Сањају враћање Русији седам њених области које је СССР поклонио Украјини

ЕВО КАКО МАКСИМАЛИСТИ РУСКОГ СВЕТА ВИДЕ НАЈБОЉИ И НАЈЛОШИЈИ СЦЕНАРИО ЗА НОВОРОСИЈУ

• ПРИЖЕЉКУЈУ да армија Новоросије без заустављања заузме Мариупољ, Славјанск, Харков, Николајев, Дњепропетровск и Одесу, изађе на границу Придњестровља и спреми се за марш на Кијев. Тако би фактички вратила оних седам делова Русије, које су бољшевици у своје време укључили у састав Украјине
• СТРАХУЈУ да ће против снага Новоросије или Русије - чим Порошенко и хунта (западни војни специјалци) процене да војска хунте има довољан потенцијал за захват Луганска и Донецка – бити организована застрашујућа провокација коју ће одмах раструбити сви светски медији, а кривицу бити пребачена на снаге Отпора или непосредно на саму Русију
• МОГУЋИМ сматрају да снаге Отпора Новоросије - уз подршку из Москве или самостално - по други пут сломе кичму нацистичке војне машине хунте, али нису сигурни да би било тако
• МАШТАЈУ да се Русија прва одрекне улоге гаранта Минских споразума, да Западу на све замерке за кршење примирја одговори -  не сматрамо за себе могућим да будемо везани обавезама онда када нама то не одговара. Другим речима, имамо право да се понашамо као Запад и да мењамо правила игре у току игре - онако како то нама одговара и када нам се прохте

          Пише: Јуриј БАРАНЧИК  

          НАЈЛЕПШИ сценарио - за већи део елите и за велику већину народа у Русији и Новоросији - у принципу је јасан и одавно је престао да буде чак и предмет разматрања.

          Његову суштину у пуној мери осликава слоган – „Оклоп нам је тврд, а тенкови наши брзи”, а ово подразумева: Владимир Путин, као прави лидер Русије, без обзира на повике са Запада, објављује да су Мински споразуми – празан папир за који се не зна ни ко га је од стране хунте потписао, њена војска хунте још стално крши примирје, па Русија одбија да буде гарант реализације тог лажног папира.  

          Имајући то у виду, снаге Отпора Новоросије превентивним ударима разбијају снаге хунте које се нађу на правцима планираног напада. Војска хунте бежи у паници, армија Новоросије без заустављања заузима Мариупољ, Славјанск, Харков, Николајев, Дњепропетровск и Одесу, излази на границу Придњестровља и спрема се за марш на Кијев. Новоросија тако фактички враћа оних седам делова Русије, које су бољшевици у своје време укључили у састав Украјине.  

          При том Запад диже галаму у медијима, али укида политику санкција и потврђује анулирање оних мера НАТО које су планиране још уочи његовог последњег самита. Дакле: ништа од окретања европског штита ПРО према Русији, од пет база алијансе у балтичким земљама, Пољској и Румунији, нити од стављања ван снаге базичног акта Русија-НАТО.

          Другим речима, Запад се примирује и ћутке се пуши од беса, необандеровци беже у Галицију и формирају од три западне области Украјине своју државу, док их не униште Пољска и Мађарска, а ми славимо повратак Украјине њеним руским коренима и у недра Руског света.  

          Ово, наравно, прија. Али, тога неће бити.

          Данашња Русија, без обзира на достигнућа у последњих 14 година, још увек је далеко од моћи Совјетског Савеза и у овом тренутку не би издржала нови Хладни рат.

          Подсећам да је Стаљин, добро схватајући да СССР није спреман за рат против нацистичке Немачке, такође покушавао да одгоди рат, схватајући да је то неизбежно како би се најбоље за тај рат припремио. Зато није видео ништа лоше у томе да се договори са Хитлером, нарочито имајући у виду да су то све остале личности европске политике већ одавно биле учиниле.

          Другим речима, Путин има доста дозвољеног луфта у односу на крвави режим Порошенка. Само, као и у случају са Хитлером, треба бити спреман и за најгори сценарио.  

          Како тај сценарио може да изгледа?

          Вероватно би најгори сценарио за Русију изгледао овако.  

          Чим Порошенко и хунта (западни војни специјалци) процене да војска хунте има довољан потенцијал за разбијање армије Новоросије и захват Луганска и Донецка - против снага Новоросије или Русије организоваће провокацију (застрашујућу провокацију), коју ће одмах раструбити сви светски медији, а кривицу за кршење примирја ће пребацити на снаге Отпора или непосредно на саму Русију.

          Примери за могућу провокацију су на дохват руке: спаљивање становника неког села, пожељно у цркви, загађивање пијаће воде једног од градова који је под влашћу хунте, дизање у ваздух неког битног инфраструктурног објекта (ТЕ или бране). Постоји много варијанти, не могу све ни да се наброје.

          Након тога би војска хунте прешла у офанзиву.  

          А како би се то завршило?

          Запад се не би много узбудио. Кога занима судбина топовског меса? Оно би одиграло улогу фитиља у новој конфронтацији са Русијом.

          Након буре гнева у светским медијима, Европа и САД увеле би Русији планирани талас нових санкција, НАТО би реализовао три наведене мере уперене против Русије, САД би преузеле потпуну и дефинитивну контролу над Европом у виду Трансатлантског партнерства.

          Интермецо. Спушта се завеса. Гвоздена.    

          Како би се у таквој ситуацији држала Русија?

          Опет би се правдала: нисмо ми гађали „Боинг”, нисмо ми организовали провокацију. МИП Русије би по хиљадити пут говорило о дуплим стандардима Запада. Значи, опет бисмо реаговали, а не водили самосталну политику.

          Могуће је да би снаге Отпора Новоросије - уз подршку из Москве или самостално - и по други пут сломиле кичму нацистичке војне машине хунте. Али, остао би горак укус. И, шта бисмо тада? Како би Путин изгледао у очима народа Русије и Новоросије?

          После тога бисмо могли да стигнемо и до Кијева, али би се  у масовној свести мало шта и у том случају променило.   

          Неко може да приупита: а шта ви предлажете?

          Предлажем да се Русија прва одрекне улоге гаранта Минских споразума, да снаге Новоросије разбију јединице хунте у местима њиховог дислоцирања пре могућег напада. А Западу треба на све замерке у вези кршења примирја одговорити - да ми не сматрамо за себе могућим да будемо везани обавезама онда када нама то не одговара. Другим речима, да имамо право да се понашамо као Запад и да мењамо правила игре у току игре онако како то нама одговара и када нам се прохте.

          А ако Западу то не одговара - спремни смо да му уведемо други талас санкција...