У Кијеву народ тражи да се врати „јуче“ и да се поново игра изгубљена утакмица

ЕВО ШТА ЈЕ ВИДЕО И ДОЖИВЕО ЈЕДАН ОД ПОЗНАТИХ РУСА

КОЈИ СЕ НАКРАТКО ВРАТИО У РОДНИ ГРАД

Статуа архангела Михаила у Кијеву

• Не могу да објасним то осећање, али чини ми се да је мој родни Кијев запосео демон. Можда не демон, већ нешто чудно, нешто што се приказује у америчким хорор филмовима. Споља - човек, а унутра ништа заједничко са човеком. Звер. Чудовиште. Зомби
• На Јужној (железничкој) станици стоји десетак људи у маскирним униформама са грузијском заставом на рукаву. А наша влада гласно дозива улазак мировних снага NATO или ЕУ у Украјину. Зашто би они званично уводили војску ако могу да сакупе плаћенике који ће за шаку долара убијати Украјинце?
• Преко звучника се најављује укрцавање у воз Кијев-Москва. Овакви парадокси су свакодневица руско-украјинског рата. Једни иду на „фронт“, други иду на посао у земљу-агресора. У ствари, то су једни те исти људи. По најскромнијим проценама, таквих је најмање 3 милиона, а не мање од 3 милијарде долара Украјина добија од дознака гастарбајтера из Русије
• Тешко је поверовати, али један од оних са којима сам ишао у исту школу и као дете играо фудбал у дворишту... сада је својом вољом ступио у добровољачки батаљон и борио се око Широкина. То је бивши комсомолац чији је деда погинуо у Великом рату, а он је сада постао фашиста. Пиитам га: да ли је видео руску војску, одговара потврдно и саветује ми да гледам украјинску телевизију.  На моје инсистирање, да ли је видео руску војску - није могао ништа да каже...

Пише: Сергеј БЕЛОВ

        НИЈЕ истина да се људи не мењају. Мењају се и то веома брзо. Само је промене тешко уочити када се дешавају пред твојим очима и заједно с тобом.

        Више од годину дана сам избегавао да идем у централини део Кијева. Након такозване „револуције националног достојанства“, нешто је у мени пукло и нисам више могао шетати по Крешћатику, сести у улични кафић и мирно пити кафу.

        За мене је Крешћатик постао место злочина, на којем ће се свако јутро појављивати трагови крви убијених људи.

        Не знам, како с тим живети, ја не знам, где одавде отићи. А своје је постало туђе.

        Пре неки дан сам ипак морао да идем на кијевску железничку станицу. То је 20 минута аутобусом и 20 минута метроом.

        Људи. Телефони. Таблети. Књиге и новине нико не чита.

        Можда нисам имао среће, можда су се сви љубитељи традиционалне штампе окупили у другом вагону. Али, највише ме поразило то како су се и колико променила лица људи.

        Ово нису Кијевљани којих се сећам из детињства.Нису чак ни они од пре неколико година.

        Кијевска интелигенција је ишчезла као врста. Из људи је негде изветрила мирна самоувереност. Постали су љути, нервозни и туђи једни другима.

        Они који се још смеју, раде то усиљено и неискрено...

        Вагони метроа су опустели од реклама, готово да их и нема.

        Није ствар у традиционалном летњем паду пословне активности, ствар је у кризи. Нема никаквог смисла рекламирати производ када је цена постала основна тржишна предност.

        Народ сиромаши. По целом Кијеву затворају се предузећа, радње и места за забаву. Хиљаде Кијевљана остају без посла. На неким, до недавно успешним местима, висе катанци и натписи „На продају“.

        Мали бизнис цвили као пребијени пас. Хтели у Европи, али стигли на неко друго место.

        Испред Врховне Раде, зграде владе и председничке администрације се редовно одржавају протестни митинзи, али они изгледају смешно.

        Народ тражи да се врати „јуче“ и да се поново одигра изгубљена утакмица. Понеко још увек теши себе да ће се све променити. Када?

        Мене је увек интересовао тај податак: када ће у Украјини бити „добро“?

        Сећам се да сам пре пар месеци, срео у једном од редова свог бившег колегу. У очима туга, на језику оптимизам. Говори да је све у реду. Мрзи „агресивну“ Русију и искрено је уверен да ће она ускоро пропасти због западних санкција.

        Верује у то, да ће Запад преплавити Украјину новцем и - у инат Путину - од Украјине направити излог просперитета.

        Све ово што се сада дешава њему се нимало не свиђа, укључујући и „најезду“ пореске инспекције.

        Чудна врста хомо сапиенса постоји у Украјини, она жели да живи као у Европи, али не жели да поштује законе по-европски.

        Не бих да подсећам свог пријатеља да је исте глупости причао и 2005. године, после такозване „наранџасте револуције“. Не желим да му кажем да сам о његовим комерцијалним „успесима“ врло добро обавештен од заједничких пријатеља.

        Код њега није просто све лоше, већ је тотално све лоше. Његов бизнис је пропао и не постоји шанса да га обнови.

        Из неког разлога на памет ми пада комшија. Бивши совјетски пуковник, бивши партијски секретар у војној школи, бивши активиста „Руха“, бивши поборник Јушченка и бивши поклоник „револуције националног достојанства“.

        Сада он свим светим проклиње Порошенка. Опет су га обманули. Опет су га изиграли. У последње време, он се све више с носталгијом сећа совјетских времена када је имао огромну плату и занемарљиву станарнину. Не спорим се са њим. Напротив, тешим га.

        Наивно му причам шта је недавно обећао председник Порошенко и шта је изјавио премијер Јацењук.

        Искрено задовољство ми чини да гледам дивљи ужас у очима тог старијег човека. Он не схвата да се шалим док му причам о бајкама нових власти о скорој трансформацији Украјине у просперитетну европску државу.

        Станица „Вокзаљнаја“. Време је да се излази.

        Станица врви од људи у маскирним униформама. Брзо се све променило. До пре годину и по дана војна униформа није била у моди. Чак и виши командири, мајори и пуковници, радије су ишли на посао у цивилној одећи.

        Као бивши наредник Совјетске армије, шокиран сам апсолутном „опуштеношћу“ бранилаца независне Украјине.

        О јединственој законској униформи - нема говора. Украјинска војска одаје утисак партизана и дезертера.

        Пролазећи железничком станицом, приметио сам још један ограничени контингент бораца за територијалну целовитост Украјине. На Јужној станици стоји десетак људи у маскирним униформама са грузијском заставом на рукаву. А наша влада гласно дозива улазак мировних снага NATO или ЕУ у Украјину. Зашто би они званично уводили војску ако могу да сакупе плаћенике који ће за шаку долара убијати Украјинце?

        У међувремену, преко звучника се најављује укрцавање у воз Кијев-Москва. Овакви парадокси су свакодневица руско-украјинског рата. Једни иду на „фронт“, други иду на посао у земљу-агресора. У ствари, то су једни те исти људи.

        Немојте се изненадити ако у транзитном возу Лавов-Москва седе храбри ратници „антитерористичке операције“ који су ратовали против „руске војске“, а сада одлазе на рад у бедну Русију. По најскромнијим проценама, таквих је не мање од 3 милиона, а не мање од 3 милијарде долара Украјина добија од дознака гастарбајтера из Русије.

        Невероватан рат. Можете ли да замислите да за време Великог Отаџбинског рата милиони совјетских грађана добровољно одлазе на рад у Немачку и шаљу у домовину девизне дознаке? Можете ли да замислите да су између зараћених страна ишли возови, аутобуси и летели авиони?

        Стварно је комично што су у многим украјинским продавницама производи ознаком „Направљено у Русији“. Бизнис без граница. Добро би било на тај начин маркирати и руски гас, да би свака украјинска домаћица схватила свој лични допринос земљи-агресору.

        Када неки руски либерал тврди да у Украјини нема фашизма, спреман сам да се сложим са њим. Не зато што нема фашизма, већ зато што је фашиста постао - мој друг из детињства.

        Тешко је поверовати, али онај са ким сам ишао у исту школу, са ким сам као дете играо фудбал у дворишту... сада је један од оних који су својом вољом ступили у неки од добровољачких батаљона и борио се око насеља Широкино.

        Комсомолец, чији је деда погинуо у Великом рату, сада је постао фашиста. На моје питање: да ли је видео руску војску, одговорио је потврдно и саветовао ми да гледам украјинску телевизију.

        На моје инсистирање, да ли је видео руску војску - није могао ништа да каже...

        Чудан рат. За многе моје кијевске познанике, фашиста и отелотворење свег зла у свету је Владимир Путин. Управо је он започео рат у просперитетној Украјини. Управо је он послао руске трупе у Донбас. Свугде је он, чак и тамо где га нема и не може га бити. А Украјинци су при том: дивни, добри људи који бране своју земљу од... па, тако испада, од својих суграђана. Једноставно ови суграђани не разумеју колико су срећни што живе у Јединственој Украјини.

        Враћао сам се кући из родног, а сада страног, Кијева. Некада је био другачији. Некада није било бескућника, који свако јутро преврћу канте у потрази за папиром, флашама и ко зна чиме још.

        Није било ни гомила смећа, опушака и флаша свуда наоколо. Било је тешко замислити да наочиглед свих неко може да врши нужду пред децом.

        За мене то изгледа као лудост, али за моје дете је то постало нормално. Моје дете не зна шта је то цивилизовани Кијев.

        Не могу да објасним то осећање, али чини ми се да је мој родни Кијев запосео демон. Можда не демон, већ нешто чудно, нешто што се приказује у америчким хорор филмовима. Споља - човек, а унутра ништа заједничко са човеком. Звер. Чудовиште. Зомби.

        Како с тим живети - не знам.

        Превод: Срђан Ђорђевић