Шансе да ће Украјина започети нови рат против Донбаса сада су – 50 до 75 одсто

РАТНА ДЕЈСТВА ПОЧЕЋЕ ИЛИ У МАЈУ ПРЕД ТУРИСТИЧКУ СЕЗОНУ НА КРИМУ, ИЛИ УОЧИ ОЛИПИЈАДЕ У РИЈУ

• Украјински тријумвират Порошенко-Турчинов-Јацењук (или онај ко га замени) - да би остао потребан Западу, ако не целом, оно бар његовим утицајним јастребовима, и тако сачувао власт, богатства и живот - мора нешто поклонити Западу. Нешто што Запад не може да одбије
• То може бити само рат са Русијом, тачније - увлачење Русије у рат са Украјином на територији Украјине, који би довео до наглог пада унутрполитичке стабилности у Русији и пада Путиновог ауторитета у иностранству, и - што је најважније - унутар саме Русије
• Надам се да до тога неће доћи, јер би последице биле трагичне за многе (судбина Порошенко у том смислу ме, разуме се, не занима). Наравно, Русија ће издржати и на крају остварити победу (у војном смислу ће победити максимално брзо)
• А Украјина ће се распасти потпуно. Међутим, питање је колико ће бити крви, уништених судбина и нових неочекиваних (за данашњу квазистабилну сутуацију) проблема, тешкоћа и опасности...

Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

         КИЈЕВСКИ режим убрзава војне припреме на граници са Кримом, и што је још важније - у Донбасу, где се „тамопон зона" фактички претворила у једну линију.

         Све се то може видети голим оком. Чак и из Вашингтона, Брисела и Берлина. Истина, тамо о томе не желе наглас да говоре.

         Кијев повећава, и то у свим облицима, и оружане провокације. Пре свега, наравно, у Донбасу. Али и у Кијеву – путем константних и некажњених напада на зграду Амбасаде Русије. И све то игноришу земље Запада, упркос очигледном скандалу и незаконитости таквих акција (с тачке гледишта Бечке конвенције о дипломатским односима), упркос чињеници да ове провокације стварају опасне преседане, и то не било где, већ у дворишту "цивилизованог света", у центру мајке дипломатије - у Европи.

         Међутим, мене, као, по свему судећи, и већину грађана Русије, пре свега не узнемиравају провокације и поновно испољавање лицемерја западних оснивача и покровитеља кијевског режима. Главно питање је: значи ли ово, да Украјина самоиницијативно или по нечијем налогу започиње нови рат против ДНР и ЛНР и/или на граници са Кримом?

         Верујем да је могућност за то, веома, веома велика.

         Јасно је, да никаквих шанси за успех у овој војној кампањи Порошенко нема и не може да има.

         Али је исто тако јасно да циљ те кампање неће бити, чак и теоретски недостижна, "победа над сепаратистима" или "враћање Крима". Планирани циљеви су други.

         Први: натерати Русију да уведе своје трупе на територију, која се правно сматра Украјином, и одмах затим званично прогласити Русију земљом-агресором. Други: решити све више и више нерешених проблема и противречности, који и даље, и све више, потресају садашњи кијевски режим.

         Трећи циљ, није поставио Кијев, већ неко ко стоји иза њега– гурнути Русију у директан рат са Украјином, и пред парламентарне изборе ударити на политичку стабилност у Русији и на ауторитет Владимира Путина.

         Треба ли Кијеву за стварање услова који би такав рат учинили неизбежним, нечија директна команда? Не, није потребна. Довољно је једноставно, без речи, климање главом, или пасивно "непротивљење злу", документованих и правних доказао томе, наравно, неће бити, а посао ће бити одрађен.

         Ако је главни циљ изазивање "експлозије народног гнева" у Русији уочи парламентарних избора, онда није  тешко претпоставити (узимајући у обзир претходни случај, пре свега - рат 08.08.08) да ће главна кијевска провокација бити организована првог дана или на самом почетку летњих Олимпијских игара у Рио де Жанеиру, то јест, 5-7. августа.

         Ако узмемо у обзир пре свега интересе самог кијевског режима, што не искључује и заинтересованост других страна, укључујући, уосталом и новог "савезника Украјине", онда би се провокације требале очекивати у мају – уочи почетка главне туристичке сезоне на Криму.

         За ово постоји једноставно објашњење. Милиони руских туриста, који су били присиљени да откажу одморе у Египту, Турској, а у многоме и у Грчкој (због ситуације са избеглицама у тој земљи) већ увелико планирају Крим, заједно са црноморским обалама Кавказа, за главну дестинацију својих одмора. Управо ти милиони "обичних људи" и треба да буду заплашени распаљеним ратом на руско-украјинској граници на Криму. Још боље – ако се исто деси и у Донбасу.

         Шта мотивише режим Порошенка-Турчинова-Јацењука да започињу овај рат?

         Одговор на ово питање је врло једноставан. Довољно је само навести циљеве које је Запад пре две године поставио пред овим режимом, и тренутно стање испуњености тих циљева.

         Порошенко је као председник требало да:

         1) Ојача политичку консолидацију Украјине на идеолошкој основи "европских вредности" и истовремено на русофобији. Чињеница да су ове две ствари у одређеној супротности, никоме на Западу, а нарочито у Украјини, наравно, не смета.

         2) Одради неопходни минимум политичких реформи, које ће омогућти западним лидерима да покажу својим бирачима и својим медијима да је Украјина постала безмало "демократска земља" и да је потпуно могу (уз одговарајућу финансијску подршку) укључити у "породицу цивилизованих народа".

         3) Покори, ако то буде могуће, становнике Донбаса који су устали у одбрану својих права и живота.

         4) У сваком случају, а нарочито услучају неуспеха у Донбасу, да створи максималне услове за постепено (у првој фази) распоређивање НАТО инфраструктуре на територији Украјине.

         Јацењук и украјинска влада је требало да:

         1) Изврше минимум економских реформи, што би омогућило правно и без узнемиравања јавног мњења држава ЕУ, финансирање режим до оног тренутка док не ишчезне опасност од наглог (због кашњења или отказивања наредне транше ММФ-а) колапса.

         2) Максимално одвоји Украјину од Русије економски, али при том не дестабилизујући њену економију толико да сав финансијски терет за издражавање Украјини падене на плећа Европске уније.

         Порошенко, Јацењук и сви остали су пали на готово свим овим задацима, па чак и онда, када су за њихово испуњење били и сами заинтересовани.

         Успели су да одраде само следеће:

         1) да на још виши ниво подигну русофобију;

         2) дапочну да инсталирају НАТО инфраструктуру;

         3) да одвоје привреду Украјине од Русије.

         Западни надзорници кијевског режима, упркос свом цинизму (или практицизму), очигледно нису рачунали, између осталог, ни на следеће: невиђену похлепу "украјинских" олигарха, који што се више представљају „правим“ Украјицима то више краду, као ни на корумпираност украјинске власти која се може мерити свемирским пропорцијама.

         Наравно, западњаци нису ни сањали да ће тако директно манифестовани украјински национализам у реалној борби бити тако слабо примењив. По свему судећи, Запад није био спреман ни на то да се легални украјински национализам, кога је јавно подржавао Берлин, а посебно Брисел и Вашингтон, може тако брзо трансформисати у нацизам и расизам.

         Наравно, западни стручњаци и западни медији су добили команду да све ово једноставно не примећује, да се о томе јавно не говори или пише. Међутим, стручњаци, који раде не јавно већ директно са политичким лидерима ЕУ и САД, нису могли а да не укажу на двосмисленост и опасност такве ситуације.

         Коначно, "украјински економски геније" - Јацењук - се показао неспособним, упркос огромној подршци новцем, министрима и саветницима са Запада. Није успео да очува украјинску економију, бар у некој мери. Једино у чему се Јацењук показао успешним, јесте у сопственом богаћењу, међутим очигледно изнервирани Берлин и Брисел, и даље су константно гурали новац због "претње руског империјализма".

         Нису се остварили ни планови да ће становници Крима, ДНР и ЛНР кроз неколико месеци "устати" против "руских власти" и захтевати од светске заједнице повратак под окриље "европског Кијева".

         А онда је ЕУ у срце ударила ефикасна спољна политика (укључујући и војну компоненту) у Сирији, а у џигерицу - прилив избеглица из Северне Африке и Блиског истока.

         Све је то довело до тога да Запад скине кијевски режим са дневног реда, а генерално је и цела Украјина отишла у други план. Штавише, Кијев је у свим својим персоналним облицима почео отворено да иритира Запад.

         Све чешће и чешће то постаје све очигледније у репликама, изразима лица, гестовима који су се лако могли дешифровати.

         Наравно, Порошенко, Јацењук и остали стубови украјинске демократије нису могли то да не осете. Штавише, сада они једино то и осећају, само о томе и мисле, само то сањају у ноћним морама. А најгора им је ноћна мора - шта ће бити са њиховим богатством на Западу, када обаве свој коначни лет из Бориспоља у САД или Европу? Јер задатке нису испунили, а и оно што су испунили– само је отаљано.

         У таквим околностима уваљивати Западу примитивну па чак и софистицирану русофобију, надати се да ће за њу и даље добијати милијарде долара, као и чврсту политичку, дипломатску и информациону подршку, било би неодговорно.

         Сходно томе, да би остали потребни Западу, ако не целом, оно бар његовим утицајним јастребовима, и на тај начин сачували своју власт, а самим тим, живот и богатство, морају нешто поклонити Западу. И то такав поклон, који он, с једне стране, не може да одбије (већ ће бити принуђен да стане на страну садашњег режима), а са друге стране - онима који овај поклон нуде, вратити статус "незамењивих у наредним годинама".

         Овај поклон је - рат са Русијом, тачније - увлачење Русије у рат са Украјином на територији Украјине, који би довео до наглог пада унутрполитичке стабилности у Русији и пада Путиновог ауторитета у иностранству, и - што је најважније - унутар саме Русије.

         Истовремено такав рат ће обезбедити, макар привремено, нову консолидацију "украјинске нације" око режима Порошенко-Турчинов-Јацењук (или некога, ко ће доћи на место Јацењука).

         На жалост, могуће је и мора се констатовати, да је то једини сценарио који ће омогућити наведеним ликовима (и многим другим) да не изгубе своје функције, новац, а у многим случајевима - и слободу или чак животе.

         Стога мислим да је вероватноћа реализације овог сценарија на иницијативу садашњег Кијева у роковима које сам навео (у мају или почетком августа) изузетно висока, много виша од 50 процената. Ја бих чак рекао, да је близу 75 одсто, то јест, шансе су - три од четири.

         Надам се да до тога неће доћи, јер би последице биле трагичне за многе (судбина Порошенко у том смислу ме, разуме се, не занима). Наравно, Русија ће издржати и на крају остварити победу (у војном смислу ће победити максимално брзо).

         Наравно, Украјина ће се распасти потпуно. Међутим, питање је колико ће бити крви, уништених судбина и нових неочекиваних (за данашњу квазистабилну сутуацију) проблема, тешкоћа и опасности...

         Превео: Срђан Ђорђевић