У Америци лансиран концепт индиректног рата против Русије

СВЕ БИТНЕ КАДРОВЕ ТАЈНИХ СЛУЖБИ ИСТОЧНЕ И ЦЕНТРАЛНЕ ЕВРОПЕ

„ПРЕКОДИРАЋЕ“ У ЛЕНГЛИЈУ

Хилари Клинтон и Дејвид Петреус

• Конзервативни део америчког етаблишмента тражи „грубљи одговор Русији“ и претварање Европе у својеврсну велику америчку војну базу
• Предлаже испоруке противтенковских система Украјини и обезбеђивање Украјини свих обавештајних података о наводним нападима са територије Русије. Главна ствар није да се победи у руско-украјинском рату, већ да се „повећавају трошкови Русије“
• Концепт полази од тога да је Америци потребна подршка савезника у Европи, ради чега се предлаже ревидирање мобилизационог система NATO. Такво  да главнокомандујући NATO снага у Европи добије овлашћење да врши хитну мобилизацију по својој вољи, без сагласности цивилних власти 28 земаља. Упркос томе што би главнокомандујући NATO у том случају постао војни диктатор у демократској Европи
• У првој фази се рачуна са распоређивањем бригаде специјалних снага у Естонији, како би се „спречио сваки покушај Русије да дестабилизују ту земљу“, тенковске бригаде у Пољској („ојачати ватрену моћ копнене војске“) и ескадриле F-22 у Румунији („побољшати могућности NATO-а у ваздуху“). Тамо, где је „повећање војног присуства САД“ из неког разлога немогуће, тражи се драматично повећање броја ПВО радара, сензора за рано откривање, пресретање сигнала и ракетних система „Патриот“

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

        У ПОСЛЕДЊЕ време у САД се нагло повећао број програмских текстова из серије „како ћемо уредити Сирију“ и „шта да радимо са Русијом“. Неки од њих су чиста фантазија, и изражавају само академску тачку гледишта, али Foreign Policy је превише одговоран лист, да бисмо могли спокојно да пређемо преко његовог великог и концептуалног текста под називом „Индиректни рат“.

        Овај текст представља концентрисани скуп политичких и војних погледа утицајних „јастребова“ из обе главне партије на савремене руско-америчке односе. Пре свега погледе Хилари Клинтон, бившег министра одбране и шефа Централне обавештајне службе Роберта Гејтса и бившег директора CIA генерала Дејвида Петреуса. Ово троје су се у последње време у више наврата оглашавали о улози САД поводом операције Русије у Сирији. Углавном се предлаже да се успостави зона забране летова и тзв. зона безбедности за опозицију на југу Сирије, како би се спречили њен пораз и јачање улоге Русије у региону.

        Овај тешко оствариви предлог, с тачке гледишта географије војних дејстава, био је само пробни балон. За њим је следила боље разрађена концепција „обуздавања Путина“ са детаљним инструкцијама - шта, како и у које време треба урадити. Наравно, у многим аспектима ово није само војно-политичко упутство за Пентагон и CIA, већ камен бачен у башту Обамине администрације.

        У садашњој напетој предизборној борби у САД није лако разлучити: шта је примарно - жеља прозвати „некомпетентног“ председника или предложити нови спољнополитички курс, много сличнији освајању света.

        „Прозивке“ су разбацане по целом тексту и веома промишљене.

        У главном, као основни проблем за САД, стандардно се наводе „проблем имиџа“ и „јавно понижење“ које Владимир Путин наноси Вашингтону својом политиком. Детаљно се описује чувени инцидент са дијалогом Барака Обаме и Дмитрија Медведева при неискљученим микрофоном: тиме што је Обама наводно био „дужан Русији“, сада се објашњава његов „мекани“ однос према расту утицаја и активности Руске Федерације на међународној арени. Мирно решавање кризе око сиријских залиха хемијског оружја у тексту је названо „жилом куцавицом“ коју је Путин напипао Обами, што је натерало председника САД да заборави сопствене речи о црвеној линији у сиријском питању.

Обама и Медведева при неискљученим микрофоном

        Обаму такође подсећају да је у августу 2008. године, док је још био сенатор, „позивао на уздржаност“. Коначно, на ову листу грехова председника стављено је и одустајање од распоређивања комплетног противракетног система у Пољској и Чешкој, као и закључивање новог уговора о стратешком офанзивном оружју.

        Све ово и „Путинова процена Обаминог карактера“, омогућили су Русији, по мишљењу аутора, да „истисне“ Сједињене Државе са кључних позиција у неколико региона и „уназади атрактивност“ америчке политике и начина понашања.

        За исправљање ове незавидне ситуације, предлаже се сет мера војног, обавештајног и информационог притиска на Русију по целом Сунчевом систему.

        Прво што се предлаже је испорука антитенковских система Украјини. Такође је неопходно обезбедити Украјини све обавештајне податке о наводним нападима са територије Русије.

        Ово нису бели мишеви (делиријум тременс). Током распада Југославије, службеници CIA придодати власти у Загребу и Сарајеву, буквално су измишљали „обавештајне податке“ о агресивним плановима Срба, па чак и измишљали непостојеће српске „диверзантске групе“ како би панику локалних лидера довели до врхунца. И, управо то упорно предлажу да се уради поводом Русије - под хитно и одмах.

        Примећено је да многи амерички стручњаци сумњају у оправданост испоруке оружја Украјини, јер без обзира колико им оружја пошаљу - оно им против руске армије неће помоћи. Али, како објашњава аутор, главна ствар није да се победи у руско-украјинском рату, већ да се „повећавају трошкови Русије“.

        Наводи се такође да је Америци потребна подршка осталих савезника у Европи, ради чега се предлаже ревидирање мобилизационог система NATO-а.

        До недавно је главнокомандујући NATO снага у Европи могао мобилисати војску само уз сагласност свих 28 земаља-чланица. Сада је овај механизам поједностављен, али и даље га зову „непотребно успоравање“ које спречава тренутно реаговање у моменту када Русија изводи „изненадне провере спремности“ које су за алијансу постале главобоља. А ако главнокомандујући NATO снага у Европи, добије овлашћење да врши хитну мобилизацију по својој вољи, без сагласности цивилних власти 28 земаља, то ће бити „јасан сигнал“ Путину. Упркос томе што главнокомандујући NATO у том случају постаје војни диктатор у демократској Европи.

        Не само да се предлаже да овлашћења генерала NATO-а превазиђу овлашћења суверених влада независних држава. Наглашава се да треба још више „ојачати позиције NATO-а на целој територији алијансе“.

        У првој фази се говори о распоређивању бригаде специјалних снага у Естонији, како би се „спречио сваки покушај Русије да дестабилизују ту земљу“, тенковске бригаде у Пољској („ојачати ватрену моћ копнене војске“) и ескадриле F-22 у Румунији („побољшати могућности NATO-а у ваздуху“). Тамо, где је „повећање војног присуства САД“ из неког разлога немогуће, треба драматично повећати број ПВО радара, сензора за рано откривање, пресретање сигнала и самих система ПВО, например, система „Патриот“.

„Патриот“

        Међутим, аутори свих ових идеја о претварању европског континент у једну велику америчку војну базу истичу, да је нагли раст војног потенцијала Русије неминован, нарочито у нуклеарном и ракетном сектору. Зато Европа и САД морају „пристати на неке изнуђене уступке у односима са Кремљом“.

        Један од разлога за њихову сујету и „трагичан изнуђени уступак“ су ракетни системи нове генерације на Криму и Калињинграду, који не улазе у споразум о ограничавању наоружања у Европи. Овде је наведен линк ка извештају министра одбране Ештона Картера, који је предложио отворено агресивне контрамере, које укуључују и прелазак из активне одбране на наношење удара по великим објектима.

        Овај план захтева стварање нових система, способних да све то одраде, али „мекана“ Обамина администрација успорава овај програм, смањујући му финасирање.

        Материјал позива на спровођење ових планова, а такође - на покретање широке дипломатске и информационе кампање ради разоткривања планова Владимира Путина да одустане од споразума о ракетама средњег и кратког домета (ово је идеја бившег министра одбране Гејтса).

        По мишљењу аутору, посебну опасност представља  активност руске обавештајне службе, нарочито у источној и централној Европи. Према његовим подацима, буџет руске обавештајне службе превазилази државне буџете читавих земаља. На пример, Албаније, Естоније, Грузије и Летоније. Али, „на срећу, Сједињене Државе располажу моћним средствима контраобавештајне службе“.

        Све што је потребно, како би се ослободила источна и централна Европе од стотина руских тајних агената, јесте преузети „најискусније“ чланове националних обавештајних и контраобавештајних служби и послати их на обуку у САД. Ово се зове „контраобавештајна иницијатива“, и наводно потиче из Конгреса (читај - од Хилари Клинтон), а Обамина администрација мора са њом да се помири и почне да сарађује. Искуство, међутим, показује да после таквог тренинга у Квантику и шумама Вирџиније и обавештајци и контраобавештајци некада независних држава губе своју самосталност и постају „домородачки огранак“ CIA.

        Економски део лишен је оригиналности и харизме колонизатора. Предлаже се да се „ојачају и продубе“ санкције против појединих лица и компанија, посебно у вези са испоруком С-300 Ирану. Отегнута расправа у Конгресу о укидању забране на извоз нафте такође постаје инструмент притиска на Русију, као и очекивани нагли пораст производње гаса и изградње терминала ТНГ.

        Али зато је фундаментално нов предлог „да се повећа дужина руке америчког закона“.

        Конгресу САД се предлаже да усвоји закон у духу акта Хелмс-Бертон који би омогућио да се у америчким судовима разматрају злочини страних држављана. Као резултат тога, светски правни систем може изгубити свој суверени статус и окружни судија некаквог округа Оранж може слати тужбе против руских грађана и административних органа, који за тај округ Оранж никада нису ни чули.

        Ово не само да је опасни нонсенс, већ је и демонстрација потпуно неадекватног разумевања светског поретка. Предвиђа се, узгред буди речено, не толико да се баве кривичним далима или случајевима корупције, колико отворено кампањом против руске владе „за геноцид сунитских муслимана“ и „ратних злочина на Кавказу“.

        Генерално, америчка спољна политика према Русији би сада требало да буде „офанзивна дипломатија“. Стејт департменту је предложено да развије концепт „земље у опасности“ и да га доследно примени, на пример на Естонији или Литванији, чим се тамо догоди још једна ескалација параноје. Ове земље ће аутоматски ући у различите „програме помоћи“, пре свега обавештајне. Нејасно је како ће то изгледати у пракси: да ли ће тамо одмах долетети десетине Рамба, или ће CIA под свој покиврач ставити све органе власти угоржене земље.

        Аутор целог текста је свестан чињенице да предложене мере неко може сматрати провокацијом. Али, ако се оне не одраде, тврди он, „Вашингтон се може наћи у стању правог рата против нуклеарне силе“„.

        Ево какви су наши потенцијални коалициони савезници.

        Превео: Срђан Ђорђевић