Украјино, хтела си независност и Европу – прво плати цену свог избора

МЕЂУ РУСИМА ИМА И ОНИХ КОЈИ СУ ПРОТИВ УКЉУЧИВАЊА ЦЕЛЕ УКРАЈИНЕ У РФ – ЕВО ЗАШТО

Кијевски евромајдан – ко ће платити штету и последице?

• За четврт века од распада СССР заједнички привредни систем се распао. У много чему, Русија и Украјина су одавно конкуренти. Притом је „проруска“ власт у Украјини саботирала све предлоге руског руководства о заједничком наступу на светским тржиштима. У Кијеву нису желели ни да са Русијом и Казахстаном формирају пул за житарице, а ни да узму у обзир интересе руске војне индустрије на светским тржиштима
• Украјина је дампинговала, продавала тајне совјетске војне индустрије где је стигла - у потрази за својих 30 сребрњака. Сада, након што су „проруси“ протерани из Украјине, а Европа откачила „проевропљане“, дошло је време да се прича о пријатељству и узајамно корисној сарадњи?
• Да машта о повратку Совјетског Савеза у пређашњем формату и под пређашњим условима - може само лудак који не разуме да је узрок његовог распада управо у систему привилегованости његових (У)крајина . У будућности би било пожељно избећи совјетске грешке. Све треба да буде поштено — обновом земље после независног расула треба да се позабаве сами Украјинци и да је плате из свог џепа
• Русија За сваког Украјинца треба да буде земља могућности, а не златна рибица која испуњава жеље помахнитале старице

Пише: Сергеј БЕЛОВ

          УКРАЈИНА је предивна земља. Али, боље ју је волети је са растојања. Исто је тако боље спасавати је из даљине, чиме се и баве бивши чланови украјинске Партије региона из „Комитета за спасење Украјине“ у Москви.

          Теоретски, ту компанију „спасилаца“ би требало заборавити заувек. Превише је непријатних сећања везано за њих. Али, проблем је у томе што других „спасилаца“ тренутно нема.

          Украјина је подељена земља. То је чињеница. При чему су свој допринос расколу у држави дале како „проруске“, так и проевропске политичке снаге.

          Свима је било јефтиније и једноставније да се пењу на власт користећи размирице између двају делова земље.

          „Проруси“ су „спасавали“ Украјину од националиста и Европе. Њихови противници су „спасавали“ Украјину од Руса и Русије. Међутим, између њих нема суштинске разлике. Практично сваки украјински политичар могао је да се нађе како у једном, тако и у другом табору.

          Да су се стекли другачији услови, Тимошенко и Порошенко су данас могли успешно да бране Руски свет негде у Москви, а Јанукович да још увек покушава да угура Украјину у Европу. Изузетак су генетски бандеровци, који две деценије нису имали иоле значајну улогу у политици.

          Украјински Руси се не разликују превише од својих суграђана Украјинаца. Једни маштају о Европи, други о Русији. А свима им је заједничко да желе да побегну из украјинске луднице све са својом баштом.

          Одатле проистичу тежње за евроинтеграцијама западних и централних делова земље и проруска оријентација њеног југоисточног дела.

          Једни се надају да ће њихов спасилац бити Запад и да ће, у инат Русији, претворити Украјину у оазу европског просперитета. Други рачунају на Русију, а очекују отприлике исто.

          Проевропски Украјинци су се већ разочарали у свој цивилизацијски избор. То је један геополитички „вектор“ мање.

          ЕУ је недвосмислено ставила до знања да Украјина није Европа и да никада неће ни постати. Преостаје Русија, која ће, како сматрају чак и присталице европског избора, сигурно примити Украјину у свој загрљај. Само, став руског државног врха о украјинском питању последњих година се није мењао.

          Осим придруживања Царинској унији и уласка у Заједнички економски простор, Русија није давала друге понуде. И ту нема ничег чудног. Стварне размере духовног и материјалног расула су такве, да о продруживању Украјине Русији не може бити ни говора.

          Сећам се недавног сусрета премијера Русије Дмитрија Медведева са становницима Крима. Апсолутно „проруска“ пензионерка жали се на своју скромну пензију од осам хиљада рубаља и пита: „Рекли сте да ће бити индексације, где је на Криму та индексација? Шта је то осам хиљада? То је мизерија. О нас бришу ноге овде!“. Такође, из гомиле се зачуло: „Од пензије се не може преживети, цене су папрене. Медведев је одговорио: „Кад нађемо новац, урадићемо индексацију. Ви се држите овде, желим вам све најбоље, добро распложење и здравље“.

          Многи су били незадовољни наоко циничним одговором руског премијера. Али, у чему он то греши?

          За оне који још увек ништа нису схватили, подсећам да у Украјини иста таква пензионерка добија три пута мање! Притом су цене основних потрепштина у Независној незнатно ниже, а комуналне услуге су одавно више од оних у Русији.

          Осим тога, сви из неког разлога сматрају да се поправкама инфраструктуре, издржавањем обданишта, школа и болница бави неки апстрактни чика и да то чини из свог џепа. Не, све то финансира руска држава, а многе године није финансирала Украјина. А ако израчунамо све, невидљиве голим оком, користи које имају Руси на Криму - квалитет њиховог живота је много већи него код Украјинаца.

          Сада замислите шта ће се догодити ако у „братску породицу“ народâ Русије уђе 45 милиона грађана Украјине! Реално их је, наравно, већ 5−7 милиона мање, али ипак се ради о огромној земљи, чије становништво веома жели да лепо живи, а не жели ништа да разуме.

          На пример, шта би Газпром требало да ради са алтернативним путевима транспортовања енергетских ресурса у Европу који се већ граде? Да затвори пројекте и почне да спасава украјинску мрежу за транспорт гаса која је оронула? Шта радити са другом транспортном инфраструктуром? Преусмерити токове роба из већ изграђених руских лука у умируће украјинске луке?

          Шта ћемо са великим бројем предузећа у Русији која су већ почела да замењују производе оних произвођача који су остали и Украјини и одавно застарели?

          Ни грађани Украјине, ни „спасиоци“ Украјине не знају одговоре на та питања. Већина њих сматра да је потребно само променити власт и онда ће се Украјина вратити на стање из 2013. године.

          За четврт века од распада СССР заједнички привредни систем се распао. У много чему, Русија и Украјина су одавно конкуренти. Притом је „проруска“ власт у Украјини саботирала све предлоге руског руководства о заједничком наступу на светским тржиштима. У Кијеву нису желели ни да са Русијом и Казахстаном формирају пул за житарице, а ни да узму у обзир интересе руске војне индустрије на светским тржиштима.

          Украјина је дампинговала, продавала је тајне совјетске војне индустрије где је стигла у потрази за својих 30 сребрњака. Сада, након што су „проруси“ протерани из Украјине, а Европа откачила „проевропљане“, дошло је време да се прича о пријатељству и узајамно корисној сарадњи?

          У децембру 2010. године руски лидер Владимир Путин је рекао: „Ко не жали због распада СССР, тај нема срца. А онај ко жели његово поновно формирање у пређашњем облику - тај нема мозга“. Ја ту не бих ништа ни одузео, ни додао. Да машта о повратку Совјетског Савеза у пређашњем формату и под пређашњим условима - може само лудак који не разуме да је узрок његовог распада управо у систему привилегованости његових (У)крајина .

Летошња православна литија – источни крак

          Управо је та политика довела до формирања код грађана савезних република илузије да оне „хране“ Русију (РСФСР).

          У будућности би било пожељно избећи совјетске грешке. Све треба да буде поштено — обновом земље после независног расула треба да се позабаве сами Украјинци и из свог џепа.

          За сваког Украјинца Русија треба да буде земља могућности, а не златна рибица која испуњава жеље помахнитале старице.

          Руска Федерација треба да буде успешна и просперитетна држава, и из тог разлога сам противник укључивања у њу Украјине.

          Чекајте, а зашто уопште написах „треба“?

          Русија већ јесте успешна и просперитетна држава. Само што нам је још увек тешко да поверујемо у то.