Русија је већ добила ову етапу руско-америчког сукоба

ЦЕЛА СВЕТСКА ОПОЗИЦИЈА АМЕРИЧКОЈ ДОМИНАЦИЈИ

ТРАЖИ ОСЛОНАЦ - У МОСКВИ

Владимир Путин и Барак Обама

• Сведоци смо и раста Путиновог рејтинга (који у очима народа оличава цео систем руске власти) са мање од 60% 2012. године до скоро 90% 2015. године. И све то упркос очајничкој пропаганди чији је циљ дискредитација руске политике у Сирији и Украјини. Раст поверења у власт у условима глобалне системске кризе, која озбиљно утиче на Русију, главни је успех стратегије на коју се Москва ослања у конфронтацији са Вашингтоном
• Русија је доказала не само своју способност да се на равноправној основи супротстави САД у режиму војно-политичке и финансијско-економске конфронтације, већ и принципијелно некоришћење својих способности да притисне слабије државе и присили их да у стопу прате њену политику
• Не знам како би, по аналогији са јалтско-потсдамским, требало назвати прелепи нови свет, али мислим, да би Минск, као полазна тачка практичне реализације нове спољнополитичке руске стратегије обострано корисне сарадње (алтернативне америчкој политици бруталне силе), требало да буде присутан у том имену

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе предвиђања

        ИАКО у медијима још увек траје расправа између остатака дефетиста, који су изгубили оријентире и лојалиста, који унапред славе победу (које либерално-националистичка, десно-лева опозиција Путиновог курса воли да зове „чуварима“), ми већ сада можемо рећи да је ову етапу руско-америчког сукоба добила Русија.

        Ово говорим, имајући у виду не само и не толико ситуацију у Сирији, Украјини, ЕУ па чак ни у ММФ. Јер, у сваком од ових случајева, и у још неколико десетина случајева који су ван наше пажње, Вашингтон се суочава са растућим тешкоћама у спровођењу своје политике, и цела опозиција америчкој доминацији (каква год она била) тражи ослонац у Русији.

        Јачање међународне позиције Русије је фундаментално важно, али немојмо заборавити да су, иницирајући глобалну војно-политичку кризу, САД дозволиле Руској Федерацији да успостави војну контролу над одређеним регионима (посебно су, ту исту Украјину биле спремне да жртвују, што су јасно ставиле до знања у пролеће 2014. године).

        Стратегија Америке је била много дубља него што се то чинило на први поглед. Жртвујући квалитет, а у неким случајевима и препуштајући иницијативу, Вашингтон је намеравао да увуче Русију у низ сукоба који би је представили као једину и неповратну претњу светском миру, као непредвидивог агресора чији је једини политички аргумент војна сила. То је требало да лиши Русију савезника, да окупи око САД (као јединог заштитника против агресије ракетно-нуклеарног монструма) остале земље, које имају контролни удео у глобалној економији и које се плаше војне претње.

        У таквом формату, економске санкције су требале да буду убиствене за Русију, јер би њима било блокирано маневрисање са трговинским партнерима. Политика супституције увоза не би могла дати конкретан учинак у догледно време.

        Даље су, Сједињене Америчке Државе (уосталом, заједно са читавом руском опозицијом) очекивале „распад руске економије“, пад рејтинга власти на незнатни ниво, подизање таласа народног незадовољства, раст унутарелитне опозиције.

        На крају, изгубивши подршку јавности и бирократије, лишена маневарског простора, власт би морала да падне. Да ли на овај или онај начин - то је већ друго питање.

        Уместо тога, ми смо сведоци раста Путиновог рејтинга (који у очима народа оличава цео систем руске власти) са мање од 60% 2012. године до скоро 90% 2015. године. И све то упркос очајничкој пропаганди  чији је циљ дискредитација руске политике у Сирији и Украјини. Раст поверења у власт у условима глобалне системске кризе, која озбиљно утиче на Русију, главни је успех стратегије на коју се Москва ослања у конфронтацији са Вашингтоном.

        Главна претња Русији долази споља - САД покушавају да створе у земљи разарајући опозициони покрет, за који, очигледно, не постоје унутрашњи узроци, иначе економични Вашингтон не би трошио десетине милијарди долара на узгајање некакве опозиције.

        На међународном плану се води и највидљивија је - борба концепција новог светског поретка, што је у ствари борба за савезнике (очување лојалности старих и стицање нових). Због тога се највише пажње придаје руској спољној политици - у земљи се расправља и о обиму расположивих ресурса који могу бити усмерени за реализацију већ постојећих социјалних пројеката и на минимизирање негативних ефеката америчких напада на руску економију и финансије. Главни догађаји, који дефинишу политичку ситуацију, одвијају се на међународном плану.

        Укратко бих „стратегију Минск“ назвао победничком политичко-дипломатском стратегијом. Наравно, термини „Минск“ и „Минск-2“ нусу најпопуларнији у донбасоцентричом делу руске политичке активе, која акценат ставља на страдање Руса у Донбасу, на покушаје нацификације млађих генерација, на агресивност кијевског режима који машта о дестабилизацији Русије, итд, итд.

        Али, проблем настаје ако не видите даље од 200 километара преко западне границе Русије и ако искључиво мислите у оквиру племенских категорија - „тамо је наш народ, а не неки Сиријци и зато треба и тамо послати војску“. Држава, а нарочито глобална држава, каква је данас Русија, не може се у политици руководити искључиво етничким категоријама - јер она има исувише диференциране интересе у сваком појединачном региону планете.

        Узгред, чак и искуство нацистичке Украјине показује бесперспективност ускоетничког приступа. Схвативши да Украјинци настају путем преформатирања Руса, кијевске власти и нацистичка идеологија потпуно допуштају, па чак и поздрављају учешће у свом покрету пасошких Руса, па чак и руских грађана. Захтева који треба да се задовоље је мало: да воле Украјину, да теже ка Европи, да поштују САД и да мрзе Русију. То јест, државни интереси превазилазе чак и нацистичку идеологију, која признаје примат крви, а не цивилизацијску или територијалну заједницу.

Састанак у Минску

        У суштини, Минск је локални али истовремено и најконцентрисанији израз руске спољне политике. У њему се могу уочити следећи базични моменти спољнополитичке стратегије Москве:

        1. Признавање примата међународног права и фокусирање на неприхватљивост његовог произвољног тумачења, заснованог на праву силе.

        2. Одустајање од притискања политичких противника силом у корист политике проналажења обострано прихватљивих компромиса. При чему треба схватити да се ни Порошенков режим у Украјини ни терористи Исламске државе у Сирији, не третирају као партнери са којима је компромис могућ, (нарочито је у Украјини, о томе јасно говорено у минским споразумима, који претпостављају уставне преформулације државне власти, што је фактички поновна изградња државе). У Минску ми компромис тражимо са европским партнерима, у Сирији - са ширим и још недефинисаним пулом заинтересованих држава.

        3. Равноправност интереса суверених држава (без обзира на њихову политичку и економску тежину и војну силу) током преговарачког процеса.

        Управо овај приступ је својевремено дао Русији могућност да формира Царинску унију. Јер, Казахстан и Белорусија су се дуго плашили руског диктата, заснованог на апсолутној политичкој и економској супериорности. И у Русији су тада постојале усијане главе, које су предлагале се изврши опструкција „тих дрзника“, да се блокирају економске везе и да се сачека „да нам они сами допузе на коленима“ (као што су сада спремни да збришу са лица земље пола Украјине, како би „спасили“ другу половину). Да је ова концепција реализована, сада Русија не би имала ни Царинску, ни Евроазијску економску унију, не би се ширила брзим темпом Шангајска организација за сарадњу, не би се институционализовао БРИКС, а Обама би без имало труда формирао антируску коалицију.

        Зашто? Из једног простог разлога. До 2010. године, Сједињене Државе су већ биле смртно притисле својом дрскошћу, не само Русију, већ и остатак света, укључујући и своје најближе савезнике.

        И, прво, САД су биле признате као хегемон, на чије хирове су већ сви били навикли, и сви су знали како да реагују, а да не створе себи проблем. Друго, нико није желео да мења Слона у стакларској радњи, за великог Медведа. То јест, да се Русија у међународној политици понашала исто као Сједињене Државе, она са својим амбицијама никоме не би била потребна.

        А голом војном силом креирати свет по свом укусу још нико није успео. И саме Сједињене Државе су своје највеће успехе постигле, када су остале државе у њих веровале као у праведног арбитра и када су им се добровољно потчињавале. А оног тренутка када су почели Авганистан, Ирак, Југославија, Либија, Сирија - одамах су изникли и проблеми са вазалима, савезницима и партнерима, који нису ризиковали да се побуне отворено, али су елегантно саботирали многе америчке иницијативе, оптерећујући војне снаге, привреду и финансије Сједињених Америчких Држава.

        Русија је успела да предложи себе не само као алтернативног лидера, већ да предложи и нови концепт светског поретка који савезници и партнери прихватају као праведан. Овај концепт још увек није у потпуности структурно формиран. У многим случајевима (као што је ММФ) се води борба за преобликовање механизама који обезбеђују Америци светску доминацију у механизме за реалицазију интереса целокупне међународне заједнице (или то, или ће пуним капацитетом бити покренут алтернативни пројекат Банке БРИКС).

        Данас, једина гаранција праведног будућег светског поретка је међународно понашање Русије, која је доказала не само своју способност да се на равноправној основи супротстави САД у режиму војно-политичке и финансијско-економске конфронтације, већ и принципијелно некоришћење својих способности да притисне слабије државе и присили их да у стопу прате њену политику.

        Укратко резимирајући: САД се ослањају на присилне савезе, који узимају у обзир само интересе Вашингтона, а Русије се ослања на добровољне - обострано корисне. Ови други су поузданији, јер се савезници не боје само казне, већ су заинтересовани за одржавање узајамности.

        Не знам како би, по аналогији са јалтско-потсдамским, требало назвати прелепи нови свет, али мислим, да би Минск, као полазна тачка практичне реализације нове спољнополитичке руске стратегије обострано корисне сарадње (алтернативне америчкој политици бруталне силе), требало да буде присутан у том имену.

        Превео: Срђан Ђорђевић