Слабљење и распад Европске уније сахраниће и Drang nach Osten

А АНГЛОСАКСОНЦИ НИКАД НЕЋЕ МОЋИ ДА ДРЖЕ ЕВРОПУ НА УЗДИ КАО ШТО СУ У СТАЊУ НЕМЦИ

• Нестаће идеја о европској армији коју планирају да поставе против Русије
• У Европи је повећан утицај Англосаксонаца. Они су прихватили барјак борбе са Русијом и наснимали фантастичних филмова о Путину, Литвињенку и Донбасу у Летонији. Али, нећемо се љутити више него што треба, запамтићемо ту подлост до бољих времена
• Јасно је да је Лондон у Источној Европи ловио душе застрашиване Русима, да би помоћу њих добио посебна права у ЕУ. Англосаксонци неће хтети, а главно је, неће моћи да окупе Европу тако чврсто како то може да учини Немачка. Уз њихову помоћ она неће постати јединствена
• Европа са Англосаксонцима биће слабија од Европе којом управљају Немци. И хвала Богу!
• Најбоља равнотежа у Европи је – већина против Немачке. То није могуће док су Немачка и Француска заједно. И Лондон и Москва треба да посвете посебну пажњу Паризу који треба да постане лидер групе романско-језичних земаља Европске уније – Италије, Шпаније, Румуније. Јер, брзо ће се разићи интереси тих, не баш успешних, земаља са интересима све „гојазније“ Немачке

         Пише: Владимир СТАНУЛЕВИЧ, публициста

         НАСТАВЉА се одличан маневар Енглеза за слабљење евро-бирократа.

         Када се Немачка ујединила и појавила ЕУ, ситуација која је настала није одговарала Лондону. Континент на којем је играла Велика Британија претворио се у јединствену Европу.

         Јединствена Европа, која са своје стране „игра уз“ јаку Немачку, опасна је за Албион, а дисциплина антируских санкција постројила је европске земље у колону која се равна према Берлину.

         Ово и неодређеност Европе према споразуму о Евро-атлантској зони слободне трговине (ТТИП) покренули су енглеске интриге.

         У њиховој основи налази се економска корист – бити посредник између САД и ЕУ – док ТТИП шлајфује, и политичка – успоставити равнотежу на континенту. Када је Лондон потписао у Бриселу споразум о ексклузивним правима, логика догађаја учинила га је противником заједничког тржишта САД и Европе „мимо Лондона“ и борцем са бриселско-немачком бирократијом – ради наредних преференци и директних сукобљавања Европљана.

         Али, уједињена Европа увек је и за Москву била претња. Колико год да се удварамо фрауМеркел, управо Немачка иде на Исток потискујући Русију. Управо Берлин замењује на тржиштима руске производе немачким.

         Управо је фрау Меркел повлађивала Истанбулу када је Русија постигла компромис са САД о Сирији.

         Историјски колосек и зов бургер-џепа показали су се јачим од дугиновских теорија „кад би Русија и Немачка биле јединствене“. Кад би биле, али не иде.

         Очигледни проблеми са „пријатељем Ангелом“ захтевају још једно скенирање интереса Русије у Европи.

         Каква Европа Русији треба? Централизована, она која нам је затворила врата, која се спрема да обједини тржиште са САД и потискује нас на Исток – она која сада постоји?

         Или два табора – у тражењу подршке Енглеској и Русији за међусобну борбу, којима није до светске политике?

         Одговор је очигледан.

         Наравно, на светском нивоу, Енглеска и САД су – наши стратешки опоненти и, наравно, оне подстичу Европу да иде на Исток и да се сукобљава с Русијом. Међутим, други вектор њихове политике, онај – на слабљење ЕУ – у нашу је корист.

         Док Лондон приређује буне, а Трансатлантска зона слободне трговине само је у пројекту – врата за европско тржиште, иако притворена санкцијама, у принципу, постоје.

         Ако Европа почне да се разилази, онда је с њом немогућ пројекат ЗСТ – зоне слободне трговине. Конкуренција националних бизниса олакшаће Русији економско повезивање са сваким од њих посебно.

         Унутаревропске противречности сахраниће „дранг нах остен“. Нестаће идеја о европској армији коју планирају да поставе против Русије. То су велики циљеви и ради њих треба понешто радити истовремено са Магловитим Албионом.

         У Европи је повећан утицај Англосаксонаца. Они су прихватили барјак борбе са Русијом и наснимали фантастичних филмова о Путину, Литвињенку и Донбасу у Летонији. Нећемо се љутити више него што треба, запамтићемо ту подлост до бољих времена.

         Јасно је да је Лондон у Источној Европи ловио душе застрашиване Русима, да би помоћу њих добио посебна права. Англосаксонци неће хтети, а главно је, неће моћи да окупе Европу тако чврсто како то може да учини Немачка. Уз њихову помоћ она неће постати јединствена. Европа са Англосаксонцима биће слабија од Европе којом управљају Немци. И хвала Богу!

         Да бисмо радили на том сценарију, а не да изненађени стојимо по страни, потребно је да понешто променимо у нашим главама. На пример, да проучимо вишевековно енглеско искуство у игри на противречностима Европљана и да узмемо најбоље. Да после руских демарша Немачкој прихватимо здрави принцип – Русија нема сталних пријатеља ни сталних непријатеља, али има сталне интересе.

         Као Енглези, треба да стварамо баланс европских снага. Ако нема тих снага – користимо баланс који су створили Енглези. Ствараћемо га заједно, прећутно. Потражићемо црне лабудове Европске уније, као неопходан инструмент у свакој игри. 

         Најбоља равнотежа у Европи је – већина против Немачке. То није могуће док су Немачка и Француска заједно. И Лондон и Москва треба да посвете посебну пажњу Паризу.

         Париз треба да постане лидер групе романско-језичних земаља Европске уније – Италије, Шпаније, Румуније. Брзо ће се разићи интереси тих, не баш успешних, земаља са интересима све „гојазније“ Немачке.

         Разићи ће се по најконфликтнијим питањима – квотама за имигранте, проблемима са визама, улагањима у буџет ЕУ и његовој расподели рачунајући и део за избеглице. Нису ли те, не баш успешне, земље сувише оптерећене свакаквим проблемима? Није ли време да се више узима од Немачке која цеди сокове из читаве Европе и да се на њу ставља више терета?

         Италија ће вероватно поставити та питања. Она има велике економске проблеме, а избеглице урушавају стабилност. Иначе, Италија има старе, добре везе са Великом Британијом. Има и много узајамних интереса са Русијом – велики промет робе, од времена Берлусконија добре контакте, у децембру 2015. већ је заустављала антируске санкције. Наравно, не треба дати повод да Русију оптуже за распад ЕУ, јер се она распада због природних разлога и због Лондона.

         Разматрање питања социјалне праведности погоршаће ситуацију у ЕУ највероватније због Грчке. За њу ће убрзо стићи тачка „бифуркације“. Европа не пушта на своје просторе сто хиљада избеглица које су се искрцале у Грчкој, а путују још стотине хиљада.Од Грка се захтева да врате кредите од 300 милијарди евра – нико не жели да их отписује, захтева се и да повећају ПДВ са 13 на 23%, да се још једном смање пензије и плате.

         Док се „рупе затварају“ продајом грчких острва и имовине - такође расте и температура. Сада Грчка не жели да излази из Шенгена, еврозоне, из свега што чини ЕУ. За сада је не искључују из тих структура. Сви знају да ће одмах након што се уруши Грчка доћи на ред Италија или Шпанија.

         Ускоро може да припече. Исламска држава ће искористити сиријско примирје за активирање својих дејстава, да исклизне испод блискоисточног калпака и може да почне освајање Либије – рат финансира нафта.

         Тада ће бујицу сиријских избеглица повећати либијске, а оне ће запљуснути ЕУ преко Грчке и Италије заобилазећи турске препреке. Италија и Грчка биће у праву, захтевајући да се строго поштује слобода кретања имиграната по читавој Европској унији, као и економске предности за покривање губитака.

         Либијска експлоатација нафте неминовно ће опасти, сада је око 500 милиона барела дневно. Колико је Русија спремна да још и у Либији бомбардује ИД? Без њеног појављивања тешко да ће се у Либији формирати антитерористички фронт.

         Сиријско примирје ослободиће део авиона, а бомбардери Ту-22 и Ту-160 могу из Сирије, покривени ловцима „Адмирала Кузњецова“, да и ту дејствују по терористима. Појављивање Русије омогућиће да се појаве слонови у продавници порцелана - САД и Велика Британија.

         Избеглице им нису претња, после Гадафија они су упали у нафтна налазишта, али нису ништа добили. Управо Енглеска може да буде најспремнија да са Русијом прећутно синхронизује дејства.

         Вероватно ће кренути да цуре информације, благо речено, о веома спорним условима споразума ТТИП, који су припремани у строгој тајности и биће потребно захвалити се Ми-6 и „џејмс-бондовима“. Енглеска ће још једном „израдити“ Европу и Великог брата пошто добије у времену за супер добит за посредовање преко океана.

         Чудно је да цурење још није сасвим одбацило тај споразум. Узгред, он ни нама уопште не одговара – Русију ће потиснути са европских тржишта. То је још једно подударање интереса.

         Све наведено потпуно се уклапа у логику поступака Енглеза ради добијања „метра европске границе“ и за заузимање ретког места стражара поред многих рампи. Ако ствари тако крену – значи, жива је енглеска предузимљивост!

         Вреди ли да једним нашим опонентима сметамо да праве проблеме другим нашим опонентима? Не, наравно. Питање је – да ли да помажемо и како.

         Превела

         Ксенија Трајковић