Украјина изгубила значај за оне који играју против Русије

ПРЕД ТРЕЋУ ГОДИШЊИЦУ ЕВРОМАЈДАНА - И ВЛАСТ У КИЈЕВУ И НАРОД

У СТАЊУ ОПШТЕ ПОГУБЉЕНОСТИ

Пише: Олег НЕМЕНСКИ, водећи научни сарадник Руског института за стратешка истраживања

• Привреда је после огромног пада једва жива, социјална сфера је у тешкој кризи, инфраструктура је уништена, кредите више практично не дају, а рат слабог интензитета у Донбасу је постао део уобичајеног начина живота
• Западни покровитељи су разочарани и понашају се све грубље, заборављајући да изразе чак и симболичну подршку. А на чело државе-газде (САД), којем је уз пароле о независности и предата Украјина, у јануару долази човек (Доналд Трамп) који према њој нема никакве симпатије и који је настројен да успостави партнерске односе са Русијом
• Уместо света у којем постоји један главни газда, предлаже се свет са великим играчима који се договарају између себе и који једни другима признају одређена права. У претходном моделу уопште није било места за Русију - она је посматрана само као проблем који је потребно решити, илити уништити. Али, такав поредак се идеално уклапао у представу о свету коју је формирао украјински национализам, јер Русија се у њему види само као зло, које у принципу нема право на постојање
• Цео Запад постепено почиње да схвата да је главна ранија максима политике према Русији погрешна. Она је звучала овако: „Русија је са Украјином империја, а без Украјине - другоразредна држава“. О томе није писао само Бжежински, то су као мантру понављали сви. И онда је дошао експеримент: Русија је 2014. године, изгледа, потпуно изгубила Украјину, чак су и економске везе са њом биле углавном прекинуте. И шта се догодило? Потпуно обрнути ефекат. Улога Русије у свету је само порасла. А ако ствар није била у Украјини, какве онда има везе шта ће бити са том самом Украјином?

        УКРАЈИНА се ближи трећој годишњици евромајдана у стању потпуне погубљености. Тако се осећа њена политичка и економска елита, тако се осећа и обичан народ.

        Све је мање повода за оптимизам, али што је најважније - све је мање јасно шта даље.

        Привреда је после огромног пада једва жива, социјална сфера је у тешкој кризи, инфраструктура је уништена, кредите више практично не дају, а рат слабог интензитета у Донбасу је постао део уобичајеног начина живота.

        Западни покровитељи су разочарани и понашају се све грубље, заборављајући да изразе чак и симболичну подршку. А на чело државе-газде, којем је уз пароле о независности и предата Украјина, у јануару долази човек који према њој нема никакве симпатије и који је настројен да успостави партнерске односе са Русијом.

        Али, могло је бити и горе: Украјина се није суновратила у прави велики грађански рат, власт генерално држи ситуацију под контролом, незадовољство у друштву за сада није попримило масовне радикалне облике, потпуни дефолт ипак није проглашен. Али, стварност се значајно разликује од онога што је било пре само три године.

        Украјина је тада била као лепотица за удају: сви су је желели, са свих страна су долазиле примамљиве понуде, подршка и заклетве у пријатељство. Некима се већ чинило да више не треба бринути о економском расту - земља се налази у толико повољном положају, да може да живи и од политичке самопродаје, јер је свима толико потребна. Прошло су само три године, и одједном се испоставило: привлачност је негде нестала, а сви „удварачи“ су окренули главу на другу страну. Украјина је остала сама са својим проблемима, ником није потребна, само је куде, и то са свих страна.

        Европа је већ неколико пута болно ударила Украјину. Референдум у Холандији против придруживања, одлука о изласку Велике Британије из ЕУ, вечито одбијање безвизног простора, много неиспуњених кредитних обећања. Зона слободне трговине је почела да функционише, али се претворила у тотално разочарење: цела земља бруји да су је поново преварили.

        И истина, толико су обећавали да ће европско тржиште дати снажан подстицај развоју привреде, а испоставило се да су услови по много ставки постали још неповољнији и да до обећане компензације за губитак руског тржишта није дошло.

        А сада још и проблеми САД.

        Победа Трампа, које су се толико плашили у Кијеву, увела је целу Украјину у стање шока. И ствар није само у томе што је он равнодушан према Украјини и што допушта могућност да призна да је Крим Русија. Чак ни у томе што је дефинитивно скептичан по питању целог програма јачања „источног крила“ NATO и војне подршке Украјини.

        Трамп оличава другачији модел светског поретка. И то управо онакав какав предлаже и Москва.

        Уместо света у којем постоји један главни газда, који руководи различитим интеграционим структурама и настоји стално да их прошири, предлаже се свет са великим играчима који се договарају између себе и који једни другима признају одређена права.

        У претходном моделу уопште није било места за Русију - она је посматрана само као проблем који је потребно решити, илити уништити.

        Такав поредак се идеално уклапао у представу о свету коју је формирао украјински национализам, јер Русија се у њему види само као зло, које у принципу нема право на постојање. И што је најважније: Украјина која се бори против свега руског имала је светски значај - она је на „првој линији фронта“ имала функцију од светског значаја, извршавала је задатак светског хегемона.

        Украјина је живела према сложеном пројекту са примамљивом наградом - да постане део Европе, а то значи „да живи као у Француској“.

        Од политике председника до текстова у школским уџбеницима.

        А шта сад - све се отказује?

        Ако на чело земље-хегемона дође човек који жели да живи у другом систему, то је ствар Америке - она може да бира. Али, Украјина избора нема. Она једноставно постаје непотребна, као сувишни део старог система којем нема места у новом. То да велики газда може само да одбаци своју играчку и заборави на њу, није било узето у обзир.

        Има ли места нади у Европу?

        Тешко. Украјина је била потребна Немачкој као велико тржиште које би могло да ублажи негативне последице почетка функционисања TTIP - трансатлантске зоне слободне трговине. Али, сада ће тај пројекат, по свему судећи, постати неактуелан, барем у догледној будућности. Па ни сама Украјина више није привлачно тржиште, већ тешко болесни паразит.

        Уосталом, Европи та зона није ни била потребна, она јој се сама противила, тако да тамо нису превише ожалошћени по том питању. Али, шта да ради земља која је саму себе уништила рачунајући на тај пројекат?

        Испоставило се да је непотребна, а није најјасније шта даље радити.

        Цео Запад постепено почиње да схвата да је главна ранија максима политике према Русији погрешна.

        Она је звучала овако: „Русија је са Украјином империја, а без Украјине - другоразредна држава“. О томе је писао не само Бжежински, то су као мантру понављали сви. И онда је дошао експеримент: Русија је 2014. године, изгледа, потпуно изгубила Украјину, чак су и економске везе са њом биле углавном прекинуте. И шта се догодило?

        Потпуно обрнути ефекат.

        Њена улога у свету је толико порасла да тако уобичајена фраза сада звучи као обична глупост. А ако ствар није у Украјини, какве онда има везе шта ће бити са том самом Украјином?

        Испоставља се да није она тај чувар сандучића у којем је снага руска. А то радикално мења њен политички значај. Чак су и у суседној Пољској - постојаном „адвокату Украјине у Европи“ - то схватили и са великим разочарењем признали: улога Украјина је била сувише прецењена, то је била грешка.

        Пољски политичари су се у том смислу држали до краја. А после таквог закључка следи разочарење и губитак интересовања. А онда још и Трамп...

        Шта је чинити Украјинцима?

        Да се окрену и дођу Русији уз извињења у стилу „нечастиви нас завео“, како је мало пре своје погибије предлагао Олес Бузина? Не, друштво није спремно за то - ни сада, ни у догледној будућности. Али, нема ни других идеја, осим „да видимо, да сачекамо, - можда одједном постане боље“. Нема чак ни популарних вођа које би могле нешто да предложе. И тако цела земља седи и чека.

        У стању погубљености.