Скора битка за Алеп одлучиће исход сиријског рата и кориговати односе међу великим силама

ЗА СИРИЈУ ЋЕ БИТИ ПРЕСУДНО – ХОЋЕ ЛИ РУСИЈА ИЗДРЖАТИ ЗАПАДНИ ПРИТИСАК ПОВОДОМ АСАДОВИХ УСПЕХА

  • Пораз код Алепа за турског премијера Ахмета Давутоглуа – кримског Татарина рођеног у Турској – биће не само војни неуспех, већ у извесном смислу и колапс целе велике неоосманске империјалне идеје. Због тога претњу турског лидера да ће ићи у рат треба узети крајње озбиљно
  • У борбама за Алеп сада се сучељавају три главне снаге - Војска Сиријске Арапске Републике, различите снаге које су у потпуности под контролом Турске, а ратују за пограничну линију од обала Средоземног мора до Алепа и даље на исток, и огромне снаге Исламске државе
  • План који тренутно реализује Сирија личи на онај који је покушала да изведе Украјине у јулу-августу 2014: утврдити се на периферији великог града, а онда дубинским нападима ка граници пресећи снабдевање снага у окупираном граду. Тада су се, у августу, у близини границе са Русијом, напредујуће украјинске снаге суочиле са "северним ветром", биле опкољене и поражене. Сада је слична ситуација - Асадове снаге се могу директно сукобити са "турским током", односно турским снагама. То је за Дамаск реална опасност
  • Чишћење турске клијентеле, целе оне "умерене опозиције", како је зову у Европи, од медитеранске обале до Алепа, изазваће западно дрвље и камење, неупоредиво са оним што смо слушали досад. Кренуће: „несрећна деца која умиру под руским бомбама и сиријске избеглице које беже од руске и Асадове агресије“. Преплавиће све телевизијске екране западног света. Уколико не буде реалних разлога, њих ће измислити или исценирати
  • Ако политичари у Москви издрже тај притисак, онда Асадова војска има прилику да реши све изазове у чишћењу Алепа. Стратешки план, који је реализовала Сирија од момента доласка руске авијације, укључује потпуну контролу над областима дуж линије Дамаск-Хомс-Хама-Идлиб-Алеп, дуж линије главног сиријског аутопута који повезује највеће градове у земљи, са југа на север. Упркос чињеници да чишћење иде споро и тешко, план да се створи прави мостобран за даље потпуно ослобођење земље - постепено се реализује

         Пише: Борис БОРИСОВ

         ЈЕДАН од главних стратешких циљева сиријске војске је - контрола границе са Турском.

         Ово је директно објавио политички саветник председника Сирије Башара Асада, додајући да операција на северу Сирије треба да се настави све до стављања под контролу и провинције Алеп и границе, што ће, по речима саветника, "зауставити терористе које шаље Турска".

         Тек што је ова вест објављена у Дамаску, а премијер Турске Ахмет Давутоглу је већ изјавио да његова земља намерава да заштити сиријски Алеп.

         "Ми ћемо вратити свој историјски дуг. Некада су (током Првог светског рата) браћа из Алепа бранила наше градове, сада ћемо ми бранити херојски Алеп. Иза леђа његових бранилаца стоји цела Турска", - изјавио је Давутоглу.

         Ове речи турског премијера не треба посматрати као пуко хвалисање. Ако је на међународном плану Ердоган безуслово водећа фигура, онда у питањима управљања земљом, укључујући и војно-политичка питања веома значајну улогу игра премијер Давутоглу, који је уједно и лидер владајуће партије.

         Стога треба пажљивије погледати ко је заправо тај ратоборни Давутоглу и шта можемо од њега очекивати.

         Познато је да је он кримски Татарин рођен у Турској, каријерни хуманитарац који је написао неколико књига, предавао на универзитетима, а касније - на војној Академији Турске, где је и формирао јаке везе са војском.

         Ево и његове политичке каријере: професор Академије, министар спољних послова Турске, лидер владајуће странке и на крају премијер - стаза константног раста значаја и утицаја.

         Његови политички ставови се могу свести на ову формулу: "Панисламизам, пантуркизам и отоманизам", а ако је ово последње (обнова славе Отоманског света) циљ, онда су прва два – само погодни инструменти за постизање тог циља.

         Да бисмо боље разумели суштину његових ставова, замислите да министар спољних послова Русије пише научне радове и књиге са основим мотивом "Руска идеја и православна експанзија као основа руског утицаја" - и да притом има пуну подршку војне и политичке елите земље . А управо такви су у ствари научни радови Давутоглуа. Стога, ратоборне изјаве турског премијера за њега нису само поза – већ су суштина целе његове политичке линије, можда чак и више засноване на идејама велике отоманске експанзије него што је то Ердоганова линија.

         При чему су његове идеје и политичка пракса пантуркизма усмерене истовремено ка свим туранским народима, укључујући и становништво Совјетског Савеза и данашње Русије, код којих се Турска третира као апсолутни центар тежње за све турске народности у свету, а панисламизам у турској интерпретацији - позиционира Турску као неспорног регионалног лидера исламског света, који има ауторитет и у нетурским суседним народима. Ау ареалима тих концентричних кругова утицаја - сија велика Турска,наследница Отоманског царства.

         Османизам у овом случају за Давутоглуа има посебан, фундаментални значај, јер утемељује Турску на основама посебног односа са бившим територијама Отоманског царства (овде практично цитирам његов рад). А пошто сваки рат - није само сукоб гвожђа и барута, већ и сучељавање идеја у којем се - у истој мери као и војсковође у ратовима - остварују победу или трпе порази.

         Пораз код Алепа за Давутоглуа ће бити не само војни неуспех, већ у извесном смислу, колапс целе велике империјалне идеје. Због тога претњу турског лидера да ће ићи у рат треба узети крајње озбиљно.

         Сам Алеп је од 2011. године - од самог почетка турске експанзије у Сирију - сматран од стране Турака за могућу другу престоницу те земље, у случају да побуњеници поломе зубе на Дамаску.

         Пораз код Алепа лишава турску клијентелу сваке шансе да се утврди у Сирији у оквиру плана "Б" који предвиђа поделе земље између протурске владе, која би владала у том древном граду, и влада у „другим престоницама земље“.

         Али, осим "рата идеја" постоји и прави рат на терену. У принципу, у борби за Алеп сада се сучељавају три главне снаге - Војска Сиријске Арапске Републике, различите снаге које су у потпуности под контролом Турске, а ратују за пограничну линију од обала Средоземног мора до Алепа, и даље на исток, и огромне снаге Исламске државе.

         План који тренутно реализује Сирија личи на онај који је покушала да изведе Војска Украјине у јулу-августу 2014: утврдити се на периферији великог града, а онда дубинским нападима ка граници пресећи снабдевање снага у окупираном граду.

         Тада су се, у августу, у близини границе са Русијом, напредујуће украјинске снаге суочиле са "северним ветром", биле опкољене и поражене. Сада је слична ситуација - Асадове снаге се могу директно сукобити са "турским током", са војним акцијама турских снага изван њених граница. Ово је реална опасност и не треба је потцењивати.

         Право на формирање "хуманитарних безбедоносних коридора" у околини Алепа, читај: право на директну инвазију - Турска тражи од међународне заједнице још од 2011. године.

         Политички проблем за Асада се додатно компликује тренутним околностима. Чишћење турске клијентеле, целе оне "умерене опозиције", како је зову у Европи, од медитеранске обале до Алепа, изазваће западноевропско дрвље и камење, неупоредиво са оним што смо слушали досад.

         Кренуће: „несрећна деца која умиру под руским бомбама“ и „сиријске избеглице које беже од руске и Асадове агресије“. Преплавиће све телевизијске екране западног света.

         Уколико не буде реалних разлога, њих ће измислити или исценирати. То је готово неизбежан сценарио и нејасно је да ли Русија може политички издржати тај притисак, или ће устукнути и кренути у политичко повлачење, као што је то био случај у Новоросији.

         Ако Асад почне да побеђује, иствремено ћемо гледати активност и западних политичара, који ће желети да хитно замрзну линију фронта на неким за НАТО иоле прихватљивим границама, као и активности "пете колоне" унутар саме руске политичке елите, која ће покушати да прода Асада Западу, као што је раније покушала да прода истом том Западу Донбас у замену за укидање санкција.

         Истовремено ћемо гледати нову етапу грубог политичког притиска на Москву из светских престоница, стењање Меркелове, хуманитарно забринуто лице Оланда, тело државног секретара Керија које се као страшило клати тамо-вамо, и евентуално, тешке Обамине гримасе, ако прва три гласника не успеју да коригују линију Москве.

         Ако политичари у Москви издрже тај притисак, онда војска има прилику да реши све изазове у чишћењу Алепа. Сасвим је јасно видљиво да стратешки план, који је реализовала Сирија од момента доласка руске авијације, укључује потпуну контролу над областима дуж линије Дамаск-Хомс-Хама-Идлиб-Алеп, дуж линије главног сиријског аутопута који повезује највеће градове у земљи, и који иде од Дамаска до Идлиба са југа на север. Тај аутопут је удаљен око стотину километара од Средоземног мора.

         Подразумева, наравно, и даље потпуно чишћење овог сектора.

         Упркос чињеници да чишћење иде споро и тешко, план да се створи прави мостобран за даље потпуно ослобођење земље постепено се реализује. Приметно је такође да је у другој фази пред војску постављен задатак добоког чишћења сиријско-турске границе од екстремиста, пре свега на дубини од 200-300 км од обале мора до Алепа, а затим даље до Еуфрата.

         Онај ко буде контролисао обалу и Алеп – тај ће на крају владати целом Сиријом. То је цена проблема.

         Када се у борби осим војски сукобљавају и начела политике, често постаје јасна и њихова права цена. У судару принципијелне политике и политике "лукавих планова", по правилу, увек побеђују принципи.

         Висока нестабилност руске политике у последњих неколико година, у којој не само курс рубље, већ и политичка линија земље дуготрајно варира око "долара и евра" - тера нас да будемо опрезни у прогнозама.

         Предстојећи догађаји ће показати може ли Русија остати на линији принципијелне политике или ће поново кренути путем ситуационог реаговања на оно што се дешава.

         Превео: Срђан Ђорђевић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари