Србија мора бити војно јача од Хрватске, Албаније и „Косова“ заједно

БЕОГРАД МОРА ИМАТИ ИНИЦИЈАТИВУ У ОДРЕЂИВАЊУ ПРИНЦИПА САРАДЊЕ СА МАКЕДОНИЈОМ И ЦРНОМ ГОРОМ

• Запад подржава отворено националистички пројекат „Велике Албаније“ који угрожава стабилност Македоније, Србије и Балканског региона, па и Европе у целини зато што је у Вашингтону дошло до померања ка позицијама „јастребова“ који се поистовећују са сенатором Мекејном и утицајним лобијем неоконзервативаца који се назива и „дубоком државом“ (deep state)
• Функционери Стејт департмана, који одређују балканску стратегију, одлично знају да „Велика Албанија“ може постати својеврсни детонатор и окидач европске дезинтеграције
• Србији је потребно и квалитативно и количинско повећање одбрамбеног потенцијала. Такође и економске и друштвено-политичка консолидација земље

Пише: Виктор КОЛБАНОВСКИ, директор Балканског центра за међународну сарадњу

        ОВЕ године свет обележава 72-гу годишњицу Велике Победе у најстрашнијем рату у целој историји човечанства - Другом светском рату. Али, није прошло ни пола века, а на Балкану је 1991. године - заједно са распадом Југославије - избила цела серија ратних конфликата.

        Агресијом NATO и бомбардовањима Србије и Црне Горе 1999. године завршило се 20-то столеће. Међутим, 18 година након тих трагичних догађаја постаје очевидно да испод резултати крвавог распада Југославије није подвучена коначна црта и да политика протектората коју на Балкану воде САД, NATO и Европска унија не резултира безбедношћу и стабилношћу региона. Чак супротно, динамика последњих догађаја сведочи о томе да је Балкан на прагу опасног конфликта чије последице могу бити погубне за целу Европу.

        Крајем априла је у Македонији проалбанска опозиција, предвођена Зораном Заевом, уз кршење постојећих процедура за председника парламента изабрала бившег командира проалбанске такозване „Народноослободилачке армије“ Талата Џаферија. Тог истог дана је француски суд ослободио оптуженог за ратне злочине лидера косовских бојовника Рамуша Харадинаја, упркос томе што његову екстрадицију упорно тражи Србија.

        Дан раније је у Црној Гори део посланика Скупштине донео одлуку о ступању земље у NATO која је у супротности са вољом већине њених грађана.

        На први поглед изгледа помало чудно то што представник Стејт департмана, Хојт Ји, ЕУ-комесари и европске дипломате - уз активну подршку Фонда Сороша и западних специјалних служби - координисано и усмерено „потапају“ вишегодишњег верног присталицу евроатлантске и европске оријентације Македоније Николу Груевског, лидера владајуће партије ВМРО-ДМНЕ.

        Нови западни фаворит - Зоран Заев, лидер проалбанске опозиције - залаже се за реализацију „Тиранске платформе“.

        Та платформа је елемент пројекта „Велике Албаније“, и предвиђа федерализацију Македоније, у суштини - њену поделу на албански и македонски сегмент, са накнадним убрзаним ступањем те нове конструкције у NATO. Међутим, такав сценарио уопште не задовољава саме Македонце који чине главнину становништва земље. Зато десетине хиљада људи излазе на протестне митинге који се одржавају сваког дана у Скопљу и другим градовима.

        Зашто Запад подржава отворено националистички пројекат „Велике Албаније“ који угрожава стабилност Македоније, Србије и Балканског региона, па и Европе у целини?

        У Вашингтону је, нажалост, дошло до преношења тежишта ка позицијама „јастребова“ који се поистовећују са сенатором Мекејном и утицајним лобијем неоконзервативаца који се назива и „дубоком државом“ (deep state).

        Те снаге функционишу по логици хладног рата и за циљ имају формирање моноцентричног модела управљања светом под контролом Капитол хила.

        Функционери Стејт департмана, који одређују балканску стратегију, одлично знају да „Велика Албанија“ може постати својеврсни детонатор и окидач европске дезинтеграције.

        Конфликт на Балкану, с обзиром на створену ситуацију у Европи, може гурнути Европску унију ка процесу распада и ликвидације евра као резервне светске валуте.

        Занимљиво је да је обе ове могућности још у јануару прогнозирао кандидат за амбасадора САД у Бриселу Тед Малок.

        На који начин могу бити осујећени конфликти на Балкану коју прете?

        Главни услов је - равнотежа војних снага. То је поуздани пут за смањивање вероватноће појаве оружаног жаришта било ког регионалног конфликта.

        Гледано из угла војне равнотеже на Балкану, војни потенцијал Србије мора надмашивати укупни потенцијал земаља њених вероватних противника. А то могу бити две земље чланице NATO: Албанија и Хрватска, а такође косовско-албанске незаконите оружане формације.

        Да би овај услов био испуњен, потребно је квалитативно и количинско повећање одбрамбеног потенцијала Србије.

        Други фактор је - друштвено-политичка консолидација земље.

        Нарастајуће унутрашње претње траже од Србије да у кратком року трансформише и економију и социјалну сферу.

        Политичка логика развоја догађаја у Србији - са узимањем у обзир спољних и унутрашњих фактора - претпоставља формирање јаке председничке администрације и јачање овлашћења председника земље у перспективи.

        Трећи предуслов је: неопходност постојања регионалне концепције.

        Ако се има у виду историјска улога Београда у регионалним, европским и светским процесима - данас је крајње неопходно формулисање главних принципа који ће опредељивати сарадњу Срба, Црногораца, Македонаца и других историјски блиских балканских народа.

        Могућа основа за прављење такве стратегије данас је пројекат Б4 који подразумева учвршћивање на Балкану ванблоковских принципа, јачање безбедности и развој економских веза.