Русија мора створити структуре које ће парирати америчкој светској влади и Трилатерали

ЗАЈЕДНИЧКА АНАЛИЗА ЦЕНТРА KATEHON И РУСКОГ ИНСТИТУТА ЗА СТРАТШКА ИСТРАЖИВАЊА

• За амерички Савет за међународне односе (CFR), САД била је суштински завршена после пада СССР и дошло је време да се гради глобални свет с паралелним ликвидирањем националних држава. То не значи да је Савет планирао демонтажу саме америчке државности: ако државе и треба да одумру, САД ће нестати последње, предавши сву планетарну власт Сједињеним Државама Света, устројеним у потпуности по америчком моделу
• Амерички неконзервативци су, пак, сматрали да време за такав прелаз још није дошло, и да је зато задатак САД да јачају сопствену Либералну империју, која и треба да постане језгро целокупног светског  политичког система у нејасној будућности
• CFR је 1970. формирао Трилатералну комисију, у којој су друге две стране, поред америчке, чинили Европљани и Јапанци. При том се европски огранак Трилатералне комисије приоритетно бавио питањима европских интеграција на основу либералне (суштински америчке) идеологије
• За ефикасно опонирање америчкој идеологији, Русији је потребна мање или више симетрична структура. У њеном центру такође треба да буде управо идеологија. Али другачија: руска православна идеологија (Руски свет), евроазијство (континентализам)
• Русија мора да определи које земље су оријентисане на њу, које су наши савезници. Ако не будемо имали идеологију, нећемо имати инструмент убеђивања, већ ћемо само имати инструменте принуде
• Данас се многе земље са симпатијом односе према Русији само зашто што се супротстављамо САД и њиховој хегемонији, што се противимо намтању америчке идеологије. Остало домишљају саме. Али, то не може да траје дуго. Ако свет схвати да делујемо само реактивно, а то значи да у потпуности (мада у контра-смислу) зависимо од Запада, или да се руководимо само егоистичним националним интересима - доћи ће до разочарења

         НАКОН потписивања Версајског споразума, око америчког председника Вудро Вилсона, једног од најистакнутијих представника МОлиберализма, окупила се група истомишљеника који се могу сврстати у „либералне троцкисте“.

         Та група је позната као Councilon Foreign Relations (сокращенно CFR), Савет за међународне односе (у даљем тексту: СМО). У њу су ушли амерички интелектуалци, стручњаци за међународне односе, велики финансијски магнати (између осталих, банкарске куће Рокфелер и Морган) и истакнути политичари.

         Чланови те групе су почели да раде на плану „либералне револуције“ усмерене на успостављање Светске владе. СМО је постепено постала једна од најутицајнијих америчких „размишљајућих корпорација“ (центара за истраживања политике и формулисање политичких препорука и начела).

         Током 1960-тих година у СМО су направили каријеру истакнути представници америчке спољнополитичке мисли као што су Збигњев Бжежински и Хенри Кисинџер.

         СМО је постао идејни центар америчке идеологије, квинтесенција америчког консензуса.

         Индикативно је да су у Савету били представници како републиканаца, тако и демократа. Управо ту су покушавали да пронађу баланс између вредности и интереса, између локалног и универзалног у структури америчке политике када су у питању најважнији светски изазови. Зато се, упркос томе што су оснивачи СМО били убеђене присталице Светске владе и МОлиберали, утицај те структуре ширио и на МОреалисте, тим пре што је сам Хенри Кисинџер, један од најистакнутијих и најутицајнијих чланова СМО, био републиканац и представник реалистичког правца у међународним односима.

         За илустрацију идејног усмерења СМО у садашњој фази, могу се навести речи садашњег председника Савета Ричарда Хаса изречене 2006. године: „Потребни су нови механизми за регионално и глобално управљање, чији чланови не би биле само државе. То не значи да Microsoft, Amnesty Interrnational или Goldman Sachs треба да добију места у Генералној скупштини УН. Већ то значи укључивање представника тих структура у процес разматрања регионалних и глобалних питања, у оквиру којег би они могли да утичу на начин решавања регионалних и глобалних проблема. Штавише, државе треба да буду спремне да уступе део суверенитета светским структурама, ако желимо да међународни систем сачува функционалност“.

         Хас развија даље своју мисао: „Наш циљ треба да буде да се редефинише суштина суверенитета у ери глобализације, да се пронађе баланс између света који се састоји од потпуно суверених држава и међународног система у виду светске владе или анархије“.

         Може се са сигурношћу претпоставити да варијанту са међународном анархијом Хас сматра неприхватљивом.

         Међутим, од 1970-тих година у САД је почео да се формира алтернативни правац политичке  анализе и идеологије, који је постепено јачао и почео да конкурише CМО. Његови представници су добили назив „неокозервативци“, пошто су се ослањали првенствено на републиканце, мада су имали утицаја и на неке ддемократе.

         Неоконзервативци (В. Кристол, П. Вулфовиц, В. Нуланд, Р. Кејген и др.) разликовали су се од старих конзервативаца (палеоконзерватицаца) по томе што су ништа мање од МОлиберала прихватали важност универзалне мисије САД (док су неки палеоконзервативци с времена на време били склони изолационизму).

         Они се суштински нису много разликовали од СМО, а цела разлика се састојала у томе што је за неоконзервативце приоритет била изградња америчке либералне империје уз очување њеног државног система док су МОлиберали допуштали скоро стварање Светске владе на наднационалној основи.

         За СМО је мисија САД била суштински завршена после пада СССР и дошло је време да се гради глобални свет с паралелним ликвидирањем националних држава. То не значи да је СМО планирао демонтажу саме америчке државности: ако државе и треба да одумру, САД ће нестати последње, предавши сву планетарну власт Сједињеним Државама Света, устројеним у потпуности по америчком моделу.

         Неконзервативци су, пак, сматрали да време за такав прелаз још није дошло, и да је зато задатак САД да јачају сопствену Либералну империју, која и треба да постане језгро целокупног светског  политичког система у нејасној будућности. Али, због изазова који долазе из других цивилизација — Русије, Кине, исламског света, Латинске Америке и чак Европе (коју неоконзервативци виде као веома проблематичног вазала који захтева превише пажње) — потребно је на све начине јачати моћ самих САД, не обраћајући превише пажњу на све остале силе.

         У политици је та линија постала доминантна током мандата председника Џорџа Буша млађег, али је постала најважнији политички фактор још 1990-тих, током мандата демократе Била Клинтона.

         СМО и неоконзервативци су у једнакој мери носиоци америчке идеологије, и за њих се национални интереси САД и успостављање светског либералног система потпуно поклапају. Разлика између две групе је само у томе што први гледају на постојеће стање ствари прилично оптимистично и журе са светском либералном револуцијом и успостављањем Светске владе, а други, напротив, делујући као либерални стаљинисти, сматрају да треба ојачати саме  САД, претворивши их у моћну империју, а тек после, савладавши многе изазове који потичу од других цивилизација, лагано прелазити на чисто интернационалне Сједињене Државе Света.

         Индикативно је да се генерално та два курса — у којима су доминирали МОлиберали или МОРеалисти — нису превише разликовала по резултатима: у оба случаја САД су се свим силама трудиле да учврсте своју хегемонију, да ослабе конкуренте, да задају ударце стварним противницима, да демонизују и, по могућности, униште оне који су се супротстављали америчкој идеологији.

                             Слојеви америчке идеологије

                                       у зонама Запада

Са кедног од наступа Ричарда Хаса

         Након што смо се на најопштији начин упознали са институционалним структурама осовине хегемоније и одредили главне интелектуалне штабове америчке идеологије, можемо кратко да погледамо како они утичу на остале западне кругове које смо издвојили.

         СМО је у Европи стварао мреже својих филијала у различитим периодима. Одмах после Версаја исти они кругови који су чинили језгро СМО и који су били окупљени око Вудро Вилсона допринели су оснивању Краљевског института за међународна истраживања у Лондону (Чатам Хаус), чији је задатак био да промовише и спроводи идеје либерализма и Светске владе у Европи.

         СМО је 1970. године на новој историјској прекретници формирао Трилатералну комисију, у којој су друге две стране, поред америчке, чинили Европљани и Јапанци. При том се европски огранак Трилатералне комисије приоритетно бавио питањима европских интеграција на основу либералне (суштински америчке) идеологије.

         И на крају, већ 2000-тих година СМО је приступио приступио формирању својих директних филијала у Европи, иако су претходне структуре задржане и наставиле да функционишу. Међутим, све што је повезано са СМО у Европи можемо да посматрамо као главне центре америчке хегемоније.

         Званичне дипломатске, војно-стратешке (у оквиру НАТО), економске и финансијске институције надлежне за америчко-европско партнерство и јединство атлантске стратегије у поређењу са мрежом СМО биле су секундарне.

         Идеолошко језгро атлантске Европе, то јест инстанца надлежна за судбину Запада, биле су управо мреже које су на овај или онај начин биле повезане са СМО. Индикативно је да је активни члан СМО био и још увек је познати тржишни шпекулант Џорџ Сорош, ватрени апологета „отвореног друштва“ и отворени поборник Светске Владе. Сорошеве структуре такође припадају тој мрежи.

         Индикативно је и да неоконзерватици нису створили своје мреже у Европи, а центри који су се оријентисали на њих имали су маргинални статус. То проистиче из основног става конзервативаца о инокосној доминацији САД, којима нису потребни партнери, већ покорни извршиоци.

         Аристотел је у својој „Политици“ разликовао два типа управљања: владавину и политику. Владавина се врши над робовима, укућанима и животињама, који су се у Грчкој и Риму сматрали власништвом домаћина; владавина није подразумевала субјективитет оних над којима се влада. Политика је, пак, управљање слободнима. Док је робу довољно наредити, слободног треба убедити. У том смислу СМО се у Европи бави политиком, а неоконзервативци владавином.

         На следећем кругу Запада два главна америчка центра за међународну политику генерално делују исто као у Европи. СМО покушава да задржи проамеричке режиме у зони америчког утицаја не само принудом, већ и ласкањем, поткупљивањем, то јест политиком.

         Важно је не толико потчинити режиме таквих земаља директној вољи Вашинготна, колико постићи спровођење демократских реформи у њима. Извоз „обојених револуција“, којима се у целом свету бави Сорошев фонд — једно је од омиљених средстава МОлиберала за постизање циља. При томе неоконзервативци пружају политичку, финансијску и војну подршку режимима и политичким снагама које су спремне да директно спроводе вољу САД, понекад сарађујући са снагама које имају мало везе са класичном либералном демократијом.

         Али, генерално, и у Европи и у прозападним земљама обе те инстанце делују као један у складу са принципом: већи степен либерализма води већем утицају САД и - обрнуто. Све се то одлично уклапа у оквире америчке идеологије: онај који ради за САД, доприноси историјском напретку човечанства, онај који делује у интересу либерализма, помаже САД као окосници истог да реализује своје историјске задатке.

         У неким случајевима, на пример, у Грузији и Украјини, током обојених револуција и свргавања легитимних влада, мреже СМО и неоконзервативаца делују практично јединствено, разилазе се само у ситницама и детаљима. Тако су кијевски Мајдан 2014. године финансирале структуре Џорџа Сороша (СМО), али су лидере Мајдана подржавали и неоконзервативци (Викторија Нуланд).

         И на крају, мреже утицаја америчке хегемоније у земљама које нису потпуно лојалне САД представљене су првенствено структурама СМО. Тако су оне у СССР заступале идеолошки модел конвергенције, који је користио Михаил Горбачов, што је на крају довело до пада СССР. Либерали повезани са СМО су се 1990-тих нашли и на водећим државним функцијама.

         Исто тако стоји ствар и у другим земљама, иако је у Кини и Ирану слобода сличних иницијатива за оснивање отворених и утицајних америчких центара суштински ограничена, и преостаје им да се ослањају само на опозицију и маргиналне (дисидентске) кругове.

         Тако је Запад не само цивилизацијска појава, већ има и сопствени центар — САД, идеологију — америчку хегемонистичку доктрину, владајућу и интелектуалну елиту — из редова америчке елите, организационе структуре — у првом реду мреже „политичара“ из СМО, и у значајно мањој мери — „господаре“ неоконзервативце.

         Имамо посла са комплетним идеолошким системом организације света, која је истовремено оријентисана и на јачање и очување америчке хегемоније, и на промовисање либералних идеја и начела с циљем постепеног потчињавања и ликвидирања националних држава, успостављања Светске владе. Треба истаћи да ни МОлиберали, ни чланови СМО практично не скривају своје циљеве и задатке: све о чему говоримо се може лако наћи у доступним изворима — чланцима, публикацијама, монографијама, интервјуима, чак и у уџбеницима о међународним односима.

                             Антиамеричка идеологија?

Вучић говори на београдском заседању Трилатералне комисије

         Иза фасаде америчке (=либералне) архитектуре уређења света, коју смо укратко описали, имамо посла са комплетним цивилизацијским, геополитичким и политичким моделом, у чијем је центру америчка идеологија. То значи да они који доносе главне одлуке у данашњем свету имају чврст ослонац у виду представе о суштини и оријентацији историјског процеса;

         о улози земаља и народа у судбини човечанства;

         о позитивним вредностима (слобода, трговина, индивидуализам, напредак и др.) и негативним антитезама тих вредности (ауторитаризам, тоталитаризам, рат, недостатак промена и др.);

         о нормативном политичком уређењу (либерална демократија, теза о томе да је „демократија владавина мањина усмерена против већине, која је увек склона тиранији“);

         о континуираном развоју технике и технологија;

         о апсолутности тржишног уређења, које нема алтернативу;

         о слободи људи да бирају полну припадност;

         о неопходности демонтаже традиционалне државе;

          о пожељности мешања раса, култура и религија у једном глобалном светском грађанском друштву и др.

          Та идеологија се налази у темељу образовне, информативне и културне политике западних земаља, одређује како војну, тако и информативно-пропагандистичку стратегију, утиче на економију и дипломатију. Постојећа хегемонија се управља управо према тој идеологији и служи њеним интересима.

         Зато, ако се не слажемо са самом чињеницом да постоји та хегемонија и желимо да јој се супротставимо, то ће бити узалудно док год се будемо борили са последицама уместо са узроцима — са различитим изазовима који потичу од САД или ближих и даљих сателита, од различитих организационих структура које служе америчкој идеологији или од појединих компанија. Све ће то бити фрагментарно и несистемски.

         У краткорочној перспективи сваки очајнички отпор може да дâ позитиван ефекат или најмање да заустави офанзиву америчке идеологије на наше друштво. Али, у ширим размерама систему се не може супроставити несистемски.

         Исто тако се не може ефикасно супротстављати идеологији деидеологизована структура. Непосредни агенти страних тајних служби, који чине најнижи слој у идеолошком рату, могу се идентификовати и неутралисати, али агенти утицаја, који делују потпуно отворено, таквим директним методама се не могу открити.

         Из тога произлази једноставан закључак: за ефикасно опонирање америчкој идеологији потребна је мање или више симетрична структура. У њеном центру такође треба да буде управо идеологија. Али другачија: руска православна идеологија (Руски свет), евроазијство (континентализам).

         Даље треба определити које земље су оријентисане на Русију и наши савезници. При томе је идеологија потребна да би се с њима градили „политички“ (убеђујући), а не само „господарски“ (принуђујући) односи (у смислу аристотеловог учења).

         Они који се потчињавају грубој сили (чак и ако је та сила наша) су бољи од оних који се супротстављају, али су лошији од оних који добровољно, по сопственом убеђењу, постају пријатељи и саборци.

         Ако не будемо имали идеологију, нећемо имати инструмент убеђивања, већ ћемо само имати инструменте принуде. То је крајње нестабилно и опасно. Зато се и пријатељство између земаља Евроазијске уније без идеологије (барем идеологије интегрисања) не може изградити.

         У још већој мери то важи за земље које се налазе далеко од нас и које с нама немају заједничке локалне интересе. Ту идеологија постаје једини инструмент за привлачење пријатеља.

         Данас се многе земље са симпатијом односе према Русији само зашто што се супротстављамо САД и њиховој хегемонији, што се противимо намтању америчке идеологије. Остало домишљају саме. Али, то не може да траје дуго. Ако свет схвати да ми делујемо само реактивно, а то значи да у потпуности (мада у контра-смислу) зависимо од Запада, или се као праволинијски МОреалисти руководимо само егоистичним националним интересима, доћи ће до разочарења.

         И на крају, флексибилна идеологија би омогућила да се чак и у западним земљама стекне мноштво савезника, који из ових или оних разлога нису задовољни америчком идеологијом, која је данас постала тоталитарна и једино дозвољена. То могу бити антилиберали, како десни, тако и леви, или кругови, који из неких других разлога, нпр. религиозних или због другачијег погледа на свет одбацују основне идеолошке поставке које доминирају у САД и које промовишу мреже повезане с њима у глобалним размерама.

         Али, да би односи с њима постали системски, треба не само одбацивати америчку идеологију, већ и предлагати нешто системско, логично и одговорно, што се заснива на историји, политичкој филозофији, на појму субјекта, на тумачењу суштине времена и простора.

         И коначно, за супротстављање америчкој идеологији потребне су нам институције, еквивалент СМО и неоконзервативцима, али – са супротним предзнаком.

         То треба да буду интелектуални центри елите, који јасно схватају свој сопствени цивилизацијски и историјски идентитет и који су спремни да тај идентитет јачају и учвршћују у жестокој идеолошкој борби, која ће бити неизбежна.

         Алтернатива тој идеолошкој борби је само једна: потпуна идејна капитулација пред америчком идеологијом.

         (крај)