Скините капе - на сахрани смо америчког система капитализма

ЗАПРАВО: КЛАСИЧНИ КАПИТАЛИЗАМ ЈЕ ПРЕСТАО ДА ПОСТОЈИ ЈОШ ПРЕ ДЕСЕТАК ГОДИНА

• У октобру 2015. обим издатих кредита у САД достигао је 60 билиона долара и пет пута је премашио новчану масу М2. Уз то, нулта стопа гарантовано убија амерички пензиони и здравствени систем, то је сигурно као пуцањ у главу
• Са данашњим каматама, опслуживање чувања стерилизованог новца на рачунима Федералних резерви њих кошта око 12 милијарди долара годишње. Од 90 милијарди надуваног новца, што је америчка економија још увек у стању да поднесе сваке године, 78 милијарди долара остаје на располагању државне благајне САД и одлази на финансирање буџетских потреба, наравно, са све већим дефицитом, али избегавање банкротства за сада успева. Али, у таквом режиму социјални, и пре свега пензиони систем, неће издржати више од 2-3 године
• То је колапс економије и социјална експлозија једнака ерупцији Јелоустона
• Ради спасавања пензионог и здравственог фонда, Американци ће морати да повећају дисконтну стопу најмање до 3%, али ће онда цена опслуживања „стерилизованог“ новца порасти до 72 милијарде долара и практично неће имати шта да се издвоји за државну касу
• Дефицит државног буџета већ за неку годину достићи ће критичан ниво неминовног банкротства. А то је крах читаве доларске економије и вероватно крах самих САД као државе у њиховом садашњем облику и границама. Како год - крај је исти

Пише: Александар ЗАПОЉСКИС

        ЕВО како се то дешава: бивши министар финансија Алексеј Кудрин свим силама предлаже Русији да се уграђује у западни економски модел, а у исто то време Запад је замро у веома неудобној пози у покушају да предвиди следећи корак америчких Федералних резерви.

        Од тога какву ће стратегију одабрати њихов шеф, Џенет Јелен, зависи датум почетка Друге Велике депресије. Не у САД, него у читавом свету. Америку ће, највероватније, потпуно збрисати.

        Пут у безизлазност постао је коначно без алтернативе одмах након што су Федералне резерве - од страха пред неизбежним - укључиле машину за штампање новца ради спасавања америчке економије од последица хипотекарне кризе, чиме су коначно сломиле читав социјално-економски модел капитализма.

        Не треба сматрати да је тај систем био рај. Тешко се живело и морало је много да се ради, али је, ипак, благостање људи стабилно расло. На пример, од 1860. до 1905. број фарми у САД троструко је повећан, са 2 на 6 милиона, а број фармера повећао се са 10 милиона 1860. до 31 милион људи 1905., при том је укупан број становника САД тада износио 80 милиона људи. Односно, 38,7% америчког становништва били су фармери. Према упоредним ценама, укупна вредност фармерских газдинстава била је 3,75 пута већа 1906. од истог тог показатеља за 1860. и износила је 30 милијарди долара.

        Све је тако функционисало отприлике до почетка ХХ века, док банкари, након што су скупили снагу и похлепу, нису схватили да се код фармера накупило „веома много новца“ и одлучили да их опљачкају. Пре свега, као што то бива, путем „укрупњавања фондова“, које је извођено потпуно истим методама као што се то чини у наше време, односно, путем вештачког банкрота.

        Други инструмент постала је понуда, а често и наметање „нових банкарских производа“: „Господине, на вашем рачуну у нашој банци прикупила се солидна сума новца. Зашто да она лежи беспослена? Ви можете да купите акције, а ваш новац почеће одмах да вам доноси приход! Ово је одлична понуда, господине!“

        На крају се класична шема капитализма сломила.

        Појављивање огромне количине неочекивано слободног новца у оптицају није имало, а није могло ни да има адекватне варијанте улагања у пројекте реалног сектора. Настао је вишак капитала који је одмах постао веома хранљива средина за шпекуланте на берзама.

        Капитализација берзанских акција у САД од 1925. до 1929. повећана је са 27 на 89 милијарди долара или 3, 3 пута за око 4 године! Иначе, значење ових цифара постаће очигледније ако кажемо да је 1925. удео берзи износио 29,8% БДП САД од 90,5 милијарди долара, а четири године касније берзанске шпекулације формирале су 85,9% БДП од 103,6 милијарди. Почели су да праве новац директно од новца.

        Каква роба и услуге! Купуј акције јефтино, продаји скупо и обогатићеш се! У читавој Америци 1914. било је свега 4.500 милионера, 1926. њихов број премашио је 11.000.

        Када је код потрошача новац почео да нестаје банке су понудиле узимање кредита. Године 1927. на кредит је продато 85% намештаја, 80% фонографа (да, - и у то време такође су постојали своји ајфони), 75% машина за веш, 2/3 усисивача, 62% пианина, 81% машина за шивење и фрижидера.

        Такође, постало је обично купити аутомобил као и векну хлеба, мноштво банака спремно је да са радошћу додели кредит. Замајац - узимај сад, платићеш касније - постајао је све бржи.

        Обим продаје на рате 1928. достигао је 8 милијарди долара, што је 12 пута премашило исто такав показатељ из 1918. На кредит су се продавале чак и акције, будућем власнику био је довољан први износ од 10% њихове вредности. Иако се следећа, 1929. година свуда назива „златном годином“ економског раста, 80% становништва САД више није имало никаквих средстава, а 60% породица није зарађивало чак ни 2.000 долара годишње, што је био ниво за најнеопходније животне потребе тог времена.

        Зато се од јануара 1928. до септембра 1929. индекс DowJones повећао са 190 до 382, а политичари су једногласно говорили о невиђено високом темпу економског раста Америке.

        Истина, Федералне резерве, које су већ тада постојале, осећале су неку неправилност онога што се дешава. Тамо нису биле будале, будале не би могле да створе такав систем. Видећи да економија посустаје, Федералне резерве су покушале да је убрзају. А знате ли како? Повећањем обима новчане и кредите емисије!

        У августу 1927. Федералне резерве су снизиле дисконтну стопу до 3,5% и новац је кренуо у економију, само не у реалну, него - шпекулантима. У САД се 1929. берзанским шпекулацијама већ бавило од 15-25. милиона људи.

        Свуда су стварани мехури и прављене пирамиде. Купљене акције улагане су у банке ради добијања нових кредита за које су опет куповане акције да би се користиле као кауција за нове шпекулације.

        А онда је дошао 24. октобар 1929., „Црни четвртак“, када је та помахнитала машина с буком експлодирала.

        Један за другим су пуцали мехури и рушиле се пирамиде.

        Првог октобра акције које се котирају на Вол-стриту вреде 87 милијарди долара, само месец дана касније, 1. новембра, за њих дају само 55 милијарди, а до марта 1933. од њих остаје само 19 милијарди. Испод рушевина берзи нашли су се сви остали сектори економије у којима се „изненада појављује“ хиперпродукција. У индустрији, у пољопривреди, у области услуга, у банкарском пословању. Свуда. Само током једне, 1932. године, без крова над главом, у дословном смислу те речи, остало је 273.000 породица.

        Током прве три године банкротирале су две од пет банака и трећина свих комерцијалних предузећа. Производња челика смањена је 8 пута, производња аутомобила - 5 пута. Од 1929. до 1933. „испарило“ је 85% укупног капитала САД. Више од 17 милиона људи изгубило је посао. Узимајући у обзир да су у то време у већини породица радили само мушкарци, а просечна породица, рачунајући децу, бројила је 5-6 чланова, може се са сигурношћу рећи даје без средстава за егзистенцију остало више од 70 милиона људи.

        Када је почетком 30-их совјетски „Армторг“ објавио информацију о слободним радним местима за стручњаке за рад у СССР-у, чак и за веома ниске плате, за један месец више од 100.000 пријава поднели су Американци који су желели да оду било где само да имају посао, зато што је у многим регионима САД владала права глад.

        Да би се спасила и сачувала Америку као државу, њена елита морала је да отпочне Други светски рат.

        Након што су се потпуно опоравиле од последица Велике депресије, САД су отприлике четврт века опет следиле класични модел капитализма. Треба истаћи да, док су то чинили, да их је и успех пратио. Америчка економија није само брзо расла, него се и развијала, пре свега на рачун реалног сектора. Наравно, појављивали су се одређени проблеми, али у суштини, они су представљали исте природне периодичне потресе који омогућавају да се одбаце опиљци и са новом енергијом настави развој. Та концепција вечног развоја њих је и упропастила.

        Ниво економске моћи САД током осамдесетих лепо је изгледао на рекламним постерима, али је већ почео да не досеже до све већих потреба светског хегемона којем је требало плаћати сувише много рачуна. И опорављена Европа са својим пројектом Заједнице Угља и Челика улазила је у директну конфронтацију са САД.

        Америци су били хитно потребни нови покретачи раста, а берзански бум обећао је, чак не раст, него ракетно полетање према звездама. Једном речи, испоставило се да је сир сувише укусан да би се размишљало о мишоловки.

        А када је 2007. мехур загрмео, погодио је америчку елиту у живац. Али, она је такође реаговала изричито на амерички начин. Политичаре је пре свега интересовао само тренутни резултат, а аналитичари Федералних резерви схватили су какав ће цунами прекрити економију и колико су илузорне шансе да се у САД то поднесе. Највише је плашила неспремност државног система да олакша последице социјално-економске катаклизме таквих размера. Почетком прошлог века било је много једноставније.

        Наравно, изгубити 3 милиона умрлих од глади било је страшна, али не и сувише катастрофална плата тада, а данас је апсолутно немогућ корак.

        Американци су веома навикли да живе добро и безбедно. Тренутни раст незапослености до 50% становништва, општа глад, сваки трећи грађанин - бескућник - такве потресе Америка већ није могла да поднесе. Ужаснуте, Федералне резерве су покренуле машину за штампање и почеле да доливају у мотор капитализма по-амерички, по 90 милијарди долара годишње.

        На шта то подсећа? - 1927. година, анфас и профил. Само, овога пута су Федералне резерве саме себе убедиле да су оне способне да убеде чак и ђавола. Враг га однео, и класични капитализам, главно је - не пустити „надувани“ новац у реални сектор. И смислили су - како.

        Једном руком Федералне резерве преко програма QE богато су раздале стотине милијарди, откупљујући „лош новац“ од инвеститора, а другом их приморава да тај новац одмах улажу у федералне дужничке хартије од вредности, називајући тај процес „стерилизацијом“. Само, није случајно што народна мудрост убедљиво опомиње да се са ђаволом не смеју тикве садити.

        Да би заинтересовале инвеститоре за „стерилизацију“ Федералне резерве су биле принуђене да им понуде нешто вредније од „слободе предузетништва“. На пример, највеће каматне маказе. Тржишна стопа на државне облигације доноси 0,28% годишње, а хартије Федералних резерви дају 0,5%. Главно је што у том случају Федералне резерве откупљују још и лоше, одавно нерентабилне активе. Право златно дно. Инвеститори у пристали, а у Федералним резервама су весело отворили шампањац и процес је кренуо…

        Све би било добро да није математике и већ познатог искуства из тридесетих. Могуће је штампати нових долара, чак и билионе, ништа не смета да се смањи стопа чак до нуле, али пре него што се доспе до „стерилизације“ - јефтин новац успева да се бар једном окрене на берзи - још више повећавајући финансијски мехур. Ствар се компликује тиме што повећање мехура доводи до убрзања исисавања новца из реалног сектора.

        У октобру 2015. обим издатих кредита достигао је 60 билиона долара и пет пута је премашио новчану масу М2. Иначе, требало је још 2008. размишљати о томе како се кумулативни обим државних облигација и берзанских акција САД може проценити на 38 билиона долара, ако новчана маса М2 једва достиже 12 билиона. Уз то, нулта стопа гарантовано убија амерички пензиони и здравствени систем, то је сигурно као пуцањ у главу.

        Са данашњим ставкама, опслуживање чувања стерилизованог новца на рачунима Федералних резерви њих кошта око 12 милијарди долара годишње. Од оних 90 милијарди надуваног новца, што је америчка економија још увек у стању да поднесе сваке године, 78 милијарди долара остаје на располагању државне благајне САД и одлази на финансирање буџетских потреба, наравно, са све већим дефицитом, али избегавање банкротства за сада успева. Ипак, у таквом режиму социјални, и пре свега пензиони систем, неће издржати више од 2-3 године.

        То је колапс економије и социјална експлозија једнака ерупцији Јелоустона. Ради спасавања пензионог и здравственог фонда неопходно је повећање дисконтне стопе најмање до 3%, али ће онда цена опслуживања „стерилизованог“ новца порасти до 72 милијарде долара и практично неће имати шта да се издвоји за државну касу. Дефицит државног буџета већ за неку годину достићи ће критичан ниво неминовног банкротства. А то је крах читаве доларске економије и вероватно крах самих САД као државе у њиховом садашњем облику и границама. Како год- крај је исти.

        А све то је због тога што су Федералне резерве својеручно уништиле капиталистички модел економије. Због похлепе. Због охолости. Због ограничености мишљења. Због популизма. Сад је сасвим свеједно колико тих „због“ има на списку узрока. Важан је - резултат.

        Онај капитализам који је изложен у радовима класичара и по инерцији се предаје у економским школама престао је да постоји још пре десетак година. Њега су убиле банке, из обичних новчаника за чување новца, након што су уобразиле да су главни механизам за управљање економијом, избрисале робу из главне формуле и одузеле новцу његову основну - кумулативну функцију. Дакле, скините капе - на сахрани смо америчког система капитализма.

        Превела Ксенија Трајковић