ТУРКИЊА ИЗ ХАМБУРГА: Мој отац је једном рекао: „Немци су нам потурчили децу, а не ми“

ИСПОВЕСТ НЕМАЧКОМ ЛИСТУ ДЕВОЈКЕ КОЈА ЈЕ У ПОЧЕТКУ ЗНАЛА ДОСТА О ХИТЛЕРУ, АЛИ ГОТОВО НИШТА О АТАТУРКУ

• У Немачкој постоје два типа имиграната: узорни имигранти и проблематични имигранти. Мораш рано да одабереш где ћеш се сврстати, пошто је касније тешко променити страну
• Од малих ногу су ме на журкама спопадали питањима: „Смеш ли да имаш дечка Немца? Прича ли твој отац са тобом о сексу? Зар не би волела да макар пробаш мало свињетине?“
• На пословним забавама које је приређивала банка у којој је радио мој отац, он је увек био цењен јер је његовој жени Туркињи било дозвољено да плеше, да носи краће сукње и да пије виски. Моји родитељи су добијали највећу похвалу која се од Немаца може добити: „Ви сте различити од других Турака, зар не?“
• А замислите да се преселите у Истанбул и да вам кћерка крене у турску школу. Првог дана другови из одељења желе да је упознају: „Реци ми, јеси ли пробала секс пре дванаесте? Колико си имала абортуса? Зашто ви Немци пијете толико пива? Зашто ваши свештеници силују дечаке? А јесу ли стварно сви немачки политичари педофили? И зашто убијате Турке само зато што су Турци?

        „ДА ЛИ би спавала са неким ко није обрезан?“ Имала сам 14 година, тек сам била стигла на журку моје другарице Мари и ово је било једно од првих питања која су ми упућена те вечери. Онда су уследила: „Смеш ли да имаш дечка Немца? Прича ли твој отац са тобом о сексу? Зар не би волела да макар пробаш мало свињетине?“

        Вероватно су хтели да ме боље упознају. Али, чак и годинама касније, увек је била иста прича. Имала сам 23 године и тек што сам се руковала са једним згодним момком. Од буке на журци нисам успела да чујем како се зове. „Сјајно је што те пуштају да останеш овако касно“, викао је. „Да, сјајно“, одговорила сам. Тек је било пола десет навече, али нисам ништа рекла. То су били само уобичајени разговори на журкама које Немци воде са девојкама Туркињама.

        Уопште није било важно што је мој хамбуршки акценат био аутентичнији од његовог. Уопште није било важно што се тек био доселио из једног малог града у Хамбург, у улицу у коју је мој дедa дошао пре 50 година.

        Деца имиграната у Немачкој рано науче да гледају позитивну страну питања о интеграцији која им упућују Немци. Коначно, Немци имају проблематичну прошлост, али макар сада показују велико интересовање за „стране културе“. Међутим, брзо сам схватила да ако су ти родитељи имигранти, значи да ти немаш приватност. Нема границе до које се са питањима иде. Односно, да ли су вас икада на некој журци питали да ли више волите мушкарце са или без кожице на полном органу? Три минута након руковања, Немаци директно прелазе на то. На вашу вeру. На вашу породицу. У вашу спаваћу собу. „Бије ли те отац? Или само бије твоју мајку?“

        Деца имиграната увек марљиво одговарају на оваква питања. Важно је задовољити Немце.

        На пословним забавама које је приређивала банка у којој је радио мој отац, он је увек био цењен јер је његовој жени Туркињи било дозвољено да плеше, да носи краће сукње и да пије виски. Моји родитељи су добијали највећу похвалу која се од Немаца може добити: „Ви сте различити од других Турака, зар не“?

        Другачији Турци. И ја сам имала фразе „другачије Туркиње“ које сам изнова понављала: „Да, моји родитељи су имали секс пре брака. Да, чак су се забављали седам година пре него што су се узели. Нису били обећани једно другом; не, то није уговорени брак. Да, било им је дозвољено да иду у биоскоп. Јесу, држали су се за руке на Босфору без венчаног листа.“ Ово су биле приче којима се доказивало да смо „другачији Турци“. Модерни Турци. Фини Турци. Готово Немци. Међутим, није баш лако постати Немац.

        Када сам дошла у пети разред, никада нисам дизала руку, него сам просто говорила с места, чиме сам ометала наставу. Разредна је позвала мог оца на разговор јер је то, по њеном мишљењу, био јасан случај - сматрала је да зна све о женама у исламу, мушкој доминацији, о угњетавању, о убиствима из части и подели послова и права између жена и мушкараца у турским породицама. Другим речима о мојој породици. Сада је то објашњавала мом оцу: „Господине Гезер, знам ваше порекло и разумем вашу културу, али када код куће овако угњетавате женско дете и не дозвољавате јој да прича само зато што је девојчица, она то све испољава у школи“. Понудила му је и бројеве телефона терапеута који раде са проблематичним имигрантским породицама. Мој отац је стрпљив човек, али ју је ипак прекинуо: „Госпођо, да знате колико тек Озлем прича код куће, били бисте одушевљени колико мало прича на часу“. Устао је и отишао.

        Разредна му је све објашњавала „тарзанским немачким“ - упрошћеним, неправилним немачким језиком који Немци користе да би их Турци боље разумели. „Тарзанским немачким“ се говори споро, изостављају се чланови, глаголи се не мењају по временима, ни лицима, и склоп реченице је погрешан, као на пример: „Господине Гезер, не ударати ћерку јер ја са вама разговарати.“ Мој отац има теорију да је овај накарадни језик крив што поједини Турци из старијих генерација никада нису научили немачки како треба.

        Неколико година касније, почели смо да излазимо увече у град. Нисам волела алкохол. „Је ли ти родитељи не дају да пијеш?“, питали би. Ако сам хтела раније да идем кући, говорили су да ми није дозвољено да остајем до касно. Тако сам остајала до фајронта чак и када су журке биле ужасне, а музика неподношљива. Пила сам пиво иако му нисам подносила укус. У то време ми је ласкало када би ми рекли: „Мислио сам да си Италијанка или Бразилка?“

        Али то није потрајало. Мучила ме је савeст. Зато када би ме питали одакле сам, увек сам говорила из Турске. Тако ми је било лакше. Када би играла турска репрезентација, навијла сам за њу. Остајала сам код куће за турске празнике, иако су се моји родитељи противили, јер би ме разредна иначе питала: „Зашто не славиш своје празнике?“ Постала сам Туркиња немачког порекла, уместо обрнуто.

        Али су ми и даље неке ствари недостајале, попут свињске кобасице. Саиграчице из рукометног клуба би ми наручивале говедину без питања. Нисам ништа говорила. Шта би Немци мислили о Туркињи која једе свињетину?

        Мој отац је једном рекао: „Немци су нам потурчили децу, а не ми“.

        У Немачкој постоје два типа имиграната: узорни имигранти и проблематични имигранти. Мораш рано да одабереш где ћеш се сврстати, пошто је касније тешко променити страну. Годинама сам постајала узорна имигранткиња. Готово Немица. Онда сам се навикла на свој турски идентитет који је заправо почео да ми се свиђа.

        Било ми је драго када сам извештавала о овогодишњим протестима у Турској у којима су Курди и Турци заједно демонстрирали, захтевајући плурализам и демократију. Уживала сам да пишем о Турској где демонстранти плешу танго против бибер-спреја и бацају каранфиле на водене топове. Била сам дирнута. Осећала сам њихов гњев. Али, пре свега, први пут у 32 године била сам заиста поносна што могу да кажем нешто о Турској. Не о убиствима из части. Не о пребијањима.

        Замислите да се преселите у Истанбул и да вам кћерка крене у турску школу. Првог дана другови из одељења желе да је упознају: „Реци ми, јеси ли пробала секс пре дванаесте? Колико си имала абортуса? Зашто ви Немци пијете толико пива? Зашто ваши свештеници силују дечаке? А јесу ли стварно сви њмачки политичари педофили? Надамо се да те родитељи неће избацити на улицу са 16 година како би могла да научиш да се сама сналазиш. А зашто ви старе остављате у старачким домовима? И зашто убијате Турке само зато што су Турци? И шта се то, за име света, дешава код вас?“

        Током 1990-их ескалирао је сукоб између Турака и Курда. Присталице Радничке партије Курдистана (PKK) окупирале су седиште Социјалдемократске партије (SDP) у Хамбургу. Неонацисти су подметали пожаре у којима су гинули Турци у Мелну и Солингену на северу земље.

        „Зашто ниси прошле суботе била на демонстрацијама? Зар се оне нису тицале твог народа“, питала ме је другарица из одељења. У то време сам играла рукомет и имали смо важан турнир тог викенда. Родитељи су ми били ван града на једном рок фестивалу.

        „Озлем, шта се то догађа код вас?“, питала ме је разредна, мислећи на турско-сиријску границу. За мене је „код нас“ значило моје насеље у Хамбургу - ту ми је дом, одатле сам, ту сам доживела први пољубац, ту сам кријући пушила цигарете. То није никога интересовало. Ја сам сада била неки експерт - нешто као дипломатски представник Турске који седи у мојој клупи у учионици.

        „Озлем, ви сте одузели земљу Курдима и то није у реду“, написала ми је другарица Мари у дугачком писму. Ја сам рођена 1981. у Хамбургу и нисам никоме ништа одузела. Ученици из мог разреда курдског порекла нацртали су Курдистан на табли. Ја нисам знала чак ни где се то налази. Знала сам доста о Адолфу Хитлеру, али готово ништа о Кемалу Ататурку. О конфликту у Турској нисам знала ништа више него било које дете из Немачке.

        Превела и прилагодила: Данка Вранеш Реџић