Сирија, Украјина, Турска, па чак и ЕУ, само су потрошни материјал у сукобу САД и Русије

ПОЉСКА, ЧЕШКА И МАЂАРСКА ТЕК СУ НА КРАЈУ 20. ВЕКА, А БАЛТИК, РУМУНИЈА И БУГАРСКА - У 19. ВЕКУ

• Док би у XIX - почетком ХХ века искрцавање америчких војних снага у Кореји у сличној ситуацији ојачало америчко присуство у региону и ауторитет САД, данас би таква дејства довела до критичног слабљења Америке. И то не само у Азији
• Прави непријатељи САД су Русија и Кина, и у Вашингтону то веома добро знају, као што у Москви и Пекингу знају да су њихов прави непријатељ - САД
• ЕУ, са све Јапаном, Канадом и осталим колективним Западом, без САД значе исто толико, колико и Северна Кореја или Иран без Русије и Кине    
• Хитлер је 1941. године изјавио да никада не би започео рат, да је знао да СССР има толико тенкова. Тешко да би и Запад ушао у конфронтацију санкцијама, да је могао бар на кратко да замисли да ће Русија издржати санкције без озбиљних друштвених потреса, а камоли да ће да покуша (не без успеха) да неке од њих окрене у своју корист
• Контрола над тржиштима продаје и радне снаге омогућава сваковрсно и потпуно бесплатно манипулисање политиком земаља са ограниченим суверенитетом. А контрола над информисањем обезбеђује пожељну слику у очима несрећног становништва несрећне земље

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        ИМА ВЕЋ неколико година како је Русија увучена у отворену глобалну конфронтацију. Пре тога се још око деценију и по налазила у скривеној форми тог истог сукоба.

        Стање војне опасности примећује и становништво, тим пре што су у Грузији 2008. године и од 2015. године до данашњег дана у Сирији Оружане снаге Русије учествовале у ратним дејствима.

        Истовремено, глобални сукоб уз учешће Русије не представља ни рат у уобичајеном схватању из прве половине XX века, ни класични хладни рат у облику с којим смо се упознали у другој половини ХХ века.

        Не случајно што тај конфликт готово званично називају хибридним ратом и све чешће политичари и војни стручњаци говоре о рату нове генерације, у којем непосредна ратна дејства имају тек секундарни карактер, карактер подршке, у односу на информативно-политичка и дипломатска дејства.

        У суштини, армија је данас потребна не да би се добијали ратови, већ да се противник који губи политичку партију шаха не би одлучио да преокрене ситуацију уз помоћ обичног „чекића“.

        Да се код њега не би родила таква жеља (и да не би била реализована, уколико се то ипак догоди), ваља имати у резерви свој „чекић“.

        Осим тога, пошто значајан део планете живи у прилично заосталим друштвима (укључујући родовско-племенске заједнице), армија је неопходна за држање варвара на границама цивилизације.

        Због промене својих функција, савремене армије се све више професионализују. Техника постаје све скупља и сложенија. Да би се обучило њеном коришћењу и одржавању, потребно је све више времена (због чега војне обвезнике и замењују професионалци).

        Онај ко има такве оружане снаге, не може да их користи против равноправног противника или приближног по снази, јер би губици које би имала армија нанели штету коју не би могла да компензује победа одржана на бојном пољу.

        Отуд се и променио формат међународних односа. Заиста, још крајем XIX - почетком ХХ века Русија (СССР) би, суочивши се са сличном (или чак мањом) агресијом од стране Турске, као што је био познати напад на руски бомбардер у небу изнад Сирије, једноставно послала војску на Дунав и Кавказ, а флоту у мореузе. Уосталом, Кримски рат је показао већ тада да спонтана непромишљена реакција није увек најбољи излаз.

        У данашњим условима, несумњиви пораз Турске нанео би руској армији толико озбиљну штету да ни о каквом наставку сиријске кампање не би било ни говора. Управо на то су и рачунали они који су покушавали да испровоцирају Москву да војно реагује.

        У сличној ситуацији нашле би се САД на Далеком Истоку.

        Трамп је запретио Северној Кореји војном операцијом, Ким Џонг Ун је заузврат обећао нуклеарне нападе на америчке војне базе и бродове на Пацифику. Иста ситуација као наша с Турском.

        Ми смо знали да САД и NATO неће ратовати на страни Анкаре, али Турска је имала довољно снажну армију да нанесе руским снагама непоправљиво велику штету и да, услед тога, прекине (макар и по цену нестанка турске државе) најважније стратешке операције које се воде у оквиру глобалног сукоба с Америком.

        Трамп је такође практично уверен да ни Русија, ни Кина (а са Кином САД за сада рачунају да ће изаћи на крај) неће против њега ратовати на страни Северне Кореје.

        Нечим ће помоћи Киму, али неће због њега започети нуклеарну апокалипсу.

        Међутим, америчким војним аналитичарима није тешко да израчунају да ће, у случају правог рата са Северном Корејом и Кимовог нуклеарног одговора, САД сатрти Северну Кореју у прах и пепео, али ће имати неприхватљиво велике губитке на Пацифику.

        Чак и уколико главне групације њихове флоте успеју да избегну ударац, најмање што се може очекивати је да ће од Јужне Кореје остати само успомене, а ни Јапан се дефинитивно неће добро провести. То јест, поред америчких копнених база (које не могу никуда да отплове) које се налазе у домету севернокорејских ракета, Вашингтон ће гарантовано изгубити две највеће и борбено најспособније савезничке армије у региону. Такође, САД више неће моћи да користе територије тих држава као полазну тачку за распоређивање трупа.

        Мало је рећи да ће се на тај начин војне (и политичке) могућности САД у азијско-пацифичком региону смањити неколико пута.

        Сви потенцијални амерички савезници ће имати у виду да Америка у сваком тренутку може и њихову територију учинити метом узвратног нуклеарног удара и постараће се да избегну указану част.

        Док би у XIX - почетком ХХ века искрцавање америчких војних снага у Кореји у сличној ситуацији ојачало америчко присуство у региону и ауторитет САД, данас би таква дејства довела до критичног слабљења Америке. И то не само у Азији.

        Прави непријатељи САД су Русија и Кина, и у Вашингтону то веома добро знају, као што у Москви и Пекингу знају да су њихов прави непријатељ - САД.

        ЕУ, са све Јапаном, Канадом и осталим колективним Западом, без САД значе исто толико, колико и Северна Кореја или Иран без Русије и Кине.               

        Украјинска криза се није случајно развијала паралелно са сиријском. Главни задатак који су САД тиме решавале састојао се у везивању руку Русији, у њеном увлачењу у оштар политички, а још боље војни сукоб са ЕУ, како би се Москви приредила својеврсни Корејски рат или Авганистан.

        Првобитно је тај задатак требало да реши Споразум о придруживању Украјине ЕУ.

        Његово потписивање од стране Кијева је аутоматски изазивало оштру трговинско-економску конфронтацију Русије и ЕУ, највероватније са истим ратом санкцијама и ескалацијом војно-политичке напетости. То би натерало Русију да држи трупе на угроженим правцима близу својих граница, а за активно деловање у Сирији једноставно би недостајало ресурса.    

        Хитлер је 1941. године изјавио да никада не би започео рат, да је знао да СССР има толико тенкова. Тешко да би и Запад ушао у конфронтацију санкцијама, да је могао бар на кратко да замисли да ће Русија издржати санкције без озбиљних друштвених потреса, а камоли да ће да покуша (не без успеха) да неке од њих окрене у своју корист.

        Од тренутка када је постало јасно да политика санкција није уродила плодом, задатак Русије састојао се у томе да не дозволи западу да се откачи са украјинске удице. Од тада је Украјина постала трошак и јабука раздора за сам Запад. И како време пролази - она је то све више.  

        Русија чврсто стоји иза одредаба минских споразума и не планира да их мења. Зашто? Па, зато што оне захтевају федерализацију Украјине, што подразумева доношење новог устава, а суштински - реконфигурацију украјинске државе.    

        Ма колико то болно било за многе земље и народе, Сирија, Украјина, Турска, па чак и цела ЕУ само су потрошни материјал у том рату. Оне могу да заузму исправан став, као Турска после покушаја државног удара, и тада не само да ће сачувати суверенитет, већ ће задовољити и претензије на значајну улогу у свом региону.

        Оне могу да заузму погрешан став (као Украјина). Тада ће нестати, као што она нестаје. Саудијска Арабија сада покушава да експресно промени погрешан став и пребегне на праву страну.              

        Проблем већине садашњих држава састоји се у томе што се оне не само ментално, већ и технолошки налазе у ХХ веку. Узгред, несугласице у ЕУ нису просто несугласице између богатог Севера и сиромашног Југа. То су несугласице између политичко-економских система XXI века, који су као Француска и Немачка потпуно спремни да учествују у хибридном рату, премда немају довољно ресурса да у њему играју водећу улогу, и источних Европљана, који се налазе или на крају ХХ века (Пољска, Чешка, Мађарска), или чак у XIX (балтичке земље, Румунија, Бугарска) и који, размишљајући у одговарајућим категоријама, живе у страху од могуће окупације својих територија које никоме нису потребне, док им становништво бежи.

        У савременом свету, у којем бојева глава може да буде допремљена директно у прозор Беле куће, а информативна и војна контрола се остварују без војног присуства, не постоји потреба за освајањем и држањем територија, идењем низ длаку њиховом становништву, изградњом инфраструктуре (барем за држање војске) итд.

        Довољно је контролисати кључне трговинске путеве, изворе сировина, технологије и производњу, и онда може и да вас не занима какав је став према вама у некој трећеразредној земљи.

        Контрола над тржиштима продаје и радне снаге омогућава сваковрсно и потпуно бесплатно манипулисање политиком земаља са ограниченим суверенитетом.

        А контрола над информисањем обезбеђује пожељну слику у очима несрећног становништва несрећне земље.