У ваздуху се осећа одустајање од неолиберализма

ГОДИНЕ КРИЗЕ СУ ОГОЛИЛЕ НЕМОЋ ЗАПАДНИХ ЕЛИТА

ДА КОНЗЕРВИРАЈУ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

• Превага је још на страни неолибералних политичара и економиста. Али, они више не могу да не примећују лоше стање светске економије. То стање је плод њихових активности, а не њихових грешака
• Свет треба да се промени, и питање шта ће бити после одрицања од правила „Вашингтонског консензуса“ - већ је отворено и разматра се 
• Барак Обама није случајно наговештавао игнорисање G20, па се предомислио - добро схватајући да сусрет без његовог учешћа може да крене у правцу који не би одговарао САД, а да би одлуке могле да изађу ван оквира канонског „Вашингтонског консензуса“

Василиј КОЛТАШОВ,  руководилац руског Центра за економска истраживања

         СССР је још био жив када су САД успеле да се извуку из кризе 1970-их.

         Уместо попуштања напетости у међународним односима, појавила се нова затегнутост. Упоредо са критиком „империје зла“ и помоћи њеним непријатељима - Вашингтон је постављао нова правила у светској економији, а самим тим и у глобалној политици.  

         Од 1980-их наступило је доба „Вашингтонског консензуса“. Мало ко је тада могао да претпостави да ће оно потрајати неколико деценија. Можда су, пре тридесет година у то веровали само они, који су успостављали глобални поредак.

         Неолиберализам је постао религија, не само због начина утицаја на друштво и економију. Крај либералне историје није наступио, али већина земаља је назадовала по социјалним нормама. На том плану су назадовале и Сједињене Државе, где либерална историја почиње од дана када је Роналд Реган прославио победу над синдикатом контролора летења.   

         Нови поредак је погодан за транснационални бизнис из САД и Западне Европе.

         На добитку су и јапански монополисти, што је скупо коштало економију Јапана.

         На добитку су и нове буржоазне елите Кине.

         На добитку су чак и периферне елите, док се од политике развоја готово свуда одустало.

         У тренутку када се нова глобална криза примакла, либерални економисти је нису приметили, јер се криза није уклапала у теорију. Није случајно што је после њеног почетка 2008. било много речено о томе да се све кризе пре или касније завршавају. Међутим, задатак није био једноставан, и западне елите су биле принуђене да иду на проширење клуба „великих играча“. Тако се појавио G20.  

         Настанак те раширене групе G20, у односу на претходне елитне клубове, представљао је конзервативни покушај да се савладају проблеми у светској економији.

         Принципи „Вашингтонског консензуса“ требало је да остану основа политике свих влада, међународних правила трговине и чак писања уџбеника из економије.

         Победа конзервативизма је довела до тога да је септембарски самит G20 у Санкт Петербургу морао да буде одржан упркос постојећим проблемима у економији. При чему њихови оштри политички изданци на Блиском Истоку обећавају нови рат.

         То, што је Русија пружила Едварду Сноудену уточиште не доприноси слабљењу напетости међу државама. У САД-у се све више нервирају.    

         Барак Обама није случајно наговештавао игнорисање G20, па се предомислио - добро схватајући да сусрет без његовог учешћа може да крене у правцу који не би одговарао САД, а да би одлуке могле да изађу ван оквира канонског „Вашингтонског консензуса“.

         Јер, одустајање од неолиберализма се осећа у ваздуху.  

         То најбоље схватају његови досадашњи критичари - чувени економисти, социолози и политолози из читавог света који су се окупили 3. и 4. септембра у Санкт Петербургу - на Контрасамиту, који је организовала међународна иницијатива „Постглобализација“.

         Ови научници заузимају леве позиције и убеђени су да неће дати никакве резултате  покушаји да се савлада криза уз помоћ „чврсте економије“, нових пореза за запослене, продужавања радног дана или старосне границе за одлазак у пензију. Да то не могу да буду метода борбе са проблемима у светској економији. Да то у краткорочној перспективи одговара само корпорацијама. Али, већ у средњорочној перспективи подрива потражњу и учвршћује кризу.   

         Епоха до 2008. се разликује од савремене, кризне, по томе што је било јако тешко увидети алтернативу.

         „Вашингтонски консензус“ је довео до осиромашења становништва у многим земљама, до разарања њихове индустрије. Он је ломио социјалну сферу и националне културе.  

         Он је земље, које су до скора покушавале да стигну лидере по развоју, ставио у зависност од ММФ, Светске банке и Светске трговинске организације, које контролише западни капитал. Неједнакост је јачала у хијерархизованоном светском систему, са САД-ом на врху.  

         Јефтина радна снага без икаквих права - то је према мишљењу либералних економиста требало да представља основу раста економије.

         Да се повлађује инвеститорима и да се ништа не чини зарад друштвеног напретка - то су тражиле САД и њихови партнери од других држава. И ако би се неко дрзнуо да не послуша „пријатељске савете“ међународних неолибералних структура, све се могло завршити чак и ратом. Та формула делује и данас, када о интервенцији НАТО у Сирији замало одлучено.  

         Разоткривање такве политике на контрасамитима и другим међународним форумима било је праведна и потребна ствар. Међутим, све до почетка светске кризе разлика у мишљењима међу критичарима није довела до другог - нелибералног плана који би при том био и реалистичан.

         Решавање овог задатка био је циљ Контрасамита у Санкт Петербургу. У току његове припреме, било је одлучено да се одрекну уличних шетњи и да се сконцентришу на разматрање проблема и израду системских предлога ради промене улоге државе као институције.  

         Њено потискивање из економије треба заменити растом регулисања, при којем ће се променити приоритети.  

         Најбитнији треба да постане развој националних тржишта, разгранате економије у име друштвеног напретка. Решавање социјалних проблема не може да се сматра за неке добротворне акције влада, већ треба да буде смисао већег дела њиховог рада.

         На неолибералним форумима обожавају да причају о проблему сиромаштва. Међутим, заобилазе његов узрок, који је у поштовању рецепата „Вашингтонског консензуса“.  

         Превага је још на страни неолибералних политичара и економиста. Али, они више не могу да не примећују лоше стање светске економије. То стање је плод њихових активности, а не њихових грешака.

         Свет треба да се промени, и питање „шта ће бити после одрицања од правила „Вашингтонског консензуса“ - већ је отворено и разматра се.  

         Године кризе су оголиле немоћ западних елита да конзервирају светски поредак.  

         Баш из те кризе управљања изникла је G20 - покушај да се преко ширења елитног клуба сачува светски систем без промена. Мада, у „екипи“ се нашло превише самовољних играча, зато је Обама дошао на самит, без обзира на шамаре.  

         Контрасамит је окупио десетине страних и руских научника. Тамо је било речи не само о крају ере „Вашингтонског консензуса“, већ су биле понуђене и друге варијанте економске политике, која више није алтернатива, већ замена за неолиберализам. А та замена је неминовна.  

         Превела Марија Петрова