САД и република Централне Азије (TIFA),  при чему је Кабулу додељен статус посматрача. У августу 2011. - уз западно посредовање - Авганистан се придружио Прекограничном споразуму о транзиту (ПСТ) између Таџикистана и Киргизије, који поједностављује контролне процедуре приликом преласка граница. ПСТ је разрађен и потписан као део опширног програма ЦАРЕС (Централно-азијска регионална економска сарадња), коју је иницирала АБР 2001. године.

         Поставља се питање: који се циљеви реализују преко „Новог пута свиле” и зашто су они прихваћени као главни оријентир за спољнополитичке департмане САД-а?

         Прво, од чега могу да полазе у Вашингтону – то је потреба да се осигура дугорочно присуство у Авганистану. Стимулисање авганистанске економије путем ширења њених веза са суседним државама Централне и Јужне Азије, учврстиће стабилност светске владе у Кабулу, а то значи - и перспективе да се у тој земљи задржи западни војни контингент. То ће такође да помогне да се умање захтеви Авганистана срачунати на сталне спољње дотације, што је веома актуелно у условима када европски савезници из НАТО-а ограничавају своје програме подршке ИРА, а државни дуг САД расте рекордном брзином.

         Са друге стране, на Западу могу да полазе и од тога да ће допуна економских приоритета Централне Азије јужним правцем умањити значај руског фактора у привредном животу региона, и делимично утицаја Москве као центра за интеграције.

         Реализација великих инфраструктурних пројеката, стварно ће диверсификовати експорт сировина из Централне Азије и заобићи Русију, потенцирајући њену зависност од северних гасовода и железничких пруга. Појављивање у Туркменистану, Узбекистану и Казахстану нових потенцијалних купаца, који преферирају извоз минералних ресурса у Јужну Азију, појачаће за руске произвођаче конкуренцију у смислу приступачности њиховим резервама.

         Ово  важи и за кинеске корпорације. Стратегија, вероватно, није случајно добила назив „Нови пут свиле”, са том разликом, што он, према америчком схватању, не пролази са истока на запад као стари каравански пут, већ са севера на југ, заобилазећи Кину и игноришући у овом случају историјске контакте са Кином те исте Велике Централне Азије, о којој је писао Стар.

         Након што је председник КНР Си Ђинпинг 2013. формулисао одговор у виду властите концепције Економске зоне Пута свиле - у штампи  често долази до недоумица у погледу на те две стратегије – Пекинга и Вашингтона.

         Основано је мишљење да је НПС супротстављен руској и кинеској економској политици. Међутим, треба још нешто додати. Ширење трговинско-економских и транспортних веза између република Средње Азије и суседних земаља на југу,  не угрожава руске интересе као такве. Напротив, уз нормалан развој економских билатералних односа - такво ширење, мада ће да повећа конкуренцију, требало би да се повољно одрази на Централну Азију и Авганистан, омогућујући им стабилност и процват. А Русија је више од других заинтересована за такав развој догађаја, јер се налази у непосредној близини од тог региона.

         С времена на време, она је чак изјављивала да је спремна да учествује у многим иницијативама у области НПС, например, CASA-1000 и гасоводу TAPI. Тачно је да су руским компанијама потребне гаранције, укључујући и део власништва над објектима који се граде, што није задовољило баш све посреднике у иностранству.

         Ризици за Москву проистичу из сасвим других околности, а то је управо могући захтев за раскидање успостављених пословних веза партнера из Централне Азије са руском државом. 

         У будућности се не може искључити појава сличног захтева према Централној Азији као услова за укључивање у јужни интеграциони коридор, који предлаже Америка. Од 2013-2014. године друга бивша совјетска република – Украјина – била је грубо постављена пред лажни избор - „ЕАЕС или придруживање Европској Унији”. Као последица, јавило се одбијање од стране Кијева да сарађује са РФ у вези многих питања, почевши од СТО и завршавајући са авио-саобраћајем, по цену преживљавања најтежег колапса у вези са државном управом, опадањем економије, рушењем социјалне сфере.

         Разлика је у томе што је ЕУ широки економски савез и самостални интеграциони пол, који у пракси конкурише Евроазијском економском савезу, а поред тога „Нови пут свиле” –  представља вектор америчке спољне политике који и није најуспешнији.

         У оквирима НПС имплементирани су, углавном, локални пројекти који не захтевају велике трошкове (мостови, деонице путева), а такође инфраструктура, која се користи за снабдевање војске НАТО-а у Авганистану (железнички крак Хајратон-Мазари-Шариф). Реално велике стратешке комуникације, као што је TAPI и далековод CASA-1000, остају мртво слово на папиру. 

         Дугогодишњи напори дипломата САД сукобљавају се са објективним потешкоћама, које диктирају специфичности региона.

         Процене коштања транспортних објеката, у сложеним условима локалне климе и рељефа, повећале су се до нивоа који страни донатори нису спремни да финансирају. 

         Поред тога је и сам Вашингтон изјавио да не намерава да сноси велике финансијске трошкове у вези НПС, ослањајући се углавном на могућности држава-савезница (Немачке, Јапана...)  и на међународне институције. Упечатљив пример је – авганистанско-узбечка железничка пруга која је практично изграђена средствима Азијске банке за развој (165 милиона долара). За CASA-1000, који кошта милијарде, Стејт департман је у децембру 2013. најавио издвајање свега 15 милиона долара.

         Сем тога, инвеститоре заустављају нерешена питања везана за безбедност на територији Авганистана. Једним делом, такве бојазни су послужиле као разлог да Азијска банка за развој изађе из програма CASA-1000 што је довело до стагнације пројекта.

         Доношење одмерених инвестиционих одлука, често омета висока политизација пројеката НПС. Следећи мисао о стварању уједињеног тржишта електричне енергије Јужне и Централне Азије, сумњу изазива сама економска заснованост те идеје. И зато што је у Таџикистану и Киргизији немогућа производња извозних количина електричне струје током целе године због одлика хидроенергетике тих земаља, које су зависне од топљења глечера.

Ариел Коен

         Томе доприносе и дубоке противречности између појединих држава Јужне и Централне Азије: Узбекистана и Таџикистана, Авганистана и Пакистана, Индије и Пакистана и др. Зато у Ташкенту изразито негативно реагују на западне предлоге да се повећају испоруке електричне енергије у Авганистан из Таџикистана и Туркменије (пројекат далековод-500 Туркменија-Ђузан), показујући спремност да се у циљу превенције повећа властити извозни потенцијал.

         Сви наведени проблеми су очигледни на примеру најскупљег пројекта – магистралног гасовода TAPI (Туркменстан-Авганистан-Пакистан-Индија). Први пут се о тој траси почело говорити још средином 1990-их година. Од тог времена, практична реализација пројекта се више пута одлагала због високих пратећих ризика.

         Инвеститоре плаши опасна маршрута (гасовод мора да прође кроз подручја која се традиционално налазе под контролом Талибана) и висока цена (процењује се на 10 милијарди долара). Ту су и нејасноће поводом сировинске базе, када слободне обиме туркменског гаса практично у потпуности откупљује Кина, а Ашхабад одбија да западним концесионарима преда права на своја гигантска налазишта. Сем тога, сметају и затегнути односи између потенцијалних купаца и оних који се баве транзитом сировина, због чега Пакистан, Индија и Авганистан периодично прете својим изласком из пројекта.

         Такође постоје алтернативни предлози Ирана и КНР: конкретно - гасовод „Иран-Пакистан”, који је већ изграђен до пакистанске границе. Све је то довело до тога да, без обзира на напоре америчке владе, ни у 2015. TAPI није добио основног инвеститора. Томе се може додати и чињеница да су пријаве за учешће у конзорцијуму повукли нафтни гиганти из САД – Chеvron и Exxon Mobil.

         У овој атмосфери, интеграционе структуре са учешћем Русије, у новије време изгледају куд и камо опипљивије и привлачније него НПС. Северни економски правац изгледа сигурно и безбедно са постојећом развијеном инфраструктуром, детаљно разрађеном правном базом, развијеним пословним везама. Не чуди да управо њему дају предност практично све државе, које се граниче са Русијом.

         Што се тиче Сједињених Америчких Држава, оне последњих година корак по корак губе позиције у регионалној интеграционој „трци”. Узимајући у обзир опште опадање интересовања САД према Централној Азији, које се уочава после 2014, укључујући ту и опште опадање финансирања локалних програма, будуће перспективе НПС могу са сигурношћу да се оцене као веома магловите.

         Нагло променити ову непријатну за Вашингтон тенденцију, у стању је, очигледно, само довођење на власт лојалних влада у земљама у којима се експлоатишу нафта и гас и транзитним земљама Централне Азије, које би налик на „Киргизију Бакијева” постале носиоци економске политике непријатељски усмерене према Русији. И треба да се призна: у пракси државних преврата  амерички стручњаци су стекли огромно искуство, а имају мотивацију. То треба да имају у виду како у Москви, тако и у главним градовима Централне Азије, пре свега у Астани и Ташкенту, које у најскорије време очекује сложен период преноса власти.

         Превела

         Душанка Ђелекар