Украјину чека кратка диктатура јер више нема снаге чак ни за одржавање диктатуре

У РАТУ ЗА ДОНБАС ПОСТОЈЕ ТРИ МОГУЋНОСТИ: ПОБЕДА КИЈЕВА, ПОБЕДА УСТАНИКА И ПОДЕЛА УКРАЈИНЕ - ТРЕЋА ЈЕ НАЈРЕАЛНИЈА

• Точак историје се окренуо и Донбас више никада неће моћи да буде украјински. Молим само да се не нуди варијанта Донбас „без људи” – сви одлично знају да би то била Газа „без људи”. А у улози Египта и Сирије, који подржавају борбу Палестинаца против Израела, наступиће суседна Русија
• Већ крајем августа на територији Украјине кренуће веома непријатни центрифугални процеси који се више никаквим напорима неће моћи зауставити. Кренуће у пропаст читава економија (долар за 14 гривни изгледаће као „дивна прошлост”), престаће да раде предузећа, почеће да се руши енергетски систем земље, угасиће се трговина, наставиће се распадање армије
• Брза и коначна победа народне одбране - да ли је могућа? Није. За борбу са регуларном армијом Кијева, иако је она и деморалисана и гладна, неопходно је формирање регуларне армије Новорусије
• Диктатор Петљура схватио је веома брзо да је његова Украјина – само терен за расправљање између Русије и Пољске. После мировног споразума у Риги, побегао је на Запад где је, никоме више потребан, након само пет година убијен
• Колико брзо ће „диктатор Порошенко” схватити да је он – само шеф „територије”? Надам се - пре зиме. И тенк ће, наравно, бити бели. Или под заставом ОУН или под заставом Новоросије. Детаљи се разматрају и за сада су прекривени измаглицом будућности

         Пише: Алексеј АНПИЛОГОВ, историчар

         У РАТУ за Донбас постоје три могућности: победа Кијева, победа народне одбране и подела Украјине.

         Размотрићемо изгледе све три и услове који могу да доведу до реализације једног од сценарија.

         Нажалост, у тренутку када су у оквиру грађанског рата покренуте масе становништва - излишно је позивати на мир и слогу на предратним принципима уређења друштва: украјински покољ, који из дана у дан излази из кланице грађанског рата, више се не може вратити назад у оквире „Једино Украјине”.

         Свака од страна у конфликту креће се својом стазом постепене, али истрајне и све суровије конфронтације и корак по корак приближава ситуацији у којој ће се рат усмеравати искључиво и само ка уништењу противничке стране. 

         При том треба знати да се сада грађански рат у Украјини више не може завршити „данас за сутра”, будући да свака од страна у конфликту сакупља свој посебан рачун жртава, осветника и свих укључених у конфликт.

         Ако је одлазак Крима и изазвао око хиљаду избеглица и неколико смрти, али ипак био потпуно тих и без крви, одлазак из или, пак, задржавање Донбаса у саставу „Једино Украјине” више никако неће моћи да се организује без коначне победе једне од страна.

         Међутим, услови те коначне победе биће крајње различити за стране у конфликту. Условно речено – то је избор боје тенка.

         Зелена, боја песка и бела.

Зелени тенк

         Коначна победа хунте. Да ли је могућа? Није.

         Хунта и земља на чијем се челу она налази није одржива, чак ни за средњорочни временски период. „Једино Украјина” нема ресурса за одржавање ранијег, предратног скромног животног стандарда, чак ни у случају „поравнавања у бетон” читаве доњецко-луганске компактно насељене територије - хунта нема никакав пројекат шта да ради са масом сада већ коначно „сувишних” људи у даљој будућности земље.

         Ту је апсолутно бескорисно оперисати цифрама према корелацији „становништво/Рушевине/становништво Донбаса” или „народна одбрана/становништво Донбаса”.

         Прва корелација ни најмање не смета милионској Гази да се деценијама бори са десетомилионским Израелом, а Еритреји – да се одвоји од Етиопије која је превазилази и по броју становништва и по животном стандарду.

         Чак је и десетомилионска Чеченија могла да наметне Русији од 145 милиона становника десетогодишњи тешки рат из којег је нађен излаз искључиво у обнови Чеченије на рачун читаве велике Русије и у укључивању Чечена у нормалан привредни и друштвени живот јединствене земље.

         Преостали комад Украјине сада свакако нема такав ресурс, наравно, неће га имати ни у будуће.

         Велики Донбас који има само око 15% становништва бивше Украјине давао је тој земљи 25% БДП и око 30% извоза. Сада је тај Донбас већ згњечен гусеницама хунтиних тенкова и у рушевинама.

         Чак и после фашистичког преврата, ја бих - на месту Кијева - са Донбаса и зрнце прашине отресао, ишао бих на све могуће уступке локалним елитама и становништву Донбаса и покушавао да се договорим према најбољим условима за њих.

         Сада се точак историје окренуо – и Донбас више никада неће моћи да буде украјински. Молим да се не нуди варијанта Донбас „без људи” – сви одлично знају да би то била Газа „без људи”. Само, у улози Египта и Сирије који подржавају борбу Палестинаца против Израела, наступиће суседна Русија.

         Осим тога треба узети у обзир да тенк хунте обавезно мора да буде зелен, будући да је хунти потребно да победи не само брзо, него веома брзо.

         Већ крајем августа на територији Украјине кренуће веома непријатни центрифугални процеси који се више никаквим напорима неће моћи зауставити. Кренуће у пропаст читава економија (долар за 14 гривни изгледаће као „дивна прошлост”), престаће да раде предузећа, почеће да се руши енергетски систем земље, угасиће се трговина, наставиће се распадање армије, аполитички консензус који се сада гради са толико љубави, отићиће  дођавола.

         Драконски закони који омогућавају СНБО на челу са Петром Порошенком да убрзано затварају медије, одузимају лиценце и без суда и истраге располажу имовином „сепаратиста” и „терориста” - уопште неће задржати ситуацију.

         Биће диктатура, али ће њено време бити веома кратко – земља нема снаге чак ни за одржавање елементарне диктатуре.

         Са друге стране, борбена дејства која се у Донбасу настављају, свакако ће почети да мењају међусобни однос снага „народна одбрана/становништво Донбаса”  у већи део, како на рачун бујице избеглица из зоне конфликта, тако и на рачун регрутовања додатних осветника у народну одбрану.

         На крају ће за хунту ситуација бити сасвим невесела: у њих ће у Донбасу пуцати свака кућа и сваки брежуљак.

         А тенк боје песка и опалог лишћа – то више није тенк хунте.

Тенк боје песка

         Брза и коначна победа народне одбране. Да ли је могућа. Није.

         За борбу са регуларном армијом Кијева, иако је она и деморалисана и гладна, неопходно је формирање регуларне армије Новорусије. Али то је – само половина задатка који, ако се хоће, може да се  реши прилично брзо.

         Други, много компликованији задатак јесте украјинизација конфликта. Свима, чак и најупорнијм житељима, мора да буде јасна једноставна истина: оне Украјине коју су они знали више нема.

         Та истина не може да се саопшти само средствима пропаганде, само средствима оружаног конфликта или путем глади и хладноће на одломцима Украјине.

         Неопходна је комбинација сва три фактора: крах државне машине, долазак армије Новорусије и довољна подршка становништва овог или оног региона. При том, као и увек у историји, комбинација „револуције одоздо” и „револуције одозго” даје најбољи резултат.

         Данас стара елита још увек није свесна чињенице да више нема Украјине. Она се грозничаво хвата за старе шаблоне нудећи вишенационалној, вишесистемској, полијезичној и мултиверској земљи све оне оронуле идеје „Једино Украјине”, унитарне, једнонационалне, једнојезичне, са тоталитарном религијом расколничко-кијевског модела. 

         Дошло је и до апсурда: чак и младежи државног система (на пример, корупција) проглашавају се за свету краву која не сме да се дира). Да, баш тако је и рекао Тигипко у одговору о федерализацији: „Контролне функције Кијева морају да остану, нема никаквог смисла да се кијевска корупција у регионима мења за регионалну”.

         Сјајан представник исто тако сјајне блиске елите.

         Зато, опростите ми, ја и не верујем у лепи тенк боје песка који ће се  провозати по опалом лишћу у Харкову, Дњепропетровску, Одеси или Кијеву. Рано је, сувише је рано – за земљу која је 23 године одгајала и васпитавала криминалце и лопове на власти и примитивну русофобију у народним масама.

         Јер, шта је то Русија у представи становника Украјине? Северна Кореја!

         А ми? А ми смо – Јужна! И свеједно што у Москви искључују топлу воду недељу дана лети, а градоначелник Кијева – идиот - моли  Кијевљане да се „спремају за зиму” и греју на дрва.

Бели тенк

         Подела Украјине. И „коначна” победа страна уз спољно учешће. Мислим да је то – најреалнији и највероватнији сценарио.

         Шаролика Украјина није могла да изнедри заједничку и универзалну политичку идеју за своје грађане. Ко смо ми? Шта смо ми? Куда идемо? Као што није било, тако и даље нема у главама Украјинаца одговора на ова питања.

         Домицилни Мађари из Закарпатја. – Они иду у Мађарску. Домицилни житељи Донбаса – иду у Русију. Како ће их назвати на том путу? Новоруси или новоросијски? Није битно, крајње одредиште тог процеса је јасно и разумљиво: ту је и иста вера и исти језик и иста култура.

         И, наравно, много културних разлика које нико не намерава да одузима – чак су и на Криму остављена три државна језика, што ће се десити и у Новоросији, јер – куд ће она без малоруског елемента и без полтавског дијалекта. 

         А у средини између Закарпатја и Новоросије налази се она земља које више нема.

         „У вагону Директорија, испод вагона – територија”.

         Диктатор Петљура схватио је веома брзо да је његова Украјина – само терен за расправљање између Русије и Пољске. После мировног споразума у Риги, побегао је на Запад где је, никоме више потребан, након само пет година убијен.

         Колико брзо ће „диктатор Порошенко” схватити да је он – само шеф „територије”? Надам се - пре зиме. И тенк ће, наравно, бити бели. Или под заставом ОУН или под заставом Новоросије. Детаљи се разматрају и за сада су прекривени измаглицом будућности.

         Само зато што бели тенк на белом снегу – изгледа лепо.

         И, нажалост, без тенка више не можемо проћи. Нисмо ми почели, али на нама је - да завршимо.

         Превела

       Ксенија Трајковић