Трамп у Белој кући је доказ да свет устаје против глобализма и Фукујаме

МУЧНО ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ПОСТМОДЕРНЕ ЈЕ У СУШТИНИ - ВРАЋАЊЕ СВЕТА ИЗГУБЉЕНОЈ ЉУБАВИ

• Председник САД Доналд Трамп, „десни заокрет“ у Европи, која је подигла устанак против глобалне власти постмодерне - то је, пре свега, љубав која мучно обнавља своје природне стазе. То је и поновно стицање способности да ценимо једни друге, родитеље, отаџбину и државу
• Постмодерна је показала јаку наклоност према ретким, девијантним начинима удруживања људских бића између себе. Борба за то да она не буду само изједначена у правима са традиционалним односима, већ и да стекну статус приоритетних и нормативних, представљана је као главни програм активности постмодерне у 20. веку
• Ми не учимо да волимо, пошто никада нисмо изгубили љубав. Ми себи враћамо одузету пуноћу овог осећања, које нам дозвољава да једноставно свакоме кажемо: мама, отаџбина, језик, друг, сунце и ветар, небо изнад главе... Да кажемо: апостоле, војниче, свече, владару, једноставни људи. Да кажемо: све вас волимо. За ову реч од овог тренутка не постоје препреке да буде исказана са лакоћом и радошћу, који поново испуњују наша срца...

Пише: Андреј БАБИЦКИ

        ПОРИЧУЋИ непоколебљивост темеља универзума, посматрајући свет као хипертекст у ком је могуће мењати поједине делове без штете по општи смисао, постмодерна ипак није била отвореним исповедањем неморалности.              

        Она није била јединствена у својим доктринама, међутим ако посматрамо опште расположење у 20. веку онда би њену основу представљала свепрожимајућа незахвалност, када дух који је изгубио сваку наду да пронађе истину, доноси одлуку да се препусти бесконачном безверју.

        Зато је непрекидна деконструкција свега до чега су стигле руке постмодерне постала једино дело у ком су њени протагонисти видели некакав смисао.

        Социјално уређење, језик, осећања и обавезе који окупљају људе у социјалну целину породице, друштва, државе - помоћу хладног и безосећајног препарирања претворени су у цитате непостојања, празнину која се претвара да је испуњеност, у бесмислено бесконачно претакање ничег из једне сфере у другу.

        Поглед на човека који је лишен интереса према човеку као таквом и посматра га само као словно место једнако другим словним местима у хипертексту, није могао да пронађе у свету некога кога би могао да воли, пошто је сам постао неко коме је одузета способност да воли.

        У прекрасној готској бајци Вилхелма Хауфа „Хладно срце“ главни херој, Питер Мунк, да би се обогатио пристаје да му срце замене комадићем леда. Он успева да постане богат, али губи све остало - породицу, вољену жену...

        Наравно, постмодерна има много сложенију историју пошто није била толико једноставна као што је ледена призма смештена у људско срце.

        Столеће угрожено отровом постмодерне није се одвикло да воли, није изгубило наду у облике живота и заједнице које једине и могу да подаре човеку умеће да чува, штити, брине - да буде активан у својој тежњи да сачува мир, уређење и поредак за себе и за друге. Међутим, постмодерна је формирала паралелни простор неверице у њу у којем се истицала енергија вере и милосрђа, способности људи да се држе једни других уз помоћ заједничког осећаја и схватања добробити.

        Љубав је ипак постепено напуштала човека, остављајући један предео за другим.

        До најкатастрофалнијих последица довело је одступање од љубави у малим, најстабилнијим облицима - породицу је потиснуо лик случајног савеза који се хаотично распада и поново се формира у чудним облицима скупова грчевитих фрагмената текста о празнини који зјапи.

Френсис Фукујама

        Насртај на ерос, пол, који ствара вечиту разноликост потенцијала, енергију зближавања тела и душа, постао је један од последњих акорда оде свету који дефинитивно затвара све своје прозоре.

        Фјодор Михајлович Достојевски рекао је: „Ако нема Бога, све је дозвољено“.

        Постмодерна није проповедала аморалност пошто аморалност инсистира на снази и антологијској суштини зла, док је наш херој једноставно отказао поверење и злу и доброти у исто време.

        Пошто је „млак, а не врућ или хладан“ он је, као што је и било предодређено, одбачен Спаситељем. Текст, добијен од Логоса ни сам није приметио како је изгубио особину да буде текст или да буде бар нешто.

        У значајној мери управо у постмодерну спадају покушаји да се формираном схватању слободе, човека, људских односа које се формирало на почетку протеклог столећа, одузме смисао.

        Одбацујући значење вредности традиције и модерне, постмодерна је налазила слабо уточиште у трци за егзотичним облицима постојања, који су у суштини били коначне станице где би могли да се сатерају у ћорсокак читаве композиције историје.

        Отуд и љубав постмодерне према ретким, девијантним начинима удруживања људских бића између себе.

        Борба за то да они не буду само изједначени у правима са традиционалним односима, већ и да стекну статус приоритетних и нормативних, представљена је као главни програм активности постмодерне у 20. веку.

        Паралелне последице, такве као што су представе о инструментализацији морала, која у оним или овим случајевима ништа више од цитата из необавезног упутства за производњу бескрајног сивила, веома озбиљно су пољуљали основе јавног и приватног живота: урушавање је дотакло политику, економију, породицу - све што је било подвргнуто тоталној деконструкцији.

        Хтео бих да кажем да је тренутни заокрет од постмодерне - тешко буђење памћења, сећања на изгубљену љубав.

        Председник САД Доналд Трамп, „десни заокрет“ у Европи, која је подигла устанак против глобалне власти постмодерне - то је, пре свега, љубав која мучно обнавља своје природне стазе. То је и поновно стицање способности да ценимо једни друге, родитеље, отаџбину, државу.

        И ми смо прележали ову склерозу, губитак значења онога што сами доживљавамо, прележали смо то у оштрој форми, зато што нисмо били имуни.

        Нас данас не очекује ново потапање у традицију, како сматра већина. То је пре синтеза свега преживљеног и порицање јединственог и последњег начина да се уреди и смири постојање на коначним основама.

        Ми не учимо да волимо, пошто никада нисмо изгубили љубав. Ми себи враћамо одузету пуноћу овог осећања, које нам дозвољава да једноставно свакоме кажемо: мама, отаџбина, језик, друг, сунце и ветар, небо изнад главе... Да кажемо: апостоле, војниче, свече, владару, једноставни људи. Да кажемо: све вас волимо.

        За ову реч од овог тренутка не постоје препреке да буде исказана са лакоћом и радошћу, који поново испуњују наша срца...