Трамп жели да ликвидира Чајмерику, а то ће тумбе окренути глобални свет

НИСУ У ПРАВУ ОНИ КОЈИ ВЕРУЈУ ДА ЋЕ НОВИ ЛИДЕР САД ВОДИТИ ПОЛИТИКУ „КИСИНЏЕРОВОГ ТИПА“

• Хенри Кисинџер је најпознатији „диносаурус“ спољнополитичког реализма. Он је био саветник за националну безбедност, а затим државни секретар у време председника Ричарда Никсона. Био је један од инспиратора смањивања тензије у совјетско-америчким односима и економске сарадње САД и Кине која је изнедрила глобалну трговинско-економску конструкцију коју је историчар, економиста и политиколог Ниал Фергусон назвао Чајмерика
• На Чајмерику данас отпада око трећине укупног БДП земаљске кугле и више од половине светског економског раста у последњих десет година. Претварање Кине од земље у којој је победио маоизам у светску фабрику ствари, а Америке - од класичне индустријске државе у бастион постиндустријализма, почело је управо од Никсона и Кисинџера. У суштини, Чајмерика и јесте глобална цивилизација
• Ако не буде никаквих „трговинских ратова“ са Кином, ако Чајмерика остане у свом досадашњем облику, онда Доналд Трамп неће моћи да испуни ниједно своје обећање економске природе. Целокупна историја такозване слободне трговине САД са Азијом јесте историја пребацивања производње прво у Јапан и Кореју, а затим у Кину, Вијетнам, Малезију и тако даље, што је пратио раст буџетског дефицита и спољног дуга
• Америка је тонула у дугове, лишавала своје грађане радних места, али је зато стварала идеалне услове за транснационалне корпорације, које су могле да производе на једном месту, продају производе на другом, а профит да држе што даље од пореза - на трећем. Притом су САД гарантовале оно што се зове „глобално вођство“ - тј. трговале су стратешком стабилношћу и војном силом
• Сам Кисинџер је у интервјуу телевизији CBS рекао: „Мислим да Трамп може ући у историју као веома значајан председник... Одлазећи председник је фактички извео Америку из међународне политике. Нови председник сада поставља много неуобичајених питања. Та комбинација делимичног вакуума и нових питања рађа наду да ће настати нешто изузетно и ново. Не кажем да хоће. Кажем да се појавила изузетна могућност“

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

        КОЛЕГИЈУМ електора коначно је 19. децембра формализовао избор 45-тог председника Сједињених Држава. Ма шта говорили амерички мејнстрим медији, то је постао - Доналд Трамп.

        За мене лично дефинитивна потврда да су либерални медији признали пораз био је ускршњи интервју са Хенријем Кисинџером у емисији „Очи у очи са нацијом“ на телевизији CBS, у којем је ветеран америчке дипломатије рекао да је оптимистичан по питању Трамповог председничког мандата.

        Кисинџер је најпознатији „диносаурус“ спољнополитичког реализма. Он је био саветник за националну безбедност, а затим државни секретар у време председника Ричарда Никсона. Био је један од инспиратора смањивања тензије у совјетско-америчким односима и економске сарадње САД и Кине.

        Оне исте сарадње која је изнедрила глобалну трговинско-економску конструкцију коју је историчар, економиста и политиколог Ниал Фергусон назвао Чајмерика.

        На руском термин „Чајмерика“ није толико звучан као на енглеском. Реч Chimerica (спој China и America) као да је дошло од chimera, то јест „химера“.

        И заиста, незабележено узајамно продирање капитала, роба и услуга двају суштински различитих система по нечему подсећа на митско створење из старогрчких митова - „коктел“ животиња различитих врста.

        На Чајмерику данас отпада око трећине укупног БДП земаљске кугле и више од половине светског економског раста у последњих десет година.

        Претварање Кине од земље у којој је победио маоизам у светску фабрику ствари, а Америке - од класичне индустријске државе у бастион постиндустријализма, почело је управо од Никсоновог и Кисинџеровог програма сарадње САД и Кине.

        У суштини, Чајмерика и јесте глобална цивилизација.

        Елиминација те конструкције неминовно ће преврнути глобални свет и на дуго ће променити и Америку и целу Југоисточну Азију.

        Када Доналд Трамп буде полагао председничку заклетву у јануару идуће године, то ће малтене бити на 45. рођендан глобализације (Никсон и Кисинџер су стигли у Пекинг у фебруару 1972. године).

Ниал Фергусон

        То је симболично, нарочито имајући у виду да је Велики Доналд, благо речено, скептичан према садашњем стању америчко-кинеске трговине, па и према глобалном светском поретку у целини.

        Међутим, и већ поменути Ниал Фергусон и многи други стручњаци сматрају да ће Трамп своју спољну политику заснивати на реализму кисинџеровског типа.

        У новембру 2016. године American Interest објавио је Фергусонов чланак „Нови светски поредак Доналда Трампа“, са веома индикативним поднасловом: „Како би могла да изгледа стратегија инспирисана Кисинџером“.

        Упада у очи одређена противречност. Оно што је створио најпознатији реалиста данашњице - Трамп намерава ако не да сруши до темеља, онда бар да значајно измени. Па ипак, сваки пут када се говори о спољнополитичкој доктрини Великог Доналда, помиње се Кисинџер.

        Зато: хајде да видимо о чему се ту ради.

        Хенри Кисинџер није тек тако поново постао занимљив америчким медијским ајкулама. Није ствар само у томе што је он „мистер реалиста“. Он је такође познат као човек који има добро мишљење о Русији и Владимиру Путину лично.

        Штавише, консултантска кућа Kissinger Associates Inc. званично је пружала консултантске услуге кремаљској администрацији најмање до 2013. године. То још више повећава интересовање за Кисинџера, с обзиром на Трампову жељу да побољша односе с нашом земљом.

        Значи ли то да се ради о механичкој примени искуства смањивања тензије из 1970-тих у другој половини 2010-тих? И још једно питање: да ли ће нови амерички председник остварити своје претње Кини када су у питању увозне тарифе и остале за Кину непријатне мере у међународној трговини?

        Ево шта је у свом чланку тим поводом написао Ниал Фергусон: „Шта ако је Трамп, упркос очекивањима, одлучио да побољша односе не само са Москвом, већ и са Пекингом? То би била комбинација његових русофилских тежњи с Кисинџеровом политиком партнерства са Кином.

        Таква конструкција је теоретски могућа. Јер, могуће је да је Трамп само глумио када је претио трговинским ратом (чему се и надају многи утицајни Кинези). То би у потпуности било у складу с оштром линијом Трампове кампање по питању исламског екстремизма, пошто ту све три велике силе… имају заједничке интересе.

        То би такође могли да прате повратак диктаторских режима на Блиском Истоку и јачање Израела - и то све на рачун Ирана, који нема никаквог историјског основа да рачуна на лојалност Русије, а тим пре на кинеску лојалност“.

        Фергусон (који је пореклом Шкот) покушава да предвиди и озбиљније последице: Велику Британију, Канаду, Аустралију и Нови Зеланд (али не и континенталну Европу) ће примити у трансатлантску зону слободне трговине, искључивши из ње Мексико. А у Француској - уз пуну подршку Русије и САД - на власт ће доћи Марин Ле Пен, тако да ће Савет безбедности УН у потпуности контролисати „аутократе и популисти“…

        У ту слику се дефинитивно не уклапа Кина. Ако не буде никаквих „трговинских ратова“ са Кином, ако Чајмерика остане у свом досадашњем облику, онда Доналд Трамп неће моћи да испуни ниједно своје обећање економске природе.

        Целокупна историја такозване слободне трговине САД са Азијом јесте историја пребацивања производње прво у Јапан и Кореју, а затим у Кину, Вијетнам, Малезију и тако даље, што је пратио раст буџетског дефицита и спољног дуга.

        Узгред, Чајмерика је имала прототип - у виду такозваног Ничибеја (на јапанском - Јапан-САД). Међутим, Земља излазећег сунца је прилично брзо подигла квалитет живота свог становништва, почела да инвестира у сопствена истраживања и развој и фундаменталну науку, да конкурише Американцима у увозу мозгова, да би на крају, с аспекта извозног потенцијала, почела да их претичу Кина и остали азијски тигрови.

        Оно што је заједничко свим азијским развијеним земљама и земљама у развоју - оне све дају значајан допринос америчком трговинском дефициту, буџетском дефициту и државном дугу.

        Али, Кина заузима посебно место. Она је сакупила три билиона долара девизних резерви, највећи је поверилац САД и наставља да даје главни допринос трговинском дисбалансу Сједињених Држава, чији се дуг током председниковања Обаме удвостручио и достигао 20 билиона долара.

        То јест Америка је тонула у дугове, лишавала своје грађане радних места, али је зато стварала идеалне услове за транснационалне корпорације, које су могле да производе на једном месту, продају производе на другом, а профит да држе што даље од пореза - на трећем.

        Притом су САД гарантовале оно што се зове „глобално вођство“ - тј. трговале су стратешком стабилношћу и војном силом.

        Такво стање ствари дуго је одговарало свим азијским земљама-фабрикама са неомеркантилистичким, извозно оријентисаним моделима раста. И још увек одговара готово свим тим земљама.

        Осим Кине. Пошто је још увек заинтересован за извоз својих производа у САД, Пекингу не само да више није потребан амерички безбедносни кишобран, он се осетио као самостални центар моћи, који је спреман да потисне све суседе - у приличној мери због конкурисања за америчко тржиште.

        Барак Обама је одговорио на тај изазов политиком такозваног пацифичког заокрета (Pacific Pivot) или „окретањем ка Азији“ (Pivot to Asia). У суштини, САД су, настављајући да промовишу политику глобалних споразума о „слободној трговини“ (између осталих, са Кином), почеле да врше притисак на Кину, демонстрирајући одлучност да заштите своје савезнике у региону - Јапан, Јужну Кореју итд.

        Како је добро приметио познати економиста и политиколог и бивши члан администрације Роналда Регана Клајд Престовиц, то је био крајње неуспешан покушај да се спасу и глобализација и америчка привреда: Сједињене Државе су стварале све услове како би било још безбедније да се инвестира у Малезију, Филипине, као и у Кореју и Јапан, док су радна места и инвестиције били потребни унутар земље.

        У марту 2013. године Престовиц је, реагујући на Обамин „пацифички заокрет“, написао за The American Prospect: „Дилови (о слободној трговини) су обично служили за придобијање и уздизање геополитичких савезника… Конгресу и јавности ти дилови су „продавани“ као споразуми који ће омогућити да се повећа извоз из САД, смањи трговински дефицит и отворе радна места.

        Али, то није било истина. У стварности је трговински дефицит растао, радна места су се извозила, а међународна трговина је постајала кочница раста БДП и главни узрок имовинске неједнакости… И ништа не илуструје ову тезу боље од односа с Кином“.

        Читајући ове речи Клајда Престовица, тешко је ослободити се осећаја да су се оне практично без измена преселиле са страница The American Prospect у Трампове предизборне говоре. Када је већ био изабран, током своје „турнеје захвалности“ по различитим државама, Велики Доналд је сваки пут помињао износ трговинског дефицита и државног дуга, подсећајући колико су новца и радних места САД изгубиле због „слободне трговине“.

        Између осталих, он је навео следеће податке: 70 хиљада фабрика је затворено од тренутка када је Кина „неодговорно примљена у СТО“.

        И не делује да је то само реторика.

        Судећи по програму првих сто дана на месту председника САД, то је дубоко утемељен, промишљен став о декомпоновању Чајмерике.

        Колико дубок - показаће време.

        А шта о томе мисли Хенри Кисинџер? У интервјуу телевизији CBS он је рекао: „Мислим да он (Трамп) може да уђе у историју као веома значајан председник“.

          И додао: „Све земље би сада требало да размишљају о двема стварима. Као прво, одлазећи председник је фактички извео Америку из међународне политике, тако да оне сада морају да саме процене своје потребе. Као друго, нови председник сада поставља много неуобичајених питања. Та комбинација делимичног вакуума и нових питања рађа наду да ће настати нешто изузетно и ново. Не кажем да хоће. Кажем да се појавила изузетна могућност“.

        Колико ће Русија искористити ту могућност и каква ће бити њена улога у изградњи „нечег изузетног и новог“ зависи, како произлази из Кисинџерових речи, умногоме од ње саме.

        Ја бих узео у обзир речи човека који је био архитекта глобализације, а сада је, по свему судећи, спреман да удари печат на њен крај.

        Тиме пре што су описани амерички проблеми барица у поређењу с нашим језером, тако да ћемо и стратегију морати да правимо са кудикамо већом темељношћу и дрскошћу.