Трамп поставио Кини ултиматум у пет тачака и тражи „капитулацију“

ЗАХТЕВА ДА ПЕКИНГ СМАЊИ ЦАРИНЕ, ДА НЕ УЛАЖЕ У ВИСОКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ, ДА НЕ КРАДЕ АМЕРИЧКЕ...

• Сједињене Државе ништа не желе да мењају у својим позицијама, а сви кинески уступци да буду - једнострани. Саставни део ултиматума је и претња да ће Кина - ако не пристане - изгубити доступ америчком тржишту и суочити се са економским санкцијама
• Кина се није директно умешала у рат у Сирији. Кина вратила Тајван (иако је то, са кинеске тачке гледишта, њена територија). Кина није оптужена за мешање у америчке изборе. Пекинг није оптужен за тровање кинеских обавештајаца и функционера на Западу (иако их је тамо поприлично). Кинески хакери нису осумњичени за помагање да дође до Брегзита. Коначно, Кина није дала Сноудену уточиште у Хонгконгу. А да ли јој је то помогло? Није!
• Трампова дрскост оставља утисак, нема сумње, али је Хилари Клинтон још 2010. добро указала да је Вашингтону тешко да буде груб са Кином и истих разлога из којих је обичном човеку тешко да буде груб са својим банкаром. Пекинг је свих протеклих осам година највећи кредитор сједињених Држава, а у међувремену се за САД ситуација није побољшала

Пише: Иван ДАНИЛОВ, аутор блога Crimson Alter

        НАЈВАЖНИЈИ геополитички догађај последњих дана су полутајни преговори између делегација администрације Доналда Трампа и руководства Кине.

        Тема преговора је. како избећи економски рат Пекинга и Вашингтона. А о њиховом току се није знало ништа конкретно, ништа осим штурих саопштења кинеске стране који су стајали у формулацију . „позиције две стране још нису приближене“.

        Американци су преговоре називали „искреним“.

        Потом је један од америчких представника ипак открио да се ради о „Трамповом ултиматуму“ и да га чини пет тачака.

        После ишчитавања тих пет тачака, код непристрасног посматрача се неизбежно појављује утисак да би на долару - уместо постојеће девизе „In God We Trust“ - обавезно требало одштампати други - „дрскост је - прва срећа“.

       Јер, од Пекинга се фактички захтева да Кина пристане да опет буде слаба и технолошки заостала земља, а би јој у том случају опет било дозвољено да зарађује на америчком тржишту.

       Јер, кључне тачке „Трамповог ултиматума“ гласе:

       1. Кина мора смањити царине до референтних америчких царина.

       2. Кина мора укинути ограничења за америчке инвестиције у одређене секторе своје економије.

       3. Кина мора обуставити сајбернападе на САД.

       4. Кина мора појачати заштиту америчке интелектуалне својине.

       5. Кина мора ликвидирати државне субвенције за своје компаније у сфери високих технологија.

       Све ово претпоставља да Сједињене Државе ништа не мењају у својим позицијама, да сви кинески уступци треба да буду - једнострани.

       Саставни део ултиматума је претња да ће Кина - ако не пристане - изгубити доступ америчком тржишту и суочити се са економским санкцијама.

       Агенција Bloomberg објавила је још два додатна Трампова захтева: Пекинг мора одустати од тужби (против САД) које је поднео Светској трговинској организацији и од свих могућих контрамера поводом америчких економских санкција.

Стивен Мнучин

       У овом контексту, изјаву америчког министра финансија Стивена Мнучина да „дијалог протиче веома добро“ вероватно треба схватити у смислу да су Кинези били довољно љубазни или трпељиви да члановима делегације одмах не покажу врата.

       Кина се није директно умешала у рат у Сирији. Кина није вратила Тајван (иако је то, са кинеске тачке гледишта, њена територија). Кина није оптужена за мешање у америчке изборе. Пекинг није оптужен за тровање кинеских обавештајаца и функционера на Западу (иако их је тамо поприлично). Кинески хакери нису осумњичени за помагање да дође до Брегзита. Коначно, Кина није дала Сноудену уточиште у Хонгконгу.

       Дакле: званични Пекинг се веома трудио да не љути Вашингтон и да се не уплиће ни у какве скандале који би против њега могли да буду политички искоришћени. Кина, другим речима, није чинила ништа од онога за шта Русију већ четврту годину подвргавају санкцијама.

       А да ли јој је то помогло? Није.

       Сада је Кина пред избором: или да капитулира (за тим би уследило пропадање њених високотехнолошких компанија) и економског рата са САД које су већ удариле на њене гиганте ZTE и Huawei.

       Ово практично значи да ће и Русија и Кина, чак и ЕУ (с обзиром на њене економске конфликте са САД) пре или касније искусити цео арсенал инструмената принуде и деградације.

       Американци су у свему овоме открили своје две „болне тачке“.

       Њима се нимало не свиђа да било која земља у свом интересу користи међународне организације (СТО; Уједињене нације, Спортску арбитражу у Лозани...).

       А показују и да их отворено плаше туђе државне инвестиције у високе технологије.

       За Русију се намеће јасан закључак: Москва управо тиме и треба да се бави. Исто важи и за Кину и све друге које не желе да буду економски и технолошки заостале.

       Русија треба и да пажљиво прати ограничења ће Американци увести против наших кинеских партнера. Јер, мизерне су шансе да ће Си и његов тим пристати на „Трампове ултиматуме“; што значи да ће ускоро тржиште Кине постати затворено за неке америчке производе и услуге. И да ће Кина остати без директног приступа америчким технологијама од којих је земља још зависна - што признају и кинески медији и кинеске компаније.

       Иако Трампове присталице и медији већ славе победу над Кином и наредне победе над другим конкурентима САД - мало је вероватно да ће САД ући у конфликт са целим светом и у њему победити.

       Трампова дрскост оставља утисак, нема сумње, али је Хилари Клинтон добро још 2010. указала да је Вашингтону тешко да буде груб са Кином и истих разлога из којих је обичном човеку тешко да буде груб са својим банкаром.

       Пекинг је свих протеклих осам година највећи кредитор сједињених Држава, а у међувремену се за САД ситуација није побољшала.

       Трампу је конфликт са Кином потребан управо као изговор да не мора да Кини враћа новац који је она уложила у америчке државне обвезнице. Али, ако се за то одлучи - сам ће, буквално за један дан, уништити све преостале наде уз очување америчке хегемоније.