У рату Порошенка и Јацењука - снаге су изједначене, а жив ће остати само један

ПО НАЛОГУ АМЕРИКАНАЦА И ММФ - У УКРАЈИНИ СЕ РАЗБУКТАВА

„БОРБА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ“

Арсениј Јацењук и Петар Порошенко

• Читава политичка борба у Кијеву сведена је на један проблем - ко ће бити одређен као главни (и једини) корупционаш? Нису украјински политичари случајно усмерили све своје ресурсе на фронт против корупције. Ради се о томе што ће „главни корупционаш“ одговарати за све. Не само за неуспеле реформе, него и за неонацисте и за одеску Катињ и за грађански рат и за осиромашење становништва, чак и за малезијски Боинг
• Сада се решава питање: ко ће бити „нови Јанукович“. Ово питање утолико је принципијелније што - за разлику од правог Јануковича - нови непријатељ украјинског народа и читавог прогресивног човечанства тешко да ће успети да побегне. Па и отворени судски процес и затворска казна могу се показати као недопустив луксуз (сувише много, сувише о многима зна)
• Улози су постало исувише велики да би Јацењук могао једноставно да капитулира пред неизбежним. У опасности су не само власт и бизнис, већ живот и слобода. И премијер је прешао у контранапад... Он има боље везе на Западу, али је плашљив и има очајан рејтинг

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

 

        ТОКОМ последњих месеци, украјинска власт се суочила са неочекиваним проблемом.

        Западни медији, који су се према њој благонаклоно односили, нагло су променили став и изненада све грехове „приметили“, почев још од Мајдана.

        Европска јавност сазнала је да су нацисти заиста заповедали на Мајдану и заиста убијали чуваре закона. „Небеску стотину“ уистину није стрељао „Беркут“ по наређењу Виктора Јануковича, нису чак ни јединице специјалне намене Главне обавештајне управе руског Генералштаба под командом Владислава Суркова и по наређењу Владимира Путина, него неки непознати, чији трагови воде до украјинске власти. На Криму је стварно одржан референдум, а у Донбасу - заиста нису терористи, већ грађани Украјине који су само захтевали федерализацију на којој данас инсистира Запад.

        У Одеси заиста нису „провокатори ФСБ“ (руске државне безбедности) запалили сами себе да би дискредитовали „револуцију достојанства“, већ су нацистички бојовници уз потпуно прећутно пристајање власти зверски убили неколико десетина цивилних демонстраната, укључујући жене и тинејџере.

        А холандске обавештајне службе неочекивано су обрадовале јавност саопштењем да је у моменту обарања малезијског Боинга у том региону само Украјина поседовала средства ПВО која могу да га оборе.

        Сва ова саопштења стварају слику потпуног неуспеха украјинског информативног рата. Ипак, још није баш тако. Ни по обиму ни по интензитету разобличавања, западна штампа засад ту тачку није неповратно прешла.

        Није касно ни да се реваншира, да једноставно „заборављајући“ проблем локализује негативни ефекат указивањем јавности на јединог кривца за све невоље на - „шугаву овцу“ која се ушуњала у стадо мајданских „хероја“ и иза леђа наивних „револуционара“ организовала све подлости.

        Управо зато главна и у суштини једина оптужба коју западни политичари износе у погледу украјинских власти јесте оптужба за корупцију, а уз то, она још није ни конкретизована.

        За корупцију се оптужује апстрактан систем, а актуелна власт се позива да се енергичније и ефикасније бори са корупцијом. О томе говоре политичари Немачке и Француске, Пољске и САД. Чак и ММФ, повезујући судбину кредита обећаних Украјини не само са „успехом реформи“, у име Кристин Лагард конкретизује да је неопходно пре свега показати успехе на фронту у борби против корупције.

        Треба рећи да су тај сигнал у Кијеву правилно схватили.

        Локални политичари и медији померили су у други информативни план судбину Минских споразума, перипетије грађанског рата, проблеме превремено умрле привреде земље, судбину Крима и „одбрану Европе“ од „руске агресије“.

        Рат са корупцијом о чијој победи су реферисали још у лето 2014. поново се нашао на дневном реду.

        Читава политичка борба у Кијеву сведена је на један проблем - ко ће бити одређен као главни (и једини) корупционаш?

        Нису украјински политичари случајно усмерили све своје ресурсе на фронт против корупције.

        Ради се о томе што ће „главни корупционаш“ одговарати за све. Не само за неуспеле реформе, него и за неонацисте и за одеску Катињ и за грађански рат и за осиромашење становништва, чак и за малезијски Боинг.

        Сада се решава питање: ко ће бити „нови Јанукович“.

        Ово питање утолико је принципијелније што - за разлику од правог Јануковича - нови непријатељ украјинског народа и читавог прогресивног човечанства тешко да ће успети да побегне. Па и отворени судски процес и затворска казна могу се показати као недопустив луксуз (сувише много, сувише о многима зна).

        До сада је у тој борби побеђивао председник Порошенко, а сакрална жртва требало је да буде премијер Јацењук, чији рејтинг одавно показује нулту коту, а кад би било могуће - већ би отишао у негативне вредности. Јацењука су сви оптуживали због корупције, а у Врховној ради било је гласова за оставку његове владе.

        Порошенко се није плашио распада коалиције. Напротив, плашећи парламент могућим превременим изборима (на које има право, али није обавезан да их одреди) председник је успевао да преко њега прогура све потребне одлуке.

        Међутим, Јацењука је донедавно спасавала забрана САД влади да поднесе оставку, коју је званично обзнанио потпредседник Бајден.

        Да би избегао ту забрану, Порошенку је била потребна озбиљна криза која би омогућила да влада поднесе оставку „на захтев парламента и народа“, којима председник „није могао да се супротставља“.

Јацењук и Бајден

        Ситуација је постала критична за Јацењука када је Љашкова Радикална партија најавила излазак из коалиције, а затим Баткившћина и Самопомоћ, које су формално остале у коалицији, саопштиле да прекидају сарадњу са владом.

        Према извештају о резултатима владе пред Врховном радом, који је планиран за 16. фебруар, оставка је више него реална.

        Ипак, улози у тој игри сувише су велики да би Јацењук могао једноставно да капитулира пред неизбежним. У опасности су не само власт и бизнис, већ живот и слобода. И премијер је прешао у контранапад.

        Министар економског развоја у његовој влади, Ајварас Абромавичус, поднео је прошле недеље оставку образлажући своју одлуку притиском од стране корумпираног најближег окружења председника, које је блокирало његов рад. Наведена су презимена заменика шефа парламентарне партије Блок Петра Порошенка, Игора Коноњенка (у Украјини га зову председников „новчаник“) и са њим блиско повезаног извршног директора „Нафтогаза“, Андреја Пасишника.

        Индикативно је да су Абромавичуса подржали амбасадори САД и земаља ЕУ скоро у истом оном саставу у којем су излазили на Мајдан да подрже протесте против Јануковича.

        Снимак разговора Абромавичуса са Пасишником објавио је депутат (бивши новинар) Сергеј Лешћенко, који је тесно повезан са амбасадом САД. При том је Лешћенко иступио против сопствене политичке снаге, будући да он у Ради представља Блок Петра Порошенка (БПП).

        Затим је уследио трећи поступак. Неки депутати из БПП саопштили су да излазе из партије због тога што њихове политичке снаге прикривају корупцију. Подсетићу да је исто тако на самом почетку Мајдана изашла из Партије Региона Ина Богословска -човек близак са зетом Леонида Кучме, тесно повезаног са Американцима, олигархом Пинчуком, и тиме сигнализирала украјинским политичарима да је одлука у односу на Јануковича коначна и да ће га рушити.

        Јацењук је нанео Порошенку јак узвратни ударац. Кад би реч била о конфронтацији сличној Мајдану - његова победа била би готово гарантована. Али, ради се о другачијој реалности.

        САД је практично свеједно ко руководи Украјином - Порошенко или Јацењук. Боље да се не свађају и да руководе заједно, али ако не иде, онда о томе „ко ће кога појести“ они могу да одлуче у „поштеном“ двобоју, без мешања званичног Вашингтона. Наравно, то не значи да се неће мешати амерички савезници оба опонента. Али, они ће то приватно чинити - не у име владе САД, већ по налогу својих финансијско-политичких групација, а то изједначава шансе.

        Иначе, то да ће победник бити одређен у последњем тренутку и да ће САД прихватити било којег, потврђује и став бившег шефа Државне безбедности повезаног са CIA, Валентина Наливајченка, који је још у децембру 2015. оптужио за корупцију Јацењука и Порошенка, кабинет министара под контролом премијера и државно тужилаштво, под контролом председника.

        Наливајченко, за којег позиција САД није тајна, распоредио је адуте „у све корпе“. Ко год да буде проглашен за „непријатеља народа“, он се против њега борио.

        У таквој ситуацији резултат борбе зависиће од тога који ће од такмичара успети да мобилизује на својој страни не само већину политичара, него кључне личности у политици и медијима, које могу, са једне стане, да доставе доказе корупције за потребно лице, да изнесу званичне оптужбе и мобилишу медије у одбрани својих ставова, а са друге - да убеде Запад у то да су дате оптужбе коректне и да је боље да се са датим политичарем прекине сарадња.

        Док Запад не одобри било који формат одлуке (све до затвора или ликвидације) победа се не може сматрати коначном. Онај који одслужи казну или залечи ране, јучерашњи побеђени, може опет да уђе у борбу.

        У делу изношења оптужбе од стране украјинских органа силе и доношења политичке одлуке од стране парламента, Порошенко за сада има јаче позиције. Јацењук има боље везе са Западом. У односу на медије, приметна је приближна једнакост.

        Слабе тачке Јацењука су - очајан рејтинг и плашљивост. Порошенкова слаба тачка је - похлепа. Он није спреман ни да дели са олигарсима, ни да плати депутатима и новинарима. Порошенко више воли да „потискује“. Узгред, он је због тога у време Јушћенка изгубио битку са Јулијом Тимошенко за премијерско место и био приморан да дуго остане у сенци.

        Уопште, снаге су приближно једнаке, а треба да остане жив само један.

        Превела Ксенија Трајковић