Украјински „емигранти“ гори од издајника, а шта ће остати од Украјине - не зна се

БИВША ВЛАДАЈУЋА ЕЛИТА УКРАЈИНЕ РАСПАЛА СЕ НА КОЛАБОРАНТЕ (ОСТАЛИ У ЗЕМЉИ) И ЕМИГРАНТЕ

• Систем олигархијске републике у којој су Јануковичеви „регионалци“ били потребни налази се у стању ликвидације и биће ликвидиран. Који ће државни систем (или који државни системи) настати на територијама Украјине и да ли ће се она уопште сачувати независна државност - не знамо, али у сваком случају испоставиће се да је већина старих политичара у новом систему непотребна
• Сада Јануковичевци нуде своје услуге за професионалне похвале Порошенка. Овај би их радо прихватио, али схвата да се могу увредити нацисти који су га довели на власт. А нацисти имају аутомате, док „регионалци“-издајници немају ништа осим удворичког језика
• Глупост је гора од подлости. Подлост је за себе логична и зато предвидива, с њом се може борити. Глупост је способна на потпуно самоубилачке маневре. Један од таквих маневара видели смо у време неограничене владавине Партије региона и њеног „лидера“ у периоду 2010-2014., када су се досетили да сами однегују, васпитају, уведу у политику, наоружају и обуче своје будуће нацистичке гробаре

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

 

        ЖИВИМО у свету политичких парадокса. На пример, представници Комунистичке партије Русије више пута су у емисијама руских политичких тв-програма износили мишљење да би током украјинске кризе Москва морала да поступа много чвршће.

        Дипломатија је, наводно, омогућила украјинској власти да ојача.

        Такав став не заступају само комунисти, има још радикалнијих критичара. Али, комунисти због своје недоследности изазивају чуђење. С једне стране, они критикују Владимира Путина због тога што није на време спасао Украјину, а с друге, подржавају Компартију Украјине и наводе пример њеног лидера Петра Симоњенка као непоколебљивог борца против украјинског нацизма.

        Међутим, тај непоколебљиви борац и његова партија нису после преврата напустили своја места у парламенту. На свим изборима које је одредио Кијев - учествовали су и самим тим чинили легитимном власт нацистичких пучиста.

        Наравно, могуће је позвати се на чињеницу да су их у данима око 20. фебруара 2014. у Ради држали на нишану аутомата и да комунисти нису желели да буду мртви хероји. Ипак, од тада је много воде протекло и било је могуће сто пута емигрирати, отићи у илегалу, али КПУ и даље остаје у легалном политичком простору.

        Тако према њиховој логици произлази да је Путин био дужан да не признаје Порошенка, док су украјински комунисти признали његову легитимност. Не могу да замислим Ернста Телмана који изјављује: „Да! И у Рајхстаг идем на посао и против расних закона нисам иступао и агресију нисам осуђивао. А шта да радим? Само да пробам да иступим - и Хитлер ће распустити Комунистичку партију и најбоље комунисте послати у концентрационе логоре!“

        И ми се још чудимо двоструким стандардима Запада.

        Уосталом, наведени пример само је образац политичке коректности у поређењу са оним што чине остаци украјинске Партије региона која се разбила у парампарчад. Та бивша руководећа и концентрисана снага украјинског друштва окупљена око Јануковича, кога су са усхићењем, називали „Лидер“, до неба уздижући његову државничку мудрост и остале врлине, поделила се на две велике групе.

        Обе групе мрзе бившег „лидера“ и окривљују га за све, али између њих постоји битна разлика.

        Први су признали власт после преврата, јавно иступају за целовитост Украјине, жигошу „сепаратизам“ Донбаса и пребацују Русији због подршке ДНР/ЛНР. Порошенка, Јацењука и парламентарну већину критикују искључиво због недовољне ефикасности.

         „Опозициони блок“ и разноврсне партије и покрети које у Украјини оснивају бивши „регионалци“ - искрено сматрају да - ће - ако се њима да власт у руке - моћи да прекину рат, да се помире са Москвом и пошто сачувају приоритетне односе са Вашингтоном да се интегришу у ЕУ, добију међународне кредите за обнављање економије и уопште - да све врате као што је било у време Јануковича, али без Јануковича.

        Шта  да кажем? Код Хитлера у Рајхстагу - када је на комунисте већ почињао лов - такође су остајали социјалдемократе, центристи, конзервативци и друге демократе. Док је режиму било потребно, они су му формирали цивилизацијски фонд. Када за тим више није било потребе - те партије су распуштене, а многи политичари нашли су се у истим концентрационим логорима у које су пре њих отпремали комунисте.

        Не тврдим да су сви бивши „регионалци“ који су остали у украјинској јавној политици - издајници и колаборанти. Постоје поједини људи који се реално боре. Као, на пример Лена Бондаренко, која једноставно не може да схвати и да верује да сад није 2005., када је она могла ефикасно да води јавну борбу за ослобађање свог тадашњег шефа Бориса Колесникова из „јушченковско-порошенковско-луценковског“ затвора.

        До сада је она само имала више среће него убијени Бузина и Калашњиков. Али, прво - могло се десити и обрнуто, и друго - имала је среће засад. Овде је кључна реч „засад“.

        Иначе, поједини кандидати за мртве хероје не ведре и облаче у рушевинама Партије региона које покушавају да се ухвате за украјинску политику. Већина само наивно покушава да докаже режиму сопствену неопходност и да иза себе огради пободеним кочевима некакву, макар и слабашну политичку нишу. Једноставно, они умеју да се хране само од политике. Изван функција, изван приступа буџету и могућности утицаја на расподелу макар на било какве ресурсе - они су нико.

        Нису ни „ефикасни менаџери“, „ни мудри државни посленици“, нису чак ни квалификовани стручњаци.

        То су људи који су навикли да се хране о трошку власти. Било које власти. У замену за то, сваку власт су хвалили и подржавали.

        Није случајно већина њих стигла да промени по неколико партија, да послужи свим председницима Украјине и да критикује неколико претходних „криминалних режима“ којима су и сами са усхићењем служили.

        Они су Кучми певали Осану и „шутирали“ га после одласка са функције председника.

        Они су направили „европски избор“ заједно са Јушченком, а затим несрећног пчелара клеветали због недостатка чврстине карактера.

        Они су уздизали државничку мудрост и реформаторски таленат Јануковича, а сад тврде да је несрећник лично (без њиховог учешћа, чак и поред активног противљења) искључиво због штеточинства довео Украјину до преврата и грађанског рата.

        Сада они нуде своје услуге за професионалне похвале Порошенка. Овај би их радо прихватио, али схвата да се могу увредити нацисти који су га довели на власт. А нацисти имају аутомате, док „регионалци“-издајници немају ништа осим удворичког језика.

        Уопште, део бивше Партије региона, који се хвата за украјинску политику једноставно не разуме да више нема потребе за њиховим услугама. Основно је да нема ресурса за плаћање тих непотребних услуга.

        У условима грађанског рата, ресурси хране „човека с пушком“, а не професионалне дворске готоване.

        Упркос томе, ова категорија бивших „регионалаца“ није најнеадекватнија. Они су били потребни у условима украјинске олигархијске републике. Више нигде и никоме нису потребни. Желе да лепо живе. Зато се и хватају за остатке умируће украјинске олигархијске републике покушавајући да сачувају своје станиште.

        Много неадекватнијим показао се онај део Партије региона који је био приморан да бежи у Русију. Међу њима само појединци покушавају да раде макар неки посао. Неколико људи јавно демонстрира своју активност, можда не баш успешно, али у наступањима у медијима редовно критикујући кијевски режим. Још неколико њих пружа помоћ Новорусији, а такође и представницима структура силе који су морале да напусте Украјину.

        Остали се не виде. Међутим, то су људи који поседују огромне финансијске, медијске и организационе ресурсе. Они су имали сасвим довољно снаге да за годину дана макар покушају да окупе и организују расуте структуре емигрантског отпора, које су се појавиле на руској територији и делују према свом поимању ситуације и доступних ресурса.

        Они су без тешкоће могли да оснују ефикасну информативно-пропагандну и социјално-хуманитарну структуру која би била потенцијална политичка алтернатива кијевској власти. Не „владу у изгнанству“ о којој неки бунцају, него уједињену опозицију у изгнанству.

        Да не желе да се врате, да су отпутовали у топле земље и тамо одмарају од праведног рада, чији је резултат био нацистички пуч и грађански рат - ја бих разумео. Али, они су дошли у не баш идеалне руске климатске услове управо зато што инстинктивно схватају исто оно што и њихове колеге које су остале у Кијеву. Изван политике, изван приступа полугама државне власти они су нико и никако се не могу назвати.

        Након извесног времена, за кратко време, они никоме неће бити занимљиви. Биће заборављени. Они ће постати просечно имућни закупци у односу на које се могу појавити питања о пореклу имовине.

        Они само у Украјини могу да претендују на учешће у политици, у свакој другој земљи таквих људи и својих је много. 

        Али, уместо да некако делују да би искупљивали своје грехове пред украјинским и руским народом, они само чекају. Чекају кад ће Русија или Донбас ослободити Украјину за њих и позвати их на трон.

        Они у принципу такође желе да буде као у време Јануковича, али без Јануковича.

        Само због више силе они нису могли остати на територији Украјине. Пропаганда мајдана толико их је демонизовала да су ризиковали да буду убијени, а у најбољем случају да се нађу у затвору без шансе да изађу на слободу.

        Према томе, обема групама „регионалаца“ - и онима који су остали у Украјини и кренули у колаборацију са пучистима, и онима који су били приморани да напусте Украјину, потребно је очување оне украјинске државе коју су они срушили својом сулудом политиком повлађивања нацистима.

        Обе групе не схватају и не желе да схвате да таква држава више не постоји.

        Систем олигархијске републике у којој су они били потребни налази се у стању ликвидације и биће ликвидиран. Који ће државни систем (или икоји државни системи) настати на територијама Украјине и да ли ће се уопште сачувати независна државност, ми не знамо, али у сваком случају испоставиће се да је већина старих политичара у новом систему непотребна.

        Можда ће појединачни случајеви пронаћи себе у новим политичким околностима. Али, са великом вероватноћом то ће пре бити такви људи као што су Лена Бондаренко или Игор Марков, него они са статусом лидера Опозиционог блока или „регионалне“ емиграције.

        Одвија се онај исти процес чија жртва је постала врхушка КПСС почетком 90-их. Не спречавајући деструктивне силе, него често и стимулишући распад СССР - руководећа врхушка КПСС могла је да се нада да ће заузети водеће позиције у новој капиталистичкој реалности. У њеним рукама била је власт, овлашћења, приступ ресурсима, они су одлучивали ко и како ће приватизовати државну својину. Они су имали искуство у управљању земљом, док сви други потенцијални претенденти на власт такво искуство нису имали.

        Већ крајем 1993., власт се нашла у рукама нових људи. Касније су они постали олигарси, а тада су их називали пиљарима. Понеки од руководећих комуниста (знатно више руководећих комсомолаца, као млађих и динамичнијих људи) уклопили су се у нову реалност. Већина је остала на цедилу. Њихови таленти нису били потребни новом систему.

        Украјина (није битно, у облику суверене државе или у облику административне јединице) не може више да живи у стању олигархијске републике.

        У земљи се зато и води грађански рат што је олигархијска република исцрпила унутрашњи ресурс за своје постојање и даље може да се држи само грубим насиљем.

        У новој политичкој и економској реалности у Украјини, талентовани руководиоци олигархијске републике неће бити тражени. Они само могу да покушају да се уклопе у нову реалност променом принципа своје интеракције са друштвом или да покушају да продуже агонију старе.

         „Регионалци“-издајници који су пошли на колаборацију са нацистичким режимом, кренули су путем продужења агоније старог система у нади да ће за њихова живота бити довољно ресурса. Погрешили су, али су њихови поступци били логични са становишта њихових личних интереса.

         „Регионалци“-емигранти који чекају да нову олигархијску републику за њих створе и дају њима на управљање неке спољне силе - понашају се потпуно глупо.

        Онај ко није способан да стави на сто ниједан аргумент сем своје жеље да буде лидер - и не постаје лидер. Такве љубазно замоле, или не баш нарочито, да оду и не заваравају људе заузете послом.

        Глупост је гора од подлости. Подлост је за себе логична и зато предвидива, с њом се може борити. Глупост је способна на потпуно самоубилачке маневре. Један од таквих маневара видели смо у време неограничене владавине Партије региона и њеног „лидера“ у периоду 2010.-2014., када су се досетили да сами однегују, васпитају, доведу у политику, наоружају и обуче своје будуће нацистичке гробаре.

        Током времена које је од тада прошло, они као Бурбони из времена обнове (царства) - „ништа нису заборавили и ништа нису научили“.