У Америци постоји огорченост каква је довела Хитлера на власт

САДА СЕ У ЕВРОПИ - КАО ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА - ПОВЕЋАВА ОГОРЧЕЊЕ СРЕДЊЕ КЛАСЕ

Пише: Ерик РEЈНЕР, норвешки економиста, оснивач међународног фонда „Други канон“, аутор књиге „Како су богате земље постале богате“.

• Сви проблеми са којима се суочава Европска унија утемељени су у споразуму из Мастрихта, који је потписан свега две године после пада Берлинског зида. Тада су у ЕУ стварали планове само рачунајући на „лепо време“ и повољан ветар и уопште нису видели проблеме са којима данас морају да се боре. Тржиште је изгледало као чаробан инструмент за стварање идеално хармоничног економског простора
• У таквом заносу доношене су најважније одлуке. По повратку у земљу после потписивања споразума у Мастрихту, канцелар Хелмут Кол је рекао: „Да би демонстрирали солидарност према сиромашним земљама на периферији ЕУ, треба их укључити у зону евра“. То је и учињено без обзира што је на почетку еврозона била замишљена као јединствено валутно подручје које обједињава најбогатије европске земље. Последице тог корак су познате…
• Сада се историја понавља. Средња класа у САД огорчена је исто као у Немачкој током 1930.-их година. На тој огорчености спретно играју и Сандерс и Трамп - обојица „крајњи“ кандидати за учешће у председничкој трци. Али, политички естаблишмент изгледа не примећује пораст таквих расположења и наставља да се игра „глобализације“ и „слободног тржишта“
• Земља која је изгубила индустријску производњу губи и способност да задржава становништво. Чак је и релативно успешна Летонија после изласка из СССР-а изгубила 20% свог становништва. Од свих земаља ЗНД само је Белорусија умела да сачува ранији економски модел и добар економски раст. Њен пример потврђује једноставну и неоспорну истину: боље је имати и не баш најефикаснију индустријску производњу, него уопште немати индустријску производњу

        САДА Европи је као никад потребна стабилност, укључујући и Русију где се проблем економског раста нашао у центру начелне дискусије на националном нивоу.

        Идеја о томе да слободна трговина формира предности за све учеснике процеса настала је у Енглеској и убрзо постала популарна на Западу. Временом се показало да та теорија ствара предности само и искључиво за индустријски развијене земље.

        У Совјетском Савезу током првих година његовог постојања теорија о слободној трговини није сматрана за више од буржоаске пропаганде. Један век пре тога према тој теорији исто тако су се понеле и Сједињене државе.

        Ипак, као што то често бива, временом аутори пропаганде и сами потпадају под њен утицај. То се десило и са западним земљама. Пад Берлинског зида постао је тријумф тржишне идеје. У том моменту одједном је престало да има значаја то - шта производи ова или она земља и какву политику води. Неизбежни и универзални одговор на свако питање постала је реч „тржиште“.

        Сада плаћамо ту лудорију.

        Сви проблеми са којима се суочава Европска унија утемељени су у споразуму из Мастрихта, који је потписан свега две године после пада Берлинског зида. Тада су у ЕУ стварали планове само рачунајући на „лепо време“ и повољан ветар и уопште нису видели проблеме са којима данас морају да се боре. Тржиште је изгледало као чаробан инструмент за стварање идеално хармоничног економског простора.

        У таквом заносу доношене су најважније одлуке. По повратку у земљу после потписивања споразума у Мастрихту, канцелар Хелмут Кол је рекао: „Да би демонстрирали солидарност према сиромашним земљама на периферији ЕУ, треба их укључити у зону евра“. То је и учињено без обзира што је на почетку еврозона била замишљена као јединствено валутно подручје које обједињава најбогатије европске земље. Последице тог корак су познате…

        Иста та филозофија довела је до деиндустријализације Русије.

        Сада уместо да признају своје грешке, да признају да су потпали под утицај сопствене пропаганде, западне земље због својих неуспеха почињу међусобно да се оптужују. САД оптужује Кину због валутних шпекулација, Јапан оптужује САД и тако даље и томе слично.

        Они не виде нешто друго: због економског хаоса повећава се огорченост средње класе, као што се то десило у Европи после Првог светског рата.

        Тада је потписивање Версајског уговора довело до пропадања Немачке због чега је највише претрпела немачка средња класа. Представник британског министарства финансија и главни идеолог савременог капитализма, Џон Мајнрад Кејнз, упозоравао је на мировним преговорима у Версају да ће услови који се према том уговору намећу Немачкој довести Европу до новог рата. Споразум је, ипак, потписан, а двадесет година касније у Европи се разбуктао рат. Једна од главних покретачких снага постала је тадашња крајња огорченост средње класе.

        Сада се историја понавља. Средња класа у САД огорчена је исто као у Немачкој током 1930.-их година. На тој огорчености спретно играју и Сандерс и Трамп - обојица „крајњи“ кандидати за учешће у председничкој трци. Али, политички естаблишмент изгледа не примећује пораст таквих расположења и наставља да се игра „глобализације“ и „слободног тржишта“.

        САД нису једина земља у којој средња класа почиње да показује све веће незадовољство. У Грчкој, у Италији, у другим европским земљама у којима нагло пада животни стандард, народ почиње да схвата да је евро-зона - пројекат од којег данас добија само Немачка. Немачка економија успева да помоћу евра држи ниске цене на извозну робу, а то се на најпогубнији начин одражава на стање економија већине европских земаља.

        Украјинска криза је други фактор који је изазвао напетост у Европи. Као што су 1968. догађаји у Чехословачкој принудили Европљане да у лошем правцу промене однос према СССР-у, тако су и догађаји у Украјини променили њихов однос према Русији. Ја одлично схватам све аргументе Русије у вези са Украјином. Међутим, са њима треба упоредити штету која је нанета имиџу Русије у иностранству.

        Не може се рећи да се Европљани лоше односе према Русима. Напротив. Међутим, њих збуњује слика некаквог медведа који собом може да притисне опонента. Запад треба убедити да је најбољи начин да се ослободи страха од Русије да - доприноси њеном успешном развоју. А за то је неопходно да сама Русија обнови свој индустријски потенцијал.

        Земља која је изгубила индустријску производњу губи и способност да задржава становништво. Чак је и релативно успешна Летонија после изласка из СССР-а изгубила 20% свог становништва.

        Од свих земаља ЗНД само је Белорусија умела да сачува ранији економски модел и добар економски раст. Њен пример потврђује једноставну и неоспорну истину: боље је имати и не баш најефикаснију индустријску производњу, него уопште немати индустријску производњу.

        Зато је мој савет земљама ЗНД - не уништавајте своју индустрију, чак и ако није довољно ефикасна.

        Она се може учинити ефикасном добро плаћеним радом, иако код кратковидих предузимача такво решење изазива прави ужас. Међутим, механизам је једноставан: високе зараде стимулишу механизам рада и потражњу потрошача, а то се, са своје стране, изражава у порасту БДП. Тако је било у Италији током 1970.-их и то је једини начин да се повећа ефикасност индустријске производње.

        У САД-у сада почињу да схватају колико је важно у својој земљи развијати индустрију и штити свог произвођача. Ако на изборима победи Трамп он ће почети да подиже трговинске баријере. А тада ће Русија моћи да прибегне истој таквој политици. Заправо, САД су увек штитиле корпорацију Boeing од тржишних потреса, а Airbus је увек штитила Европа. Они ту политику не називају протекционистичком, али то је управо она. Као одговор Русија ће у име праведности такође моћи да предузме сличне кораке.

        Превела Ксенија Трајковић