Сад многи учесници кијевског Мајдана очајно говоре: „Десила се контрареволуција!”

АНДРЕЈ ТКАЧОВ: „МАЈДАН НИЈЕ ОНО ШТО СЕ ДЕСИЛО, ВЕЋ – ОНО ШТО СЕ У УКРАЈИНИ НИЈЕ ПРОМЕНИЛО”

• Нисам могла да схватим како су културни људи, који су још у време Совјетског Савеза стекли макар основе квалитетног системског образовања, са лакоћом могли да разруше све што су створили њихови очеви и дедови, осуђујући своје баке и деке на гладну и хладну смрт. А сада ме највише запањују њихове очи: усахле, безбојне и као да беже од директног погледа. „Нас су опљачкали!”- једном када ме је срела пожалила ми се познаница, новинарка...
• Неки од њих већ говоре да је све што се сада догађа „казна Божија”. Ако већ тражимо узрок Божје казне, он је у томе што смо дозволили да се наш свет преокрене наопачке. У томе што је кукавичка парола са којом је „активисткиња” украјинског женског покрета Femen  тестером оборила дрвени крст у центру Кијева, изнад Мајдана, који је ту био постављен у знак сећања на жртве репресија 1920-1930-их година - „Дошла је, скинула се, победила” - у потпуности могла да претендује на звање успеха у Украјини
• Индијанци су 4. маја 1626. продали холандским колонизаторима острво Менхетн за стаклене огрлице и дугмад укупне вредности 24 долара. Тај аранжман се дуго сматрао за најуспешнији у историји Америке. Али 11. децембра 2013. године, прекоокеанска „вила” која је уједно и помоћник државног секретара САД, Викторија Нуланд, добила је Украјину од наших локалних домородаца још повољније  – разменивши је за пакетић колачића и земички, само им указавши пут у ЕУ (правац пута самој Европској унији она је указала нешто касније, преко телефона)

         Пише: Кира БЕРЕСТЕНКО, правник (Кијев)

         „БЕСМИСЛЕНО је осмишљавати смисао неосмишљеним мислима”, - пре две године у јеку „Револуције Достојанства” и пратећих „евроинтеграционих” протестних „аката”, марљиво сам понављала самој себи ову брзалицу, покушавајући да се са европском толеранцијом помирим са тим тријумфом светогрђа у центру Кијева.

         Многи пријатељи патриоте су ме са презрењем напустили, а непријатељицу ме и проклели, а ја сам покушавала да их жалим и нисам могла да схватим: како то да су културни људи, који су још у време Совјетског Савеза стекли макар основе квалитетног системског образовања, са лакоћом могли да разруше све што су створили њихови очеви и дедови, осуђујући своје баке и деке на гладну и хладну смрт.

         Сада ме највише запањују њихове очи: усахле, безбојне и као да беже од директног погледа. „Нас су опљачкали!”- једном када ме је срела пожалила ми се познаница, новинарка.

         На моје полунемо питање: ко је могао то да уради, ако је „Револуција Достојанства”, чији је активни учесник и она била, победила дефинитивно и неповратно, она је безнадежно одмахнула руком: „Не разумеш ти – десила се контрареволуција!”

         Они су непобедиви, помислила сам, њима је увек неко крив. И одмах сам се сетила речи нашег свештеника, који је био приморан да напусти Украјину – оца Андреја (Ткачова): „Мајдан – то није оно, што се десило: већ оно што се није променило”.

         Пасивни патриоти (који су активни телевизијски гледаоци) у последње време су почели нешто да сумњају, одступајући од тврдокорно нањушеног, још пре две године, трага пузајућег „Руског света”.

         Најодважнији и најдрскији су чак себи дозволили да се удаље од веровања да све наше несреће долазе од Путина, и почели су да траже узрок проклетства у небесима – да све није ништа друго него Божја казна!

         Али, зашто?! Зашто нас Бого кажњава – па, ми смо тако добри!

         Па ми – јесмо, али има међу нама… понекад…  неких…

         Сетили су се: усред бела дана 17. августа 2012. године активисткиње покрета Femen извеле су перформанс – пресекле су моторном тестером и срушиле дрвени крст у центру Кијева који је ту био постављен у знак сећања на жртве репресија 1920-1930-их година и уздизао се изнад Мајдана – Трга Независности – са стране Институтске улице (у којој су касније, зиме 2014. године, одвијали  крвави догађаји).

         Ништа се „девојкама” због тога није догодило: формално је био покренут кривични поступак према члану „хулиганство, које је извршила група лица”, али није било дозвољено да поступак иде даље, а оне који су били знатижељни, који су тражили одмазду, јавно је умиривала сва либерална блогосфера.

         Акцију су „прогресивне” активисткиње посветиле својим идејним сарадницама и истовремено „жртвама поповског режима Кремља “ - PussyRiot, али истински циљ је био, наравно, виши.

         Због овог догађаја, који је „крвави режим Јануковича” оставио без казне, по мишљењу многих зрелијих људи, Бог нас сада и кажњава.

         Кажњава, не поричем, али не само за то.

         Није лако бити Бог – ево ко према нама непрекидно показује изузетну толеранцију.

         Лако је бити председник Украјине: никаквих обавеза према грађанима своје земље и очигледни је пример неодговорности и неморалности према целом свету.

         То је на рачун Јануковича, као што сте разумели: оставити некажњене оне који су припремали кајгану на Вечном пламену у парку Славе у Кијеву 16. децембра 2010. године, оне који су претукли ветеране 9. маја 2011. У Лавову – то су били озбиљни сигнали, које је приметила не само тетка Вика, која је до нас долетела са кокицама.

         Због тога не вреди сумњичити Свевишњег да он прати сваки акт стриптиза и да кажњава гледаоце, који су га са задовољством гледали.

         Ако већ тражимо узрок Божје казне, он је у томе, што смо дозволили да се наш свет преокрене наопачке.

         Због тога што је та кукавичка парола, са којом је „активисткиња” украјинског женског покрета Femen одсекла крст, у потпуности могла да претендује на звање успеха у тадашњој Украјини: „Дошла је, скинула се, победила”.

         Евроинтеграција у општеевропско Достојанство у Кијеву је отпочела од тренутка независности Украјинe: негде средином 90-их, прешавши из велике порнографије у велику политику, код нас је долазила лично госпођа Чичолина (или Илона Шталер) – светски познати посланик у италијанском парламенту.

         Не знам какво „добро и вечно”, које је она тада доносила украјинској публици. Та публика ју је помно слушала, а једна (или не само једна?) од дама јој је пришла са својом кћерком и умиљато је замолила „да благослови”…

         Изгледа да је успело: 20 година касније кћеркице су порасле: организовале Femen и сада саме активно носе свету свој «благослов».

         Драга нашем детињству, Пепељуга, тихо плаче по страни – њен бренд сада је непопуларан и нема комерцијалну вредност. Уосталом, било је покушаја да се преосмисли тај лик – њена холивудска верзија  („Лепотица”) јавно покушава да садржај замени формом, због тога се поставља филозофско питање: шта је пре настало – девојка или ципелица?

         Не бих се толико удубила у филозофију шопинга да нисам прочитала у једној продавници обуће рекламни слоган: „Бајка о Пепељузи доказује да обућа има одлучујући значај у животу сваке жене”.

         То јест без „кристалне” високе штикле принцеза не може да се одржи. Али, где да нађемо „Доброг Вила”- достављача високих штикли и Bugatti Veyron?

         Одавно ме је мучила сумња, да је слоган „Јер, ти то заслужујеш!” фирме L^, Oreal створен специјално за Украјинке из вишег друштва, јер је то њихов, може се рећи, цивилизацијски избор и порука свету: „Ја имам приступ истинским европским вредностима”.

         И потражња за добрим вилама код нас се подсвесно остварила: пре две године чаробница из Стејт департмана нам се јавила на главном тргу наше бајковите земље и дарежљиво је посејала земичке на нашем Пољу Чудеса, које је већ постало историјско.

         То је стварно чудо: исто тако 4. маја 1626. г., Индијанци су продали холандским колонизаторима острво Менхетн за стаклене огрлице и дугмад укупне вредности 24 долара. Тај аранжман се дуго сматрао за најуспешнији у историји Америке.

         Очигледно, због тога је стаклена огрлица – традиционални амерички талисман –неопходан атрибут у облачењу  америчких службеница. Управо тај накит смо могли да видимо на врату Џен Псаки- иконе стила Стејт департмана САД.

         Али 11. децембра 2013. године, прекоокеанска „вила” која је уједно и помоћник државног секретара САД, Викторија Нуланд, добила је Украјину од наших локалних домородаца још повољније  – разменивши је за пакетић колачића и земички, само им указавши пут у ЕУ (правац пута самој Европској унији она је указала нешто касније, преко телефона).

         Пробавши посластице, наш народ је и изабрао своју „европску улицу”, очигледно, одлучивши да је асоцијација са ЕУ нешто типа  чудесног столњака из бајки са мноштвом јела и само треба изговорити магичне речи «Україна – це Європа!» (Украјина –је Европа!), да се „пољана” сама постави и пуца од изобиља, а кочоперне украјинске кокошке да сваки дан носе златна јаја. 

         Зато што је код нас „Револуција Достојанства” „Шануймося, бо ми того вартi” (Поштујемо себе, јер ми то заслужујемо!) и тако даље и томе слично - такве пароле продиру у све животне поре „малог Украјинца”, не остављајући шансе да друге људске особине дискутују са његовим националним достојанством.

         Први месец нове, 2016. године, у Кијеву се завршио бљузгавицом, леденом кишом, обарањем споменика херојима јучерашњих дана и преименовањем улица у част јунака садашњих.

         Ускоро ћемо прославити другу годишњицу тријумфа „Револуције Достојанства” и ја већ видим ведре очи Леси Јахно, која стрпљиво објашњава сакрални смисао наших, не тако једноставних победа.

         У вези са тим, пред крај последње радне недеље у јануару, мало су чудно звучале речи америчког амбасадора Џефри Пајета о томе, да је грешка формирање од стране власти Украјине Министарства информполитике. Ову изјаву раширила је прес-служба амбасаде САД, а посебно се види као некоректна фраза „Огромна је грешка – отварање „Министарства истине” које покушава да генерише алтернативну историју” – тако сматра амбасадор.

         Тим пре што ми имамо за то Украјински институт националног сећања, који нас је задужио тиме што је ослободио Кијев од сећања на његове ослободиоце од немачко-фашистичких освајача.

         Неправилне улице наше совјетске прошлости се преименују. Тако у оквиру одавања славе херојима Крут у граду Бровари, улицу, која је носила име руског марксисте Григорија Плеханова, преименовали су у част командира снага УНР у бици под Крутами (касније хауптштурмфирера 14. дивизије СС „Галичина”) Аверкија Гончаренка.

         Никакве кривице г-на Пајета ту нема – све је много дубље, то сам схватила, прочитавши коментар читаоца „Њујорк Тајмса” на чланак стар 20 година, поводом 50-годишњице завршетка Другог светског рата:

         „Највећи злочинци - то су хришћани који су код себе скривали јеврејску децу, проглашавајући је за своју, а затим су их усвајали, васпитавали их као властиту. Они су гори од фашиста - они су лишавали ту децу њиховог јеврејског идентитета, они су одузимали најдрагоценије што имају Јевреји”.

         Ја за то немам  властитих речи, и, као и обично, прибегавам помоћи омиљеног писца: „Не знам ништа, сем тога да су они дошли незнано одакле и претворили су нас у зомбије. То се дешавало постепено и не само преко порнографије” (Виктор Пељевин, „Љубав према тројици цукербрина” .

         Овај назив „цукербрин” је синтеза имена двојици гиганата савремене веб-индустрије – Сергеја Брина – оснивача Гугла и Марка Закерберга  Mark Zuckerberg – оснивача Фејсбука.

         (Цукербрин оличава „Великог брата” који нас непрестано посматра - прим. прев.).  

         Превела

        Душанка Ђелекар