Ракетни плотун из Каспијског мора ставио тачку на глобалну доминацију америчке флоте

АНУЛИРАНО УПРАВО ОНО НА ЧЕМУ СЕ ЗАСНИВАЛА

АМЕРИЧКА ДРСКОСТ НА МЕЂУНАРОДНОЈ СЦЕНИ

Лансирање пројектила  из Каспијског мора

• Седмог октобра 2015. Каспијска ратна флотила Русије једним плотуном од 26 ракета „Калибар НК“ по базама Исламске државе у Сирији задуго је (а у њеном садашњем облику - заувек) уклонила са морских простора флоту САД као фактор који је способан да обезбеди такозвану пројекцију силе (раније се то називало „дипломатија топовњача“)
• У чему су дражи ситуације? Прво, Русија је извозила ракете аналогне онима које је употребила 7. октобра. Њихов домет је 300km. САД су претпостављале да домет сличних ракета које се налазе у наоружању Русије може да буде 400 до 600km. Плотун Каспијске флотиле покрио је циљеве на удаљености од 1500km, а то, по свему судећи није крајња граница. Појавила су се саопштења да реална раздаљина гађања може да премаши 4000km
• Американци су се нашли у крајње компликованој ситуацији. Током последњих година сва политика се градила на томе да у критичном тренутку Вашингтон може релативно некажњено да примени силу. Сада се показало да не може... Генерали Пентагона већ су израчунали да руске ВКС могу да погађају циљеве на територији САД не напуштајући ваздушни простор Русије. Први пут у историји Америка се осетила беспомоћном пред обичним (не нуклеарним) оружјем
• Ипак, није за САД најопасније то што Москва може, ако пожели, мало да гађа по територији САД конвенционалним наоружањем са безбедне удаљености (исто као САД по Ираку). Главно је што су то схватили савезници САД, а већина њих већ одавно је верна светском хегемону само због страха од војних могућности од којих (по њиховој представи) нико не може да се заштити. Русија је показала да она може. И то је из корена променило читаву војно-политичку ситуацију у свету
• Ако је веровати Обами, САД су најбоље зато што су најбоље, и њима су сви дужни, зато што су дужни. Овај аргумент био је убедљив до 7. октобра 2015. Сада је то лично мишљење једног човека

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и предвиђања

        НИКО није обратио пажњу на чињеницу да је руска авијација у Сирији по броју и номенклатури авиона готово идентична са украјинским ваздухопловним снагама које су покушавале да бомбардују Донбас 2014. године. Јер, и њихову основу чине бомбардери Су-24 и јуришни авиони Су-25.

        Само, за неколико дана украјинску авијацију су отерали са неба рудари, фризери, таксисти и чувари супермаркета, а руској не могу бар некако да нашкоде терористи Ислмске државе, одлично обучени, наоружани и са искуством из дуготрајних ратних дејстава. Штавише, ње се с поштовањем клоне борбени авиони Израела и Турске, па и читаве америчке „антитерористичке коалиције“ у целини.

        То је доказ како високог нивоа обучености руских пилота и могућности модернизованих летелица конструисаних још током 70-их година прошлог века, тако и чињенице да су руске ваздушно-космичке снаге за разлику од снага украјинског РВ, усклађен и ефикасан инструмент који поред сопствене ударно-ваздушне компоненте има средства ПВО, средства за радио-електронску борбу (РЕБ), подршку глобалног позиционирања (ГЛОНАС) и космичког обавештавања, притом је све то интегрисано у систем.

        Кијев је користио авијацију на нивоу Првог светског рата -неки авиони би узлетели, пронашли одређени циљ и извршили бомбардовање (или су били оборени). Русија је показала комплетан авијацијски ударни систем у којем су авион и пилот значајни и највише приметни, али су само једна од много карика које осигуравају ефикасно уништење противника и сопствену безбедност.

        Ипак, премала је групација руских ваздушно-космичких снага у Сирији, противник не поседује комплетан савремени систем ПВО, авијација западних земаља се не супротставља директно ВКС Русије, а по борбеним могућностима украјинску армију коректније је упоредити са племенским добровољцима Републике Чад него са Оружаним снагама Русије. Зато засад не треба говорити о компоненти авијације као потпуној супериорности над потенцијалним противником, будући да нема довољно материјала за поређење.

        Зато има поводом војно-поморске компоненте: -  7. октобра Каспијска ратна флотила сама је једним плотуном од 26 ракета „Калибар НК“ по базама ИД у Сирији задуго (а у њеном садашњем облику заувек) уклонила са морских простора флоту САД као реални фактор који је способан да обезбеди такозвану пројекцију силе (раније се то називало „дипломатија топовњача“).

        У чему су дражи ситуације?

        Прво, Русија је извозила ракете аналогне онима које је користила 7. октобра. Њихов домет је 300km. САД су основано претпостављале да домет сличних ракета које се налазе у наоружању Русије може да буде већи од 400 до 600km. Плотун Каспијске флотиле покрио је циљеве на удаљености од 1500km, а то, по свему судећи није крајња граница. Појавила су се саопштења да реална раздаљина гађања може да премаши 4000km.

        Друго, потенцијални противници раније су сматрали не само Каспијску флотилу него и Црноморску и Балтичку флоту РФ као снаге које су способне само да бране одговарајуће делове обале, да хватају кријумчаре и ловокрадице, као и да изводе десантне операције у својим затвореним акваторијама.

        Сем тога, Црноморска флота обезбеђује позадину ескадриле у Средоземљу.

Бродови Црноморске флоте

        Међутим, за реалну претњу САД су сматрале само ескадриле и ударне бродове који су раније распоређени на отвореном мору, а такође и снаге Тихоокеанске и Северне флоте које би, у случају озбиљног конфликта, могле макар теоретски да се пробију на просторе Атлантика и Тихог океана.

        Треће, САД су досад сматрале да су њихови носачи авиона практично нерањиви. Према прорачунима америчких стратега, за уништење једне борбене групе носача авиона руска флота морала би да обезбеди плотун од најмање сто ракета, ради чега је на једном месту требало концентрисати готово све ударне бродове (ракетне крстарице, ракетне разараче и вишенаменске нуклеарне подморнице) Северне или Тихоокеанске флоте.

        У Вашингтону су сматрали да свака од две руске флоте које нису блокиране у затвореним акваторијама у најгорем случају може да нашкоди (можда и значајније) једној борбеној групи, после чега ће њене ударне снаге практично престати да постоје, а доминацију преосталих снага САД на простору светског океана ништа неће угрожавати.

        Четврто, показало се да, у ствари,  домет гађања, чак и малих бродова - није 400 и није 600, него много више од 1500 километара.

        Односно, и Каспијска флотила и Црноморска флота способне су - не напуштајући своју акваторију - да униште сваког противника у Источном Средоземљу и у Персијском заливу, а Балтичка флота може да држи на нишану Северно море, Ла Манш и део Норвешког мора. 

        Узимајући у обзир да Северна флота има могућности да контролише Северни Атлантик изван граница домета противника, као и сличне могућности Тихоокеанске флоте да потопи све што плови у Тихом океану северније од Хаваја, флота САД показала се неспособном да пројектује претњу на обале Евроазије.

        Будући да ракетну паљбу могу да изведу потпуно неприметни бродови блиске морске зоне удаљени хиљаде километара, амерички морнари видеће ракете тек у моменту удара у њихов брод или док долећу. Заправо, они неће стићи да предузму мере ефикасне самоодбране.

        Према томе, знатно се смањује број ракета потребних за уништење борбене групе носача авиона. Није потребно да се до групе доводе велики површински бродови флоте РФ на растојање ефикасног узвратног удара. САД једноставно више неће бити у стању да прате сваки стражарски брод који хвата ловокрадице у Охотском или Каспијском мору (али је способан да изненада потопи амерички носач авиона који мирно плови „три мора“ од тог неприметног бродића).

        До 7. октобра Вашингтон је био убеђен да без примене нуклеарног оружја Русија није способна да се ефикасно одупире деловању снага САД.

Бродови Каспијске флотиле

        Заправо, на томе се и базирала америчка дрскост у међународној политици.

        Американци нису крили да користе силу кад хоће, само зато што нико није у стању да им адекватно одговори конвенционалним оружјем, а Русија неће започињати нуклеарни рат ни због Ирака, ни због Сирије, чак ни због Украјине. Они су као безобразни тинејџер, који је навикао да су сви око њега слабији, мирно улазили у конфликте по принципу: „Узврати ударац, ако можеш“, потпуно сигурни да то нико неће моћи. А изненада се показало да неки могу. Да Русија може.

        Американци су се нашли у крајње компликованој ситуацији. Током последњих година сва политика се градила на томе да у критичном тренутку Вашингтон може релативно некажњено да примени силу. Сада се показало да не може. 

        Сем тога, генерали Пентагона већ су израчунали да руске ВКС могу да погађају циљеве на територији САД не напуштајући ваздушни простор Русије. Први пут у историји Америка се осетила беспомоћном пред обичним (не нуклеарним) оружјем.

        Ипак, најопасније за САД није то што Русија има могућности да прикрије своју територију и територију својих савезника у Евроазији од америчке флоте која сада постаје бесмислено бреме за пореске обвезнике (она је у суштини нестала као војно-политички аргумент). Чак није ни то, што ако пожели, Москва може мало да гађа по територији САД конвенционалним наоружањем са безбедне удаљености (исто као САД по Ираку).

        Главно је да су то схватили савезници САД, а већина њих већ одавно је верна светском хегемону само због страха од војних могућности од којих (по њиховој представи) нико не може да се заштити. Седмог октобра Русија је показала да она може. И то је из корена променило читаву војно-политичку ситуацију у свету.

        Наравно, амерички савези и коалиције неће одмах почети да се расипају, али ће САД сада бити знатно теже да командују својим савезницима не узимајући у обзир њихове интересе. Сада партнери имају код кога да оду. Вашингтон ће морати да убеђује и тргује. Американци одавно то не знају да чине.

        Нису предвиђени ресурси за задовољавање савезника. И аргументи САД су слаби. Ако је веровати Обами, САД су најбоље зато што су најбоље, и њима су сви дужни, зато што су дужни.

        Овај аргумент био је убедљив до 7. октобра 2015. Сада је то лично мишљење једног човека.

        Превела Ксенија Трајковић