Турски „војни преврат” је клоунада у режији лисца Ердогана

ДА ЛИ ЈЕ ТУРСКА АРМИЈА ОМАНУЛА У ЕКИПНОМ СПОРТУ ОСВАЈАЊА ВЛАСТИ ИЛИ ЈЕ ПО СРЕДИ НЕШТО ДРУГО?

  • Ако није, зашто су побуњенички хеликоптери гађали државне зградеконкретно, седиште националне обавештајне службе и просторије компаније за сателитски систем Турксат? Такве зграде се не гађају, већ заузимају!
  • Зашто нису покушали да их заузму? Напросто нису имали људи. Шачица побуњеника није хтела да ризикује да јуриша на тврђаву обавештајаца, па су их бар из хеликоптера гађали. Иначе, пишу да је страшних револуционара било укупно… 500 људиНекомплетан батаљон. Председничку вилу покушало је да заузме… 13 људи! Тринаест! Председничку вилу!!
  • Евидентан је и слаб морал целе побуњеничке дружине. Пишу да је више од сто „пучиста” ухапшено. Такве размере предаје оних који су наводно знали на шта иду говори управо о томе да ти војничићи уопште и нису горели од жеље да умру не зна се за шта и за когаЕргоган са пучем као да је упао у чоколаду, ама какву чоколаду – право у главну тору на свадби! Само погледајте како је он вешт и храбар и чврста рукалично је ишао на истанбулски аеродром да изјави да „остаје са својим народом, и чудом је избегао смрт након напада побуњеника на хотел, који је напустио „буквално минут раније”. Народу је потребно да уздише, плаче и баца капе у ваздух од среће

Пише: Григориј ИГНАТОВ

          ДОГАЂАЈИ у Турској пролетели су као ноћни ураган, информације су противречне, збуњујуће, али неки закључци се већ могу извести…

          Прво што упада у очи ономе ко је бар мрвицу упознат с историјом Турске – да, изгубила је турска војска форму у екипном спорту који се зове „Освајање власти”, још како је изгубила.

          То јој је 1960, 1971. и 1980. године ишло знатно боље. Овај пут резултат је био једно велико ништа — замах за рубљу, а ударац за копејку.

          И број војника који су учествовали у побуни био је прилично ограничен, а командовала је (колико се могло сазнати у овом тренутку) не група утицајних највиших армијских чинова, већ неки пуковничић – Мухрим Куса. Слабо, слабо…

          Друго – нелогични, будаласти потези „устаника”. Шта им је требало да гађају из тенкова парламент у ком нема никог?! Ноћу?!! Да покажу да су баје?!!

          Зашто су устанички хеликоптери гађали државне зграде – конкретно, седиште националне обавештајне службе и просторије компаније за сателитски систем „Турксат”? Такве зграде се не гађају, већ заузимају.

          А зашто нису покушали да их заузму? Мој одговор – просто нису имали људи. Шачица побуњеника није хтела да ризикује да јуриша на тврђаву обавештајаца, па су их бар из хеликоптера гађали.

          Иначе, пишу да је страшних револуционара било укупно… 500 људи! Некомплетан батаљон. Председничку вилу покушало је да заузме… 13 људи! Тринаест! Председничку вилу!!

          Треће – НИ ЈЕДАН МЕДИЈ није објавио захтеве побуњеника нити њихов програм. Да, заиста, ниједан. Без икаквих парола, прогласа, програма, летака – одједном неки наоружани лудаци почињу да тероришу Анкару и Истанбул, чак и не покушавајући да образложе своје поступке. Наравно, народ је било баш брига и није им изразио никакву подршку.

          Четврто – слаб морал целе побуњеничке дружине. Пишу да је више од сто „пучиста” ухапшено. Такве размере предаје оних који су наводно знали на шта иду говори управо о томе да ти војничићи уопште и нису горели од жеље да умру не зна се за шта и за кога.

          Пето – Ергоган са пучем као да је упао у чоколаду, ама какву чоколаду – право у главну тору на свадби! Само погледајте како је он вешт и храбар и чврста рука – лично је ишао на истанбулски аеродром да изјави да „остаје са својим народом”, и чудом је избегао смрт након напада побуњеника на хотел, који је напустио „буквално минут раније”. Народу је потребно да уздише, плаче и баца капе у ваздух од среће. Рејтинг ће, наравно, достићи горњу границу.

          Шесто – Ердоган је моментално оптужио за оно што се догодило Фетулаха Гулена, опозиционара-емигранта, који је после свађе с Ердоганом побегао у САД. Гулен се, истина, моментално оградио од било какве подршке екстремистима, али је званичан став Анкаре: то је Гулен, и није искључено да иза њега стоје присталице исламизације Турске.

          „Којим год они методама прибегавали, ма шта радили, Турска више није као раније. Методи деловања нове Турске су другачији. И ми предузимамо мере користећи те методе. Присталице пуча треба да знају да ми нећемо скренути с изабраног пута, чак и ако ће за то бити потребно дати животе” — Ердоган. Ово је свима прихватљиви камен бачен у излог исламских конзервативаца.

          То су чињенице које су видљиве на први поглед. Какве закључке из њих можемо да извучемо?

          — Да су побуњеници боље припремили своју заверу, она би, највероватније, успела. Пример за то су вишеструки успешни војни преврати у Турској у прошлом веку.

          — Преврат није имао шансе да успе у облику у којем је извођен. Никакве. Чак ни случајне. Председничко обезбеђење је могло да савлада 500 људи.

          — Оптуживање за организовање пуча не конкретних лица унутар турских елита, већ Гулена-„Голдштајна”, који као у роману „1984” демонски стоји иза сваке интриге и пакости, говори о томе да стварних побуњеника није ни било.

          — После свега што се догодило, Ердоган има добре шансе да наметне преплашеном народу нови формат власти – чврсту председничку републику - и да сконцентрише у својим рукама све полуге власти и постане свемоћни аутократа.

          Све је, изгледа, и било учињено с тим циљем. Побуњенички батаљон био је уведен у игру за коју је веровао да је нешто друго а не пуч, зато није ни схватао шта ради. Стога се и предавао без нарочитог отпора.

          Једном речју, „псеудопреврат”. Имитација. Симулација.

          А сав профит је извукао – стари лисац Реџеп Ердоган.
 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари