У Кијеву раде на закону о „реинтеграцији Донбаса“ по „хрватском моделу“

ДА БИ РУСИЈА ЗАВОДИЛА РЕД У СВОМ ЈУГОЗАПАДНОМ ДВОРИШТУ - МОРА ПРВО ДА ЗАВРШИ ПОСАО У СИРИЈИ

Доњецк

  • Украјинској елити је потребно заоштравање са Русијом да би појачала притисак на Порошенка и да би га присилила да се сам повуче због опасности да дође до „народног бунта“. А Вашингтону је сада сасвим свеједно да ли ће Порошенко опстати или ће победити његови опоненти, а нацисти се објавити као „трећа сила“ која ће отерати све „системске политичаре“
  • Сједињене Државе рачунају да ће Русија оштро одреаговати на украјинско одбацивање „Минска“ и на другу етапу агресије Кијева на Донбас. Американци намерно не коче украјинске политичаре да би Москва имала „челични повод за војну интервенцију“ (у корист Донабаса)
  • За разлику од 2014-те, Украјина се сада распада толико очевидно да то не примећују само они који то не желе, па у Вашингтону рачунају да ће Москва овога пута стићи до Кијева и на себе преузети одговорност за судбину Украјине
  • У својим безуспешним покушајима да унутрашњу дестабилизацију превладају помоћу консолидације против заједничког непријатеља - украјинске елите свесно иду на директну конфронтацију са Русијом
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО
 

        УКРАЈИНСКА власт тешко иде ка свом закону о реинтеграцији Донбаса.

        Због њега се туку у парламенту (Врховној Ради), комешају се око ње, упркос томе што против идеја уграђених у нацрт тог закона није нико ни од оних који могу утицати на кијевске политичаре. Не, сви су „за“. Чак већина мисли да га је требало донети још пре три године.

        Ни страни спонзори кијевског режима нису против. Амерички емисар за Украјину (Волкер) хвали га као „оштри корак ка миру“. Париз и Берлин ћуте.

        Американцима Мински споразум о истоку Украјине није потребан, чак им и смета. Европљани се држе тог споразума, заправо - зубима се држе за форму, а не толико за његов садржај.

        Вашингтон био био рад да остане једини заступник Украјине и да са Русијом води преговоре у име целог Запада.

        Дистанцирање Запада (како Европе, тако и САД) од украјинског конфликта сведочи о његовом потпуном унутарукрајинском карактеру.

        Европа само чека повод који би био довољно озбиљан да може у потпуности да изађе из „украјинске теме“.

        Тај чекани повод може управо одбацивање Минског споразума од стране украјинске власти, нови преврат у Кијеву или нови рат који би започела Украјина.

        Американцима је важно заоштравање конфронтације између Украјине и Русије.

        Петар Порошенко је иницирао „закон о реинтеграцији“ јер му је потребан документ у којем се Русија проглашава за агресора на Украјину, а да притом формално не дира у „мински процес.

        Зато се као „окупирана територија“ не помиње Крим. Додуше, када закон дође у парламент на коначно усвајање уследиће бар покушај да се и Крим сврста међу „окупирање територије“.

        Јер, сви поднети амандмани усмерени су на дезавуисање Минског споразума и на појачавање конфронтације са Русијом.

        Украјинској елити је потребно заоштравање са Русијом да би појачала притисак на Порошенка и да би га присилила да се сам повуче због опасности да дође до „народног бунта“.

        А Вашингтону је сада сасвим свеједно да ли ће Порошенко опстати или ће победити његови опоненти, а нацисти се објавити као „трећа сила“ која ће отерати све „системске политичаре“.

        Због свега, треба очекивати ново заоштравање ситуације у Донбасу, а можда и на украјинској граници са Кримом.

        Главни удар биће ипак усмерен на Донбас јер би се Кијев на граници Крима сусрео са Оружаним снагама Русије, а руских трупа у случају новог рата са Донбасом сигурно неће бити на фронту.

        Сједињене Државе рачунају да ће Русија оштро одреаговати на украјинско одбацивање „Минска“ и на другу етапу агресије Кијева на Донбас.

        Американци намерно не коче украјинске политичаре да би Москва имала „челични повод за војну интервенцију“ (у корист Донабаса).

Порошенко у Верховној Ради

        За разлику од 2014-те, Украјина се сада распада толико очевидно да то не примећују само они који то не желе, па у Вашингтону рачунају да ће Москва овога пута стићи до Кијева и на себе преузети одговорност за судбину Украјине.

        Класични руски упад у Украјину не само да би за САД решио проблем јачања позиција Вашингтона у преговорима о решењу за Сирију, него би скинуо с „дневног реда“ и спасавање мреже украјинских гасовода јер Кремљу не би одговарало да ту мрежу -у условима када на њега прелазе обавезе за довођење у нормалу Украјине - остави без гаса.

        Вашингтон сада, као и 2014-те, полази од тога да за Русију слање војске у Украјину можда и није најбоље решење, али да би неслање било још горе у време убрзане сомализацције суседне државе.

        Ако је био нађен излаз из „ребуса“ од пре три и по године - утолико пре ће се наћи данас. Уосталом, није Русија узалуд три године наоружавала обучавала армије Доњецке и Луганске Републике.

        Њихова бројност лако може бити доведена до 50-60 хиљада људи под оружјем, а то је сила која - уз мању авионску и артиљеријску подршку - може пробити чак и стационарни украјински фронт. О сусретном удару и да се не говори.

        У том случају би се радило о два проблема, али се оба могу решити:

        1. Затворити руско-украјинску границу донбаским тампон-републикама. Целом њеном дужином.

        2. Не упуштати се превише у прогон противника и ослобађањем територија јер су ресурси донбаских република довољни не само за њихову војно-полицијску контролу своје територије, него и за обезбеђивање нормалног животног стандарда и обнављање производње.

        У суштини, ситуација у Украјини дефинитивно измиче контроли и њених локалних елита и Вашингтона.

        У својим безуспешним покушајима да унутрашњу дестабилизацију превладају помоћу консолидације против заједничког непријатеља - украјинске елите свесно иду на директну конфронтацију са Русијом.

        Одатле је дошао и закон о реинтеграцији Донбаса.                       

        Русији је - да би могла да се позабави завођењем реда у свом југозападном „дворишту“- неопходно да достојним миром прво заврши „сиријску кампању“...

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

Slobodanka's picture
Slobodanka 22:48 11.10.2017.

  • +6
Voting is closed.

Da li je ovo najavljeno novo zaoštravanje u Ukrajini pokušaj da se napravi korisna ravnoteža sa okupacijama i aneksijama različitih strana. Gradjanski rat u Ukrajini ponekad treba povezivati sa ratom u Siriji.
Izrael je još 1967 godine tokom rata izvršio okupaciju Golana, ali time proces otimanja te teritorije od Sirije nije završen. Takodje izvršio je 1981. godine aneksiju te teritorije, ali aneksija je još od 1945. godine poveljom OUN zabranjena te Sirija i dalje ima pravo da traži da se Izrael povuče sa okupiranog Golana.

Očigledno je da Sirija može da povrati oteti Golan samo vojnom silom, a u tome će joj trebati pomoć nekih njenih saveznika. Ako bi sada "nagovorili" Rusiju da izvrši okupaciju i/ili aneksiju u Ukrajini onda smo sigurniji da ćemo i dalje sprečavati Siriju da povrati oteti Golan.

Rusija da bude skoro kao Snežana te da zagrize jabuku u Ukrajini, a onda ćemo lakše postrojiti njene manje i male saveznike države-patuljke na Bliskom Istoku.

Adios Amigos's picture
Adios Amigos 15:42 11.10.2017.

  • +1
Voting is closed.

Kad puknu u Siriji, kao sto ce puci, Iscenko ce reci: dobro je da smo izgubili u Siriji, a ne da smo ratovali u ukrajini pa tamo izgubili. Sada je bitno sta ce biti u Nikaragvi...

Додај коментар