Усијане главе у Вашингтону губе из вида да је могућ и војно-политички савез Русије и Кине

АМЕРИЧКИ СЕМИНАР О ТРОУГЛУ РУСИЈА-САД-КИНА У КОНТЕКСТУ УКРАЈИНСКЕ КРИЗЕ И ЗАПАДНИХ САНКЦИЈА ПРОТИВ РУСИЈЕ

• Тренутни односи унутар троугла Русија-САД-Кина дијаметрално су супротни стратегији коју је првобитно дефинисала Никсонова администрација а артикулисао Кисинџер
• Према тој стратегији, односи САД са сваким од партнера посебно, треба да буду много бољи него што су међусобни односи Кине и Русије
• Потпуно је очигледно да се данашња ситуација формира на супротан начин: односи САД са сваком од земља много су лошији него односи Русије и Кине
• Није искључено да се временом између Кине и Русије може формирати војно-политички савез који би радикално променио однос снага у свету. Војни, технолошки и ресурсни потенцијални Русије били би повећани економским потенцијалом Кине и омогућили би обема земљама да доносе кључне одлуке о многим питањима светске политике

         Пише: Андраник МИГРАЊАН, политиколог (Москва)

         ДРУГОГ јула у Центру за националне интересе у Вашингтону одржан је семинар на тему „Узајамни односи у троуглу Русија-САД-Кина у контексту украјинске кризе и америчких и западних санкција против Русије у вези са том кризом”.

         Основне реферате поднели су два председника – Дмитриј Сајмс, председник вашингтонског Центра за националне интересе и издавач часописа  The National Interest, и Грем Алисон, директор Центра за проучавање међународних односа „Белфер” при Харвардском универзитету и бивши заменик министра одбране САД за питања стратешког планирања у време председника Клинтона.

         Поводом могућег даљег зближавања Русије и Кине - међу  референтима није било озбиљних неслагања без обзира на много потенцијалних проблема у руско-кинеским односима. Оценили су да стимуланс зближавања могу бити управо западне санкције против Русији, а посебно манија Обамине администрације да „казни” и изолује Русију.

         Учесници семинара сложили су се да су данашњи односи унутар троугла дијаметрално супротни стратегији коју је првобитно дефинисала Никсонова администрација и артикулисао Кисинџер.

         Према тој стратегији, односи САД са сваким од партнера посебно, треба да буду много бољи него што су међусобни односи Кине и Русије.

         Потпуно је очигледно да се данашња ситуација формира на супротан начин. Односи САД са сваком од тих земља много су лошији него односи Русије и Кине. Према томе, САД имају много мање могућности да искористе међусобна неслагања тих земаља, него што РФ и Кина имају могућности да обједине своје напоре и ресурсе да би се супротставиле америчком притиску.

         Истина, на истом семинару чуле су се и процене које су већ постале тривијалне: да ће даље зближавање Русије и Кине учинити Москву млађим партнером Пекинга и да у избору између Запада и Кине Русија то не треба да заборавља. Иначе, ова теза је у оптицају и у руским либералним круговима. 

         У свом говору, ја сам нагласио да такве тврдње пре имају идеолошки, него реални политички карактер и да су оне углавном само „страшило” за Москву.

         Кина као суперсила у успону иступа против с статус-кво ситуације која је формирала у свету, посебно у Азијско-Пацифичком региону где се Пекинг већ суочава са „политиком обуздавања” од стране Вашингтона. Сем тога, Кина има озбиљне конфликте практично са свим суседним земљама: то су Јапан, Филипини, Јужна Кореја, Вијетнам и Индија. Због тога је Пекингу потребно стратешко партнерство са Москвом са којом се у догледној будућности не наслућују озбиљни конфликти о било ком питању.

         Размишљајући о опасности за Русију да ће постати млађи партнер Кине и позивајући је да у избору између Запада и Кине изабере Запад, наши западни партнери никада нису јасно одредили своје виђење места Русије у свету и карактер односа Русије са Западом, посебно са САД.

         У свом говору, изразио сам захвалност за то што наши западни партнери брину да би Русија могла да постане млађи партнер Кине, Такође сам им поставио питање: у ком својству Запад жели да види Русију у „зони својих интереса и утицаја” - у улози „дечака за батине”, „дечака потрчка” или је, заправо, Запад спреман за равноправно партнерство са Русијом, будући да од момента распада СССР-а до данашњег дана САД нису ни речју ни делом показале своју спремност  за равноправну сарадњу са РФ?

         Иначе, у вези са украјинском кризом - Запад у целини, посебно амерички политичари и војни званичници, пожурили су да преместе Русију у категорију, не више партнера, него супарника, што се у принципу - у поимању људи тог круга - у мало чему разликује од категорије непријатеља.

         Међутим, на питање које ће место имати Русија у односима са САД - нисам добио одговор. Нико није хтео да лаже, а мојим америчким партнерима-аналитичарима било је некако незгодно да говоре истину.

         Ослањајући се на статистичке податке, угледни аналитичари доказују неоснованост још једног „страшила” у руско-кинеским односима. Ради се о томе да, наводно, преобилно кинеско становништво може да појури у Сибир и на Далеки Исток и створи претњу територијалној целовитости Русије. Као што показују главне миграционе тенденције северних региона Кине, који се граниче са Русијом, у огромној већини бујице миграната нису усмерене у Русију, него у унутрашње регионе Кине и у нове велике градове где су услови за живот много комфорнији него у Сибиру и на руском Далеком Истоку.

         У вези са специфичностима демографске политике кинеског руководства током последњих деценија, већ у наредним годинама број становника тих пограничних региона не само да се неће повећавати, већ обрнуто - смањиваће се. 

         У догледној будућности у односима са Кином - Русија има значајан простор за маневар.

         Даље деловање Москве у сарадњи са Пекингом зависиће умногоме од тога колико је Вашингтон спреман да иде на појачавање санкција против Москве у вези са украјинском кризом.

         Није искључено да се временом између Кине и Русије може формирати војно-политички савез који би могао радикално да промени однос снага у свету.

         Војни, технолошки и ресурсни потенцијални Русије повећани економским потенцијалом Кине омогућиће обема земљама да доносе кључне одлуке о многим питањима светске политике.

         Очигледно да у САД схватају до чега може да доведе такав савез. Ето због чега Вашингтон не врши притисак на Јапан да примени озбиљне санкције против Русије. У том случају очигледно би премијер Абе морао да заборави на своју тежњу да у односима са Русијом реши проблем „северних територија”, можда чак и да подстакне Русију да подржи захтеве Кине поводом острва Сенкаку, због којих се данас заоштрава конфликт између Кине и Јапана.

         Могући савез Русије и Кине може се претворити у неочекивано изненађење и за Вашингтон и за Брисел - како у економском, тако и у војно-политичком смислу.

         Усијаним главама у Вашингтону, које тако страсно желе да „казне” Русију, не би сметало да размисле о томе. 

         Превела:

       Ксенија Трајковић