Украјина ће бити сведена на 5-7 централних области - без излаза на море

ЦЕЛОВИТА УКРАЈИНА БИЛА ЈЕ МОГУЋА САМО УНУТАР СССР - ХОЋЕ ЛИ ТРАМП ТО СХВАТИТИ?

Украјинци срушили мноштво споменика Лењину који им је створио државу

  • Руско друштво до 20. века није ни наслућивало „украјинство“, пошто је у време цара ту идеологију подржавало свега неколико интелектуалаца у Кијеву и Лавову, од којих су већину чинили етнички Пољаци
  • Почетком двадесетог века, Украјину чинило свега пет губернија - Кијевска, Волињска, Полтавска, Подољска и Черниговска. Притом је веома важно - без излаза на море, пошто је Новорусија - садашње Харковска, Доњецка, Луганска, Херсонска, Николајевска, Дњепропетровска, Запорошка и Одеска област, као и Крим - била у саставу Русије. Затим је 1918. године „Украјина“ увећана за Новоросију (Доњецко-Криворошку Републику) - индустријски најразвијенији део Руске империје, затим за Галицију 1939. године, Закарпатје 1945. године и Крим 1954. године
  • Ако нема више земље у којој је Украјина постала таква каква је постала, и ако актуелна власт демонизује тај период како у целини, тако и у детаљима, где су гаранције да ће та територијална проширења, стечена искључиво на рачун земаља и народа који окружују Украјину, она задржати у будућности? Нормално, таквих гаранција нема, и нико не може ни да их да
  • Од тога би, мислим, требало да полазе све стране које преговарају о будућности те територије, нарочито Русија и САД у склопу великог дила, ако је он, наравно, могућ и ако до њега дође
  • У свакој варијанти очувања Украјине као целовите државе, неће моћи да се избегну и два фактора: а) непомирљиво непријатељство Запада и Југоистока и б) грађански рат. То значи да Украјина као целовита држава, чак ни у посткримским границама - више није могућа јер је на њеним територијама могуће само понављање југословенског сценарија - када зарад прекида грађанског рата зараћене стране оснивају сопствене државе
  • Зато ће на истоку Украјине настати истинска Новорусија (Доњецко-Криворошка Република) од осам области које су прикључене Украјини 1918. године. На Западу - Галиција одузета Пољској и Закарпатје одузето Мађарској

Пише: Јуриј БАРАНЧИК

        СУДБИНА Украјине, њена будућност, можда као ниједне друге националне крајине бивше Руске империје и СССР, везана је за њену историју. А управо историја стварања Украјине у њеним садашњим територијално-државним границама наговештава да је будућност те земље веома магловита.

        Зашто?

        Као прво, због тога што сама украјинска „нација“ нема ни сто година. Подсећам да су према последњем попису становништва Руске империје 1897. године, у националном саставу Малорусије, у коју су улазили Кијевска, Волињска, Полтавска, Подољска и Черниговска губернија, Малоруси чинили 93 одсто становништва. То јест огромну већину становништва „Украјине“ чинили су Руси. Самим тим, никакве украјинске нације, као што је руска, енглеска или француска, почетком двадесетог века није било.

        Суштински - украјинске нације нема још увек, пошто се процес њеног формирања тек одвија. Али, пошто тај процес још увек траје - није сигурно да ће се он завршити формирањем нације. Он може и да се не заврши, и онда нације неће ни бити.

        Како истичу стручњаци, руско друштво до 20. века није ни наслућивало „украјинство“, пошто је у време цара ту идеологију подржавало свега неколико интелектуалаца у Кијеву и Лавову, од којих су већину чинили етнички Пољаци. Бољшевици који су дошли на власт, због своје неупућености у његову антируску природу, проглашавају „украјинство“ национално-ослободилачким покретом и после револуције допуштају да у постављању темеља социјалистичке републике Украјина учествују нескривени украјински националисти.

        „Сам назив Украјинац имао је само географски смисао и односио се на козаке и друге слободне људе који су се селили у свим правцима по крајинама Руског простора, пошто се то становништво и састојало углавном од Руса којима је полазна тачка био центар, а под њим су очигледно подразумевали Рус(ију). Готово иста реч Ukrain користила се и у пољском језику од стране шљахте - понекад у пежоративном смислу за означавање „становника удаљених од центра“ - а касније се усталила као назив јужних руских земаља укључених у састав Државне заједнице Пољске и Литваније.

        Међутим, треба истаћи да су први пут назив „Украјинац“ као назив у етничком смислу употребили Аустроугари за означавање житеља Галиције ради удаљавања од њихове етничке суштине као Руса. Чак је и назив „Украјина“ први пут званично поменут у Аустроугарској за означавање региона који се састојао од Галиције и неколико других руских територија које су окупирали Аустроугари (још пре тога Украјином се звало једно од војводстава Државне заједнице Пољске и Литваније).

        Притом је насилна украјинизација руских земаља од стране Аустроугара изазивала снажан национални отпор Русина и других група етничких Руса, који су одлучно одбијали да се називају Украјинцима. Међутим, главни део становништва Галиције је прихватио само назив „Украјинци“ и идеологију „украјинства“, не схватајући да је смисао украјинизације раскид и конфронтација са својом историјом отаџбином“.

        Чак и данас јединим правим научним радом о питању украјинства сматра се монографија емигранта Николаја Уљанова, издата у Њујорку 1966. године под називом „Порекло украјинског сепаратизма“, у којој је он доказао да не постоји украјински национализам (то је апсурд - национализација, одвајање Руса од Руса), већ постоји непријатељски, тачније сепаратистички покрет против свега руског. Као што видимо, оснивачи украјинства су ипак успели да реализују своје замисли (данас већ уз америчку помоћ) о распиривању мржње „Украјинаца“ против Русије.

        Тако је украјинство могуће само и искључиво као антируска идеја, зато што је национални супстрат из кога произлази тај национални франкештајн руски - управо се Руси истржу из сопствене културе, историје, језика и традиција и постају Украјинци. Ако се тај тренд не заустави, Украјинцима или Уралцима - посебним нацијама ће почети да праве и становнике других руских губернија и области.

        Хајде сада да видимо шта је у географском смислу било „Украјина“ почетком двадесетог века.

        Испоставља се да је Украјину чинило свега пет губернија - Кијевска, Волињска, Полтавска, Подољска и Черниговска. Притом је веома важно - без излаза на море, пошто је Новорусија - садашње Харковска, Доњецка, Луганска, Херсонска, Николајевска, Дњепропетровска, Запорошка и Одеска област, као и Крим - била у саставу Русије. Затим је 1918. године „Украјина“ увећана за Новоросију (Доњецко-Криворошку Републику) - индустријски најразвијенији део Руске империје, затим за Галицију 1939. године, Закарпатје 1945. године и Крим 1954. године.

        То јест, свој садашњи облик Украјина је добила искључиво захваљујући бољшевицима, истом оном Лењину, и генерално - захваљујући совјетском периоду у својој историји, који је данас у њој подвргнут остракизму, док се споменици из тог периода, у првом реду Лењину, захваљујући коме је она суштински добила 30-35 одсто своје садашње територије, руше. Али, то није баш логично - рушити споменике онима који су ти дали територију. Ако то не цените, онда би требало да вратите територију, она није ваша. Онда све долази на своје место.

        Узгред, ту Лењинову политику, који је хтео да раствори и уништи руски супстрат Руске империје у новим административно-територијалним границама СССР, критиковао је не само Стаљин, већ, на пример, и Роза Луксембург: „Руска Украјина је почетком века, још пре глупости са измишљањем „украјинског национализма“, „карбованаца“ (новчана јединица независне Украјине у различитим периодима - прим. ред.) и „универсала“ (акти аутономашке Централне раде Украјине - прим. ред.), била тврђава руског револуционарног покрета… Украјински национализам у Русији био је потпуно другачији него, рецимо, чешки, пољски или фински, ништа више до настраност, хир неколико десетина ситнобуржоаских интелектуалаца, без икаквих корена у економији, политици или духовној сфери земље, без икакве историје и традиције, јер Украјина никада није била ни нација, ни држава, без икакве националне културе, ако не рачунамо реакционарно-романтичарске стихове Шевченка.

        Буквално као кад би једног дана становници Ватеркантеа, следећи Фрица Рејтера, хтели да формирају нову доњенемачку нацију и оснују самосталну државу! А управо такву урнебесну шалу неколико универзитетских професора и студената Лењин и његови другови су вештачки претворили у политички фактор својом агитацијом за „право на самоопредељење до отцепљења“ итд. Првобитној шали они су дали на значају, све док се та шала није претворила у најозбиљнију стварност, премда не у озбиљан национални покрет, који, као и раније, нема корене“.

   Једна од мапа поделе Украјине по принципу - свако враћа своје

        Тако да, ако говоримо о нацији - пре сто година таква нација није постојала. Као ни језик. Тек у пролеће 1923. године је Централни комитет Компартије Украјине донео одлуку о „Стварању украјинског језика“. Одлучено је да се изда Академски речник украјинског језика, при чему је Народном комесаријату за просвету наложено да се постара да основу речника чини кијевско-полтавски дијалекат, а не галицијски. Такође је било решено питање прављења и издавања првог украјинско-руског календара 1924. године.

        Али, највећи проблем за украјинизаторе били су украјински државни службеници. Од 70 хиљада службеника, 50 хиљада није знало украјински језик.

        Али, украјинизација Малорусије, Новорусије и Слободске Украјине је почињала од Кремља. „Резолуција о Совјетској власти у Украјини“ (од 2. децембра 1919.) захтевала је од свих представника власти Југозападног дела Русије да обавезно говоре украјински. А у телеграму Стаљину 22. фебруара 1920. године Лењин је инсистирао да се „хитно обезбеде преводиоци у штабовима и војним установама“.

        Желим да завршим примером украјинизације у Полтави, који наводи С. Родин у свом раду: „Антируски покрет сепаратиста у Малорусији 1847-2009.“.

        После одласка Дењикинових присталица из Полтаве, од совјетске градске власти дошло је наређење о украјинизацији: „Родитељски комитет је једногласно гласао против украјинизације. Чланови комитета су истицали да руски језик сматрају својим матерњим. Али, поред тога су напоменули да чек нема ни уџбеника написаних на „украјинском“ језику. Ускоро је достављена кутија с уџбеницима одштампаним у Аустрији за школе у Галицији.

        У том смислу је тешко не сложити се са стручњацима: „Треба схватити ситуацију - руски народ је један, а постоје ТРИ посебне државе - Русија, Украјина и Белорусија, што стално ставља пред локалне власти задатак да правдају постојање посебне самосталне државе коју чине исти ти етнички Руси, АЛИ РАЗЛИЧИТЕ од Русије као изворне. Зато локалне елите стално траже етничке разлике - што више, то боље, како би могле да супротставе народ Украјине (Белорусије такође) том истом народу у Русији (чије се елите локална елита очигледно највише плаши, као најопасније по себе)“.

        Ако говоримо о територији, још пре сто година - 1917. године Украјина у њеном садашњем облику такође није постојала. Њена данашња административно-територијална подела искључиво је заслуга совјетског периода у њеној историји. Узгред, ту тему је пре годину дана у Ставропољу покренуо и председник Русије Владимир Путин, када је говорио о грешкама оснивача совјетске државе Владимира Лењина. Путин је тада изразио мишљење да су границе република у саставу Совјетског Савеза биле одређене „потпуно произвољно и често неутемељено“. Као пример Путин је навео Украјину: „Рецимо, под којим изговором је Украјини дат Донбас? Повећање процента пролетаријата како би тамо имали већу друштвену подршку. Бесмислица једна, разумете?“.

        Али, ако нема више земље у којој је Украјина постала таква каква је постала, и ако актуелна власт демонизује тај период како у целини, тако и у детаљима, где су гаранције да ће та територијална проширења, стечена искључиво на рачун земаља и народа који окружују Украјину, она задржати у будућности?

        Нормално, таквих гаранција нема, и нико не може ни да их да. И један од основних разлога је то што се сама данашња Украјина одриче совјетског идеолошког, националног, културно-историјског и другог наслеђа. Па, ако се већ сама одриче, онда је глупо да јој друге државе остављају оно што јој не треба.

        Од тога би, мислим, требало да полазе све стране које преговарају о будућности те територије, нарочито Русија и САД у склопу великог дила, ако је он, наравно, могуће и ако до њега дође.

        Које варијанте су занимљиве Русији? На пример, неки стручњаци истичу да би Русији одговарала Украјина у данашњим границама, али војно неутрална, без прикључивања ЕУ и NATO чак ни у перспективи. Међутим, у тој шеми се јављају следећа питања. Прво. Када Русија 2020. године престане да користи територију Украјине за транзит гаса у Европу, ко ће издржавати ту земљу? Русија? - Не, она већ десет година настоји да скине са себе дотације тој територији. Европа? - Европа за себе нема новца. Ко онда?

        Друго. Која ће идеологија бити на територији те државе? Ако у овом или оном облику буде настављена садашња политичка традиција, то ће бити необандеровштина у овом или оном облику. То јест, украјинска држава ће и даље бити непријатељски настројена према Русији, биће стални извор војно-политичких проблема. Може ли таква варијанта да одговара Русији? Свакако не. То јест, можда би варијанта целовите Украјине и договарала Русији, али у садашњем облику Украјина ће бити непријатељска држава и извор претњи и ризика. Осим тога, у таквој Украјини ће бити настављен грађански рат. Тако да би у тој варијанти ситуација била као и раније, а то не одговара ни Русији, ни ЕУ, ни новим Сједињеним Државама под Трампом. И она ће бити промењена.

        Погледајмо онда следећу варијанту - Кијев спроводи уставну реформу и Украјина постаје федерална држава, где политику почињу да спроводе региони који највише дају у буџет. Да ли је могућ такав сценарио? - Да, могућ је. Али, чим се он реализује, проблем сепаратизма ће се само повећати, пошто сиромашни западни региони Украјине неће пристати да играју по нотама мрских Руса са истока. То јест грађански рат ће бити настављен.

        Стога, ако размотримо било коју другу варијанту очувања Украјине као целовите државе, ни у једној од њих нећемо моћи да избегнемо два фактора: а) непомирљиво непријатељство Запада и Југоистока и б) грађански рат. И то указује само на једно - да Украјина као целовита држава, чак ни у посткримским границама - више није могућа. Из тога произлази да је на њеним територијама могуће само понављање југословенског сценарија - када зарад прекида грађанског рата зараћене стране оснивају сопствене државе.

        Е, управо ту ће нам бити потребна историја онога како су у совјетско време територији Украјини додавани комади територије.

        Видимо да ће на истоку Украјине настати истинска Новорусија (Доњецко-Криворошка Република) у виду оних осам области које су прикључене Украјини 1918. године. На Западу - Галиција одузета Пољској и Закарпатје одузето Мађарској. Украјини ће остати само центар земље у виду 5-7 области, без излаза на море. Да ли ће та територија моћи да се економски издржава? - Велико је питање. Али, већ следеће питање.

        Само у случају таквог разграничења можемо доћи до тога да у Украјини престане грађански рат. И, како је показало искуство у Југославији, то је сасвим делотворан сценарио. Да ли ће Трамп пристати на њега? А зашто не би?

        Неко ће рећи - а шта ће дати Русија у замену за такав сценарио? А зар је неко рекао да нам не одговара први? Само у оквиру игре на све или ништа Русија и САД ће се држати логике размене.

        Ако Трамп жели да изгради заиста стратешки савез са Русијом, свака ситуација би требало да се решава не у оквиру логике размене (игре на све или ништа), већ у оквиру нове логике међусобних односа, уз прихватање зона и региона утицаја - не у оквиру логике размене, већ у оквиру логике узајамног поштовања историје, државе, културе и - национално-државних интереса.

        Стога, ако Трамп признаје руску зону утицаја на територији бившег СССР, макар и без балтичких земаља (ти сиромаси ће сами временом да допузе, да не би постали пустара), Русија би могла да призна Латинску Америку као зону утицаја САД. Али, то је већ друго питање.

        Историја Украјине сведочи о нечем невероватном- да је та република могла да буде целовита само у оквиру СССР, који је свом својом моћи и снагом гарантовао очување административно-територијалне поделе Украјине у постојећим територијалним границама. Када је СССР нестао, Украјина, због недовољног геополитичког и економског утицаја, није била у стању да задржи оне територије које су јој припојене у последњих сто година, нарочито Новорусију, која чини око 30-35 одсто територије целе данашње Украјине.

        Главна дилема те земље је данас следећа - територијална целовитост-рат.

        Ако сачувамо целовиту земљу - аутоматски се подразумева наставак рата.

        Чим се реши питање територијалне целовитости - аутоматски престаје рат, и нове државе се или прикључују својим природним државама (што је највероватније), или започињу нови и, што је најважније, миран живот. Природни парадокс ситуације састоји се у томе да не могу да живе у истој земљи квислинзи и партизани, јер ће водити рат једни против других.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

milovan's picture
milovan 16:22 11.01.2017.

  • +24
Voting is closed.

Ukrajina je samo jedan deo RUSKE CAREVINE koji je na udaru,vatikansko-franko-jezuitskih lupeza kao kod nas KiM.Tu pogodbe nema-nego samo:MI ILI ONI! SVE DRUGO JE LAZA I PARALAZA!!! VUCI I OVCE U ISTOM TORU ILI VATRA I SLAMA U ISTOJ PROSTORIJI N E P A S E !!! MOZE DA PRODJE SAMO KOD KOMINTERNOVSKO-KUMROVACKIH-KRATKOPAMETNJAKOVICA I DUGO-DZEPAROSA!!!KOD IOLE NORMALNIH LJUDI TO JE DAVNO PROSLO VREMI ILI PP!!!

дулебг's picture
дулебг 19:45 11.01.2017.

  • +25
Voting is closed.

На Западу - Галиција одузета Пољској
..али су Пољској додате источнонемачке територије - те се СССР проширио на рачун Немачке, на име ратне одштете.

и Закарпатје одузето Мађарској.
... такође као ратна одштета, слично је урађено и са Румунијом, а и са Италијом.

Те територије припале су СССР, а добијене су за за штете које су дотичне земље починиле по Русији, Белорусији и Украјини; и не долази у обзир да се врате. Стога ми се чини логичним: да ове жуте и шарене територије замене места - те да Украјина оде у Галицију, а Кијев да се прикључи Русији, макар без Украјинаца.

Додај коментар