Трамп предводи Американце побуњене против вашингтонског естаблишмента

ЕВО ЗАШТО СЕ ИСХОД ОВИХ АМЕРИЧКИХ ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА ТИЧЕ МНОГИХ И У СВЕТУ

Трамп са присталицама

• Бирач који стоји иза Трампа и Сандерса све јасније исказује да не жели да на политичком менију бира опцију „као и обично“. Он више није спреман да својим гласањем оверава двопартијски тајни договор вашингтонске елите. Статус кво га не задовољава. Он се побунио и, изгледа, не намерава да се смири док његови захтеви не буду испуњени
• На страницама The Washington Post 2. марта објављен је уводник у којем је редакција главног политичког листа у земљи захтевала од руководства Републиканске странке да хитно заустави кандидата-милијардера, а ако не успе - да подржи на председничким изборима Хилари Клинтон, не обазирући се на партијске несугласице. Тиме је дефинитивно повучена „линија фронта“, где је с једне стране обичан Американац, а с друге - Вашингтон
• Владајућа класа, користећи ресурсе најјаче светске државе, је створила моћну глобалну инфраструктуру идеологизованог непријатељства. На обуздавању Русије и Кине, на „иранској нуклеарној претњи“, на „развоју демократије“ и промени режима - шачица „поштованих људи“ сваке године зарађује стотине милијарди долара, а поједини амерички савезници, као што су Турска и Саудијска Арабија, и постоје искључиво захваљујући тој инфраструктури
• Е па, Трамп је обећао да ће демонтирати ту инфраструктуру непријатељства, прогласивши је економски неприхватљивом и штетном за грађане САД. Исто је рекао и за финансијски, фармацеутски, војно-индустријски, енергетски и многе друге лобије. „Они то раде на ваш рачун“ - рекао је он бирачима

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ, американолог

        ЗНАЧАЈАН део руске читалачке публике дуго се према изборима у САД односио са приличном скепсом - јер, наводно, тамо се никад ништа не мења. Ко год да победи, то не мења ништа за Русију.

        Америка је била, јесте и биће непријатељска, културно страна и цивилизацијски другачија земља. Сваки њен лидер ће чинити отприлике исто што и његов претходник. То је вишевековна историја. То је вечни конфликт. То је непроменљиво. Тачка.

        Најбољи пример који илуструје „незанимљивост“ избора у САД било је јасно видљиво смењивање династија америчких председника. Прво је био Буш старији, па Клинтон, затим Буш млађи, сада ће поново бити или Буш или Клинтон(ова).

        Шоу и фарса!

        Међутим, Џеб Буш је испао из трке још 21. фебруара, после предизбора у држави Јужна Каролина. Трамп је је одржао убедљиву победу у „суперуторак“, изгубивши само у четири државе од 12. Друго место заузима политичар који такође нема лепе речи за вашингтонски естаблишмент - Тед Круз, који је победио у Ајови и у три државе у „суперуторак“.

        Једини кандидат који оличава статус кво код републиканаца после испадања Буша, млади неоконзервативац Марко Рубио, победио је само у једној држави, и изгледа да је то максимум његових могућности.

        Хилари је после нервирања због првих партијских избора у Ајови, Њу Хемпширу и Невади, изгледа, поново стекла сигурност, ипак, Сандерс јој је у „супеуторак“ узео четири државе и одиграо с њом нерешено у петој. Његов резултат је, тако, чак и бољи него код Круза, кога још увек сматрају способним да заустави Трампа.

        Сандерс можда нема много шанси, али сви прелиминарни избори код демократа су пропорционални, тако да ће он на завршној партијској конференцији имати солидан број делегата, што ће му дати могућност да бившој државној секретарки диктира одређене услове: да мења програм, да тражи функције за своје истомишљенике итд.

        Али, оно што је најважније, бирач који стоји иза Трампа и Сандерса све јасније исказује да не жели да на политичком менију бира опцију „као и обично“. Он више није спреман да својим гласањем оверава двопартијски тајни договор вашингтонске елите. Статус кво га не задовољава. Он се побунио и, изгледа, не намерава да се смири док његови захтеви не буду испуњени.

Сандерс са присталицама

        Пошто Сандерс, по мишљењу елита, не представља непосредну опасност, сва моћ званичне америчке пропаганде обрушила се на Трампа.

        На страницама The Washington Post 2. марта објављен је уводник у којем је редакција главног политичког листа у земљи захтевала од руководства Републиканске странке да хитно заустави кандидата-милијардера, а ако не успе - да подржи на председничким изборима Хилари Клинтон, не обазирући се на партијске несугласице.

        Тиме је дефинитивно повучена „линија фронта“, где је с једне стране обичан Американац, а с друге - Вашингтон.

        Нешто такво се у америчкој политици није догађало одавно.

        Шта се догодило? Зашто су радници, мали предузетници, лекари, војници и фармери спремни да гласају за изгледом не нарочито привлачног, „морално нестабилног“ (ожењен по трећи пут бившом манекенком), идеолошки умереног милијардера, а елита Републиканске странке је спремна да учини све да спречи да он буде кандидат странке - чак и по цену распада саме странке?

        Шта фали Трампу?

        Са класног аспекта, он наизглед одговара десној Републиканској странци. Његове речи слушају радници и средња класа, за њега гласају конзервативци и центраши, воле га женски бирачи, за њега радо гласају натурализовани Американци из Латинске Америке.

        Због чега га се онда толико плаши естаблишмент?

        Одговор на то питање се делимично крије у самој суштини естаблишмента - политичке владајуће класе, која репродукује сама себе и која се ради очувања власти удружује са најразличитијим интересним групама.

        Та класа је користећи ресурсе најјаче светске државе створила моћну глобалну инфраструктуру идеологизованог непријатељства. На обуздавању Русије и Кине, на „иранској нуклеарној претњи“, на „развоју демократије“ и промени режима - шачица „поштованих људи“ сваке године зарађује стотине милијарди долара, а поједини амерички савезници, као што су Турска и Саудијска Арабија, и постоје искључиво захваљујући тој инфраструктури.

        Е па, Трамп је обећао да ће демонтирати ту инфраструктуру непријатељства, прогласивши је економски неприхватљивом и штетном за грађане САД. Исто је рекао и за финансијски, фармацеутски, војно-индустријски, енергетски и многе друге лобије.

         „Они то раде на ваш рачун“ - рекао је он бирачима.

        Да је Трамп само шокантан кандидат, а да при том не удара на „свето“, The Washington Post никада не би позвао на удруживање странака против њега. А овако је, наравно, он непријатељ.

        Да је Сандерс јачи, и он би био непријатељ, јер је о „светом“ истог мишљења као и Трамп.

        Та два кандидата су открила право лице естаблишмента, који одавно не представља никога осим савезника и спонзора. Бирач, кога се сете тек приликом избора, одавно је сумњао да ту нешто није у реду: привреда је добра за све осим за америчке раднике, којима су политичари обећали да ће их штитити свим снагама, спољна политика је изгубила сваки иоле нормалан смисао...

        Трамп и Сандерс сами по себи нису толико битни. Они су просто у право време дошли да отворе очи изгубљеним и бесним грађанима, да укажу на истинског виновника њихови недаћа.

        The Washington Post пише да Трамп врши „ауторитарни напад на демократију“. А он заправо заједно са бирачима напада затворени циклус размене новца за повластице за савезнике и спонзоре. Циклус из којег је обичан Американац искључен, па је лепо замолио актуелну елиту да „напусти просторију“.

        И то је права социјална револуција у самом срцу западне цивилизације.

        Да ли ће она победити или неће - велико је питање.

        Али, говорити да од ових избора ништа не зависи - велика је грешка.