Сајмс: Курс Запада на сукоб са Русијом може бити крајње опасан и - прескуп

АМЕРИЧКИ РУСОЛОГ ПОДСЕЋА ДА СУ ПРОПАЛИ И НАПОЛЕОНОМ И ХИТЛЕРОВ ПРОЈЕКАТ ВЛАДАЊА ЕВРОПОМ

• Русија све више личи на злу националистичку изборну монархију. Иако је још увек отворена за бизнис са Америком и њеним савезницима, њени лидери често претпостављају најгоре док размишљају о намерама САД, и још увек Сједињене Државе сматрају својим главним противником. Недавно истраживање је показало, да и 72% Руса гледа на САД као на земљу која је непријатељски расположена према Русији
• Дрска комбинација натовске експанзије и појачаног интервенционизма додатно је одбила Русију од Запада. Оно што је поражавајуће, НАТО није ни размотрао како ће његово ново понашање утицати на односе са Русијом и на светску политику генерално
• Руски лидери су већ видели како су нове чланице НАТО измениле карактер алијансе у односима са Москвом. Ако на НАТО могу итицати не само Пољска и балтичке земље, него и Украјина, онда овај блок апсолутно може представљати претњу постојању Русије
• Односи између две стране погоршали су се до опасне тачке. Национални интереси САД захтевају побољшање односе са Русијом, уз деловање са позиције силе. То ће захтевати стрпљење, реализам и схватање да такви напори могу доживети неуспех. Ако Москва одбије, Вашингтон мора урадити све што је неопходно за заштиту својих интереса. А пошто би то било веома ризично и захтевало велике трошкове - Америка мора на сваки начин избећи такав избор

Пише: Дмитриј САЈМС (Dimitri K. Simes), издавач и директор National Interest

          СЛЕДЕЋИ амерички председник ће се суочити са најозбиљнијим изазовом од стране Русије још од краја Хладног рата, и то оног са почетка 1980-их, када суСједињене Државе и Совјетски Савез под вођством Јурија Андропова били активно супротстављени широм света.

          Данас Русија све више личи на злу националистичку изборну монархију. Иако је још увек отворена за бизнис са Америком и њеним савезницима - њени лидери често претпостављају најгоре размишљајући о намерама САД и још увек Сједињене Државе сматрају својим главним противником. Недавно истраживање је показало да и 72% Руса гледа на САД као на земљу која је непријатељски расположена према Русији.

          Да ствар буде гора, Москва је спремна да и у пракси, а не само на речима, спроведе масивну модернизацију својих оружаних снага.

          Истовремено, руска влада затеже унутрашњу политичку и полицијску контролу, и настоји да створи нове алијансе, како би имала противтежу притиску САД и њених савезника и партнера.

          Али, ни у ком случају не треба превише упрошћавати ову ситуацију. Ово није понављање Хладног рата, јер се историја ретко понавља тако прецизно. Русија Владимира Путина - није суперсила, и највише државно руководство реално гледа на њена војна, геополитичка и економска ограничења. Русија нема универзалну идеологију, засновану на третирању Запада као непријатеља.

          У ствари, Путин и његово окружење редовно говоре о својој заинтересованости за обнављање сарадње са САД и њеним савезницима - на прихватљивим условима за Кремљ. Руска влада свим силама покушава да оствари приступ западним технологијама, за шта су јој неопходни добри односи са Западом.

          Ми не знамо тачно како ће реаговати Путин и његови сарадници, ако Сједињене Државе са својим савезницима покажу спремност да преобликују своју политику према Русији, уже дефинишући своје интересе, мање категорично критикујући унутрашњу политику и праксу Кремља, фокусирајући се на одустајање од конфронтације и кретање ка сарадњи са Русијом у областима у којима је то могуће. Све, што се може рећи у овом тренутку, је то да кретање Русије изазива забринутост, али оно још увек није неповратно.

          Један од разлога због којег би требало одустати од осећања неизбежне конфронтације са Русијом, лежи у чињеници да је оштрина Москве углавном проузрокована америчким акцијама, а не сама од себе. Ако Русија и има неку идеологију, онда је то агресивни национализам, који допушта сарадњу са било којом земљом која не оспорава руске геополитичке интересе и њен систем државне управе. Због тога Русија подржава добре односе, како са ауторитарним земљама као што су Кина и Катар, тако и са демократским државама типа Индије и Израела.

          Делимично захваљујући прагматизму руских лидера и одсуству код њих месијанских тенденција, ауторитарност у Русији је прилично мека, и у њој је остао велики број демократских процедура, укључујући и неке значајне и репрезентативне, као што су не сасвим слободни и поштени избори, правосуђе које је у великој мери аутономно, као и полунезависна средства информисања.

          Прелазак других земаља на демократију представља проблем за важећи принцип руске спољне политике "живи и пусти друге да живе" само у случају, када Кремљ сматра такву транзицију дестабилизационом (као у неким случајевима на Блиском истоку), или антируском (као понекад у непосредној близини Русије).

          Дрска комбинација натовске експанзије и појачаног интервенционизма додатно је одбила Русију од Запада. Оно што је поражавајуће, НАТО није ни размотрао како ће његово ново понашање утицати на односе са Русијом и на светску политику генерално. Пошто је после Хладног рата тријумфализам све више продирао у традиционални начин размишљања, дошло је до тога да када Сједињене Државе и водеће европске силе желе да остваре нешто на међународној арени - оне могу наметнути своју вољу без икаквих значајних последица.

          Иако таква нова арогантност Северноатлантске алијансе није била усмерена конкретно против Русије, ретко ко је у саставу овог блока озбиљно разматрао забринутости Москве, односећи се према њима, или равнодушно или са отвореним презиром. Амерички лидери су ретко, или никада, критички процењивали ситуацију и нису размишљали како би они сами реаговали, када би моћна (па чак и не непријатељска) алијанса покушала да укључи у своје редове Канаду и Мексико, заобилазећи притом САД.

          Заговроници НАТО-овске експанзије су тврдили да Русија у суштини не може протествовати против тог процеса. Ни Вашингтон, ни било ко други никада није потписао никакав споразум са Горбачовим и Јељцином о задржавању НАТО-а у његовом садашњем саставу и облику, говрили су они. Уосталом, земље Централне и Источне Европе су сааме молиле за улазак у алијансу.

          Осим тога, тврдиле су присталице проширења, ова експанзија заправо чини Русију безбеднијом, јер ће се нове чланице под кишобраном натовске безбедности мање плашити свог бившег царског господара и, сходно томе, могу одустати од својих старих увреда и незадовољства како би приступиле изградњи нових односа са Москвом.

          Међутим, амерички званичници нису имали право да мисле да померањем натовских граница све даље и даље на исток, они неће променити руску представу о Западу са пријатељске на непријатељску.

          За време Клинтона, интервенције НАТО-а у Босни (са невољним пристанком Русије) и Србији (без сагласности Русије и без мандата УН) нису могле да не утичу на позицију и тачку гледишта Москве. Рат у Ираку и интервенција у Либији 2011. године, по мишљењу Руса, трансформисали су НАТО, претварајући га из организације која никоме не прети, у војни савез, који је спреман да делује без одобрења УН и уз потпуно занемаривање позиција Русије у свету.

          Међутим, због недостатка озбиљне дебате о спољној политици, мало ко од Американаца је схватао колико амбициозан пројекат реализује Вашингтон, дозвољавајући НАТО да се шири, и дозвољавајући интервенционизму да слепо иде напред, све док у Северноатлантску алијансу није био укључен велики део Европе. Али, ако се осврнемо на европску историју из два последња века, видећемо, да је нека земља или група земаља само три пута покушала да доминира Европом.

          Наполеон Бонапарта, победнички савезници у Првом светском рату и Трећи рајх – сви су они покушали и претрпели неуспех.

          Наполеона и Хитлера је поразила коалиција непријатеља; савезници у Првом светском рату су створили у Европи нестабилну архитектуру безбедности која је допринела појави и јачању нацизма, као и почетку Другог светског рата.

          Штавише, Запад сматра да ширење НАТО-а на исток има мирни и добровољни карактер, а Руси то виде као саставни део европске и глобалне авантуре алијансе.

          Како интеграција у НАТО малих нових чланица и пружање њима безбедносних гаранција може испровоцирати појаву антизападног милитаризма у Русији?

          Чак и ако заборавимо катастрофалне сценарије, као што су Наполеонови ратови, Први и Други светски рат, курс Запада на сукоб са Русијом може бити крајње скуп.

          Најдраматичнији пример је 11. септембар. Ови терориатички напади су могли да буду избегнути да је Клинтонова и Бушова администрација сарађивала са Русијом као са стратешким партнером, борећи се против Ал-Каиде у Авганистану. Иако се Русија 1990-их година разочарала у Сједињене Америчке Државе, Владимир Путин је 1999. године предлагао Клинтоновој администрацији да удруже снаге у борби против Ал Каиде и Талибана.

          Сви ови терористички напади изгледаће ништавно, ако Русија одлучи да су Сједињене Државе њена главна претња и почне да гради своју спољну политику на антагонистичком сукобу са укључивањем и њега других учесника, на пример, Северне Кореје.

          Сведочанстава о недостацима и манама Путинове Русије је веома много и њихов број расте. Осим ограничавања политичких слобода, тамо је приметна широко распрострањена корупција. Путин је почео максимално изрекламирану кампању против овог традиционалног руског зла, али власт и даље ужива имунитет од кривичног гоњења. А докле год је окружење шефа државе недодирљиво, докле год се оно уз помоћ својих жена, мужева, деце и пријатељи бави незаконитим самобогаћењем, веома је тешко убедити друге да одустану од онога што сматрају да им по праву припада.

          Тешко је схватити како незаустављиво делују хистерична руска кампања против Запада и растућа милитаризација земље. Међутим, не треба искључити могућност да ће након председничких избора у САД Путинова влада показати спремност да сарађује са новом председничком администрацијом због економских тешкоћа Русије и недостатка поузданих савезника.

          Лидери Кремља су сигурно схватили, да не могу рачунати на Кину као на спасиоца руске економије.

          Сједињене Државе треба да процене да ли је могућ нови почетак. Ако такве шансе постоје, од Сједињених Држава се не захтевају једнострани уступци. Али, захтева се да по први пут озбиљо дискутују о америчким интересима и приоритетима у свету после Хладног рата, као и трезвена процена места које у њима може заузети Русија.

          На пример, што се тиче Украјине, ту је Москва очигледно намерена да тумачи Минске споразумена такав начин да Донбас добије суштинску аутономију, и да регионалне владе на истоку Украјине не дозволе земљи да се придружи НАТО-у.

          Многи званичници Украјине и њихове присталице на Западу сматрају ово неприхватљивим уступком. Али зашто? Да ли Сједињене Државе и Западна Европа заиста желе приступање Украјине НАТО-у? Ако не, онда зашто стварати код Руса утисак да је управо то дугорочни циљ Вашингтона?

          Многи говоре да без Украјине Русија не може бити империја. У одређеној мери - то је истина. Али, с друге стране, руска елита и велики део друштва сматрају да ће Русија вечно бити у опасности, ако Украјина постане непријатељска земља, а нарочито ако приступи непријатељском савезу.

          Руски лидери су већ видели како су нове чланице НАТО измениле карактер алијансе у односима са Москвом. Ако на НАТО могу итицати не само Пољска и балтичке земље, него и Украјина, онда овај блок апсолутно може представљати претњу постојању Русије. С друге стране, безбедност Украјине и НАТО такође може бити доведена у опасност. То ће бити страшна претња, и Америка на сваки начин мора избећи такав развој догађаја.

          Односи између две стране погоршали су се до опасне тачке. Национални интереси САД захтевају побољшање односе са Русијом, делујући са позиције силе. То ће захтевати стрпљење, реализам и схватање да такви напори могу доживети неуспех.

          Ако Москва одбије, Вашингтон мора урадити све што је неопходно за заштиту својих интереса. А пошто би то било веома ризично и захтевало велике трошкове - Америка мора на сваки начин избећи такав избор.

          Превео: Срђан Ђорђевић