Украјинци који говоре руски чине 60 одсто Украјине и - почињу да се окрећу својој рускости

МНОГИ ЗА СВОЈЕ „УКРАЈИНСТВО“ ВЕЋ ТРАЖЕ ОПРАВДАЊЕ:

ТЕ ПОКОРИЛА ИХ ГАЛИЦИЈА, ТЕ ЗАПАД...

  • Негде почетком 90-тих сам приметио да су моји руски пријатељи који живе у Украјини одједном почели нагло да се „украјинизују“. Није да су почели да урањају у украјинску културу и језик, већ су почели да се један за другим изјашњавају као „Украјинци“
  • Године 2003. појавила се књига бившег украјинског председника Леонида Кучме „Украјина није Русија“. То је, такорећи, програмска књига „рускојезичних Украјинаца“. Зашто? Кучма је ту књигу писао на руском, пошто сам не зна украјински. Он је класични рускојезични Украјинац. Прочитао сам је, то је 500 страница мучног трагања за доказима по чему су Украјинци бољи од Руса …
  • Током последњих пола године с интересовањем примећујем промене у мозгу код мојих Руса који се бусају у украјинске груди. Почели су да схватају да од „светлог пута у породицу европских народа“, највероватније, нема ништа. Макар због тога што сама породица европских народа броји своје последње дане. Почиње да им свиће да ће они такви какви су тешко успети да се убаце у европске редове. Тим пре што су се „сиријске избеглице“ показале сналажљивијим

Пише: Јуриј АЛЕКСЕЈЕВ

        УКРАЈИНСКА статистика каже да у Украјини живи приближно 80 одсто Украјинаца, а да су остало - Руси (плус-минус нешто различитих Јевреја-Татара). Али, то је по попису, то јест по ономе како се испитаници изјашњавају. А, рецимо, Галупова истраживања показују да је приликом избора језика на којем испитаници попуњавају анкете слика обрнута: око 80 одсто анкетираних бира руски, и само 20 одсто - украјински.            

        Ако се то узме у обзир, испоставља се да само 20 одсто Украјинаца говори украјински. Још 20 одсто су Руси који говоре руски, и ту је све јасно. А преосталих 60 одсто су „Украјинци који говоре руски“.

        Али, ко су ти људи? Зашто су они „Украјинци“? Зар то није интересантно?

        У сваком случају, мени је интересантно.

        Негде почетком 90-тих сам приметио да су моји руски пријатељи који живе у Украјини одједном почели нагло да се „украјинизују“. Није да су почели да урањају у украјинску културу и језик, већ су почели да се један за другим изјашњавају као „Украјинци“.

        Почео сам да их испитујем, зашто? Добијао сам одговоре отприлике овог садржаја: разумеш, ми живимо у Украјини. У Америци су сви Американци, тако смо и ми Уркајинци…

        Чудио сам се јер у Америци у документима нема одреднице „националност“, имају само држављанство - „Американац“, а ви себе сматрате Украјинцима по националности. Како то Русима у Казахстану не пада на памет да себе зову Казасима, а Русима у Летонији - Летонцима. Смислен одговор нисам добио.

        Године 2003. појавила се књига бившег украјинског председника Леонида Кучме „Украјина није Русија“. То је, такорећи, програмска књига „рускојезичних Украјинаца“. Зашто?

        Кучма је ту књигу писао на руском, пошто сам не зна украјински. Он је класични рускојезични Украјинац. Прочитао сам је, то је 500 страница мучног трагања за доказима по чему су Украјинци бољи од Руса …

        Искрено, мислио сам да ће је моји руски Украјинци исмејати. Али, не! С најозбиљнијим изразом лица су ми објашњавали зашто су Украјинци бољи од Руса, и да они имају европски избор, високу цивилизацију. А такозвана „Русија“ је неразумна периферија цивилизованог света… То је било 10 година пре Евромајдана…

        Указујем да моји украјински пријатељи нису 15-годишњи клинци, већ су већином моји вршњаци, то јест - 50+…

        Ово је био увод. А сад моја најсвежија запажања.

        Током последњих пола године с интересовањем примећујем промене у мозгу код мојих Руса који се бусају у украјинске груди. Почели су да схватају да од „светлог пута у породицу европских народа“, највероватније, нема ништа. Макар због тога што сама породица европских народа живи своје последње дане. Почиње да им свиће да ће они такви какви су тешко успети да се убаце у европске редове. Тим пре што су се „сиријске избеглице“ показале сналажљивијим.

        Моји украјинско-руски пријатељи буквално наочиглед мењају тренд. Они схватају да ће у Русију морати да се враћају једноставно по „дифолту“, пошто је то за њих једини пут.

        Зато већ траже оправдања (изговоре) за своје чудно 35-годишње „украјинство“. Излажем још увек кућну варијанту тренда, који се тренутно може чути у приватним разговорима, али сигуран сам, кроз пола године-годину дана - појавиће се то и у медијима. Дакле:

        Изговор бр. 1. Окупирали су нас они из Галиције. Они су извели државни преврат, заузели све кључне функцији у држави, у војним, полицијским и безбедносним структурама, у Ради, у медијима… А ми смо морали да то трпимо и патимо. Шта смо могли да урадимо?

        Изговор стар као свет. Отприлике исто тако се нацистичка Немачка у мају 1945. претворила у Немачку, која је 20 година страдала од нацизма. Њу су, како се испоставило, 30-тих година окупирали Хитлер и његова клика. Аустријанац Хитлер и неки идиоти из Баварске. За све су криви Баварци (немачки „Галицијци“)…

        И у Украјини су, испоставља се, ти подли Галицијци средили све: и интернационалну Одесу, и руске градове Дњепропетровск, Харков, Мариупољ, Николајев… Штавише: подли Галицијци су намерно научили руски језик како би се придружили батаљонима Националне гарде, где су, претварајући се да су Руси, псујући на руском, гађали Доњецк и Луганск… Одакле ли се само створило толико „Галицијаца“?!

        Изговор бр. 2. Ми смо Руси, увек смо били Руси, ми смо исти народ, али су нас раздвојили подли непријатељи. Ко су ти непријатељи? Зна се: Буш (оба), Клинтон, Обама, Меркел, Псаки, Јељцин, Горбачов, Кучма, Нуланд, Сорош, плаћеници, шпијуни, агенти утицаја, тајна светска политика… Списак је бесконачан.

        Једно питање: зашто ти непријатељи нису успели да раздвоје Русе на Криму? Зашто се нису раздвојили Руси из Доњецка и Луганска? Ти Руси, као што су били, тако су и остали јединствени. И Руси. Они се нису офарбали у „рускојезичне Украјинце по пасошу“.

        Узгред, ја живим у Летонији - смејаћете се, али летонски Руси су такође остали Руси. И по пасошу, и по суштини. Нико од нас (осим ретких егзотичних примерака) није се офарбао у „рускојезичне Летонце“. Иако нас и тиме искушавају већ 25 година. И то нас искушавају стварним бонусима, а не „будућим европским избором“.

        Изговор бр. 3. Најуверљивији је, а изговара се с узбуђењем у гласу: Американци су у одгајање русофобије у Украјини уложили чак пет милијарди долара! Затим следи захтевајућим гласом: а колико је уложила Русија у одгајање русофилије?! Ништа! Где су паре, Русијо? Где су донације?

        А сада озбиљно. А колико је „донација“ Запад упумпао у саму Русију да би је учинио неруском, русофобском? Ви драги руски Украјинци, не можете ни да замислите новац који је на то потрошио Запад. Штавише: сама Русија је трошила много милијарди да свој народ учини неруским - упропашћивала је своје образовање, пљувала је на своју историју, дебилизовала културу. И још увек то ради, ако ћемо искрено. И шта? Да ли су руски Руси постали неруси? Не, нису постали.

        И зато ћу вам рећи једну просту истину: ако степен „рускости“ зависи од количине новца који се на њу троши, онда то - и није „рускост“.

        Тако вам је то…

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари