Путин понизио САД и показао да се са њима може разговарати оштрије него оне са остатком света

БЕЛОЈ КУЋИ ДАО ИЗБОР: ИЛИ ДА ПОЧНЕ НУКЛЕАРНИ РАТ ИЛИ ИЛИ ДА СЕ ПОМИРИ СА ГУБИТКОМ ХЕГЕМОНИЈЕ

• Путин од Американаца промену укупне политике, и још компензације Русији за претрпљене губитке због званично санкционисаних поступака власти САД. То је неостварив, понижавајући услов. То је фактички захтев за потпуну и беспоговорну капитулацију у хибридом рату који Вашингтон уопште не сматра неповратно изгубљеним
• Строго и готово моментално реаговање Русије уследило је после изјаве Стејт департмана да ће Русија почети из Сирије да отпрема у џаковима лешеве својих војника и да су у руским градовима могући терористички напади. За тим је уследила изјава Пентагона о спремности за превентивни нуклеарни удар на Русију
• САД су одавно неформално плашиле Русију нуклеарним конфликтом, а Москва је редовно наговештавала да је спремна за такав обрт догађаја и да не намерава да се повлачи. Пошто нису сигурни у победу Хилари Клинтон, вашингтонски јастребови су одлучили да још једном повећају улоге. При том су дошли до крајње опасне границе када је конфликт почео да улази у фазу самосталног развијања
• Али, Москва је преузела иницијативу и још повећала улоге, преносећи конфронтацију у другу раван. За разлику од Америке, Русија није почела да прети ратом. Она је само продемонстрирала могућности чврстог политичко-економског одговора, који у случају даљег неправилног понашања САД може обрнуто да оствари Обамин сан - да поцепа на комадиће економију и финансијски систем Вашингтона
• Путинов ултиматум је - одговор свима који су се револтирано питали зашто још 2014. руски тенкови нису заузели Кијев, Лавов, Варшаву и Париз и у чему се састоји Путинов план. Сада су „мишићи набилдовани“ и карте су стављене на сто. Видећемо чиме ће одговорити САД. Заправо, свет се већ променио. САД је јавно бачена рукавица, а оне се нису усудиле да је одмах подигну

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        НАКОН што је објављен указ председника Руске Федерације о обустављању, од стране Русије, реализације споразума са САД о преради плутонијума предвиђеног за наоружање, као и о подношењу одговарајућег предлога закона у Државну Думу, у медијима су почеле дискусије о томе да ли је то повезано са прекидом договора о Сирији.

        Други камен спотицања постало је питање: зашто је Русија, знајући да САД не извршавају свој део споразума, реаговала тек после неколико година.

        Неки стручњаци за нуклеарну индустрију тврде да је споразум реално био повољан за Русију. Можда. Ја нисам стручњак за ту област и не могу да кажем колико су они објективни. Сем тога, нешто што је повољно са становишта нуклеарне индустрије може да буде неповољно са становишта безбедности.

        Мада, мислим да у принципу и са безбедношћу није било посебних проблема. Русија је поседовала довољно нуклеарног арсенала за наношење смртоносног удара по САД. То је признао и Вашингтон.

        Такође је било довољно материјала за производњу нових бојевих глава. У случају размене свеобухватних нуклеарних удара - више не би ни била потребна производња наредне партије бојевих глава, а било би и физички неоствариво. Проблем би био да се физички сачувају остаци цивилизације, макар на нивоу Каменог доба.

        Што се тиче сиријске проблематике, није први пут да САД, и не само у Сирији, закључују споразуме, прекидају њихову реализацију и опет закључују. Формат руске реакције очигледно је неупоредив са јавним одустајањем Вашингтона од сарадње које и онако није било.

        Да би се схватиле размере онога што се десило мислим да је неопходно обратити пажњу на то што Путин није само искључио Русију из тог споразума, већ је рекао да је могућ повратак на његову реализацију, али је то пропратио одређеним условима.

        Да погледамо те услове: укидање од стране САД свих санкција против РФ, исплата компензација не само за губитке због америчких санкција, него и због руских контра-санкција, укидање закона Магнитског, изразито смањење војног присуства САД у Источној Европи, одустајање од политике конфронтације са Москвом. За дефинисање суштине Путинових услова одговара само једна реч - ултиматум.

        Колико се сећам, ултиматум Вашингтону последњи пут поднела је Велика Британија због инцидентом са бродом „Трент“, а то је било 1861., у време Грађанског рата у САД. Чак и тада, у крајње тешким околностима, Америка је пристала само на делимично испуњавање британских захтева.

        Треба истаћи да британски захтеви из 1861. нису садржали ништа понижавајуће за САД. Капетан брода РМ САД својевољно је прекршио међународно право, ухапсио људе на неутралном (британском) броду, фактички посегао на суверенитет Велике Британије и само што није испровоцирао рат. А онда је Америка, након што је дезавуисала поступке капетана и ослободила ухапшене, одбила да се извини.

        А Путин сада не захтева тамо некаква извињења нити ослобађање неколико ухапшених, него промену укупне америчке политике, и још компензације Русији за претрпљене губитке због званично санкционисаних поступака власти САД. То је неостварив, понижавајући услов. То је фактички захтев за потпуну и беспоговорну капитулацију у хибридом рату који Вашингтон уопште не сматра неповратно изгубљеним. Уз то, и исплате контрибуција и репарација.

        Само је британска круна захтевала од САД нешто слично пре завршетка рата за независност, док су оне још биле бунтовни поданици краља Џорџа III. Током последњих сто година нико није могао ни да замисли да се тим тоном може разговарати са Вашингтоном.

        Дакле, први закључак. Путин је намерно и демонстративно понизио САД показујући да се са њима може разговарати чак и оштрије него што су они навикли да разговарају са свим осталим светом.

        Кад је то учињено? Односно, на шта је, у ствари, Путин реаговао? Није ли он стварно мислио да ће САД испуњавати договор Кери-Лавров о Сирији и због тога се узнемирио? У Русији је такође било познато да Вашингтон годинама не поштује споразум о плутонијуму, али је из тога Москва добијала озбиљну корист за своју нуклеарну индустрију, практично постала глобални монополист и очигледно се није нервирала због технолошког заостајања САД, које им није дозволило да прераде плутонијум намењен за наоружање, како је то било предвиђено у споразуму.

        Строго и готово моментално реаговање Русије уследило је после изјаве председавајућег Стејт департмента САД, да ће Русија почети из Сирије да отпрема у џаковима лешеве својих војника, да тамо губи авионе и да су у руским градовима могући терористички напади.

        Сем тога, одмах после изјаве Стејт департмента уследила је изјава Пентагона о спремности за наношење превентивног нуклеарног удара на Русију. МИП Русије такође је саопштио да су Москви познате намере САД да почну ваздушни рат против сиријских владиних трупа, значи, и против руског контингента који је у Сирији распоређен на легалној основи.

        Шта је још послужило као основа за ултиматум Путина?

        Вежбе од пре пола године ПВО/ПРО и РВСН (ракетне стратешке снаге) за одбијање нуклеарног напада на Русију и за наношење узвратног удара. Такође и најављене вежбе МЧС (Министарство за ванредне ситуације) уз ангажовање до 40 милиона грађана Русије ради провере спремности објеката и структура цивилне одбране за нуклеарни рат, као и ради додатног информисања грађана о формату дејстава у тренутку „Х“.

        Ако све то заједно склопимо онда увиђамо да су САД одавно неформално плашиле Русију нуклеарним конфликтом, а да је Москва редовно наговештавала да је спремна за такав обрт догађаја и да не намерава да се повлачи.

        Међутим, иза завесе Обамине владавине, а будући да нису апсолутно сигурни у победу Хилари Клинтон на председничким изборима, вашингтонски јастребови одлучили су да још једном повећају улоге. При том су дошли до крајње опасне границе када је конфликт почео да улази у фазу самосталног развијања. У тој фази нуклеарни Армагедон могао је да почне због било које случајности, укључујући неадекватност неког од високих официра Пентагона, или посленика администрације Беле куће.

Ево како би изгледао удар руске ракете „Сармат”

        У том тренутку Москва је преузела иницијативу и повећала улоге, али преносећи конфронтацију у другу раван. За разлику од Америке, Русија није почела да прети ратом. Она је само демонстрирала могућности чврстог политичко-економског одговора, који у случају даљег неправилног понашања САД може обрнуто да оствари Обамин сан - да поцепа на комадиће економију и финансијски систем Вашингтона.

        Осим тога, овим поступком Русија је озбиљно поткопала међународни углед САД и показала читавом свету да је могуће Америку тући управо њеним оружјем и да се због тога ништа неће десити. Бумеранг се вратио. Са таквом динамиком и правцем развоја догађаја могуће је да видимо стотине представника америчке елите на клупи за оптужене у Хагу, не само за нашег живота, него и пре него што следећи амерички председник проведе у Белој кући први четворогодишњи мандат.

        САД-у је понуђен избор: или да реализује своје претње и почне нуклеарни рат, или да се помири с тим да свет више није униполаран и да почне да се уклапа у нови формат.

        Ми не знамо какав ће избор учинити Вашингтон. У америчком политичком естаблишменту има довољан број идеологизованих и неадекватних, спремних да сагоре у нуклеарном пожару са читавим човечанством само да се не призна крај светске хегемоније САД, која се показала толико краткорочна, бесмислена и криминална. Али, он ће морати да бира. Што се Вашингтон дуже буде претварао да се ништа није десило, тиме ће већи број његових вазала (названих савезницима, а одавно трпе под теретом своје зависности) грубо и недвосмислено игнорисати америчке амбиције и претрчавати на страну нове перспективне светске силе.

        На крају крајева, САД могу дочекати тренутак када ће се чак и статус једног од центара мултиполарног света показати за њих недоступним. Не само Африканци, Азијци и Латино-Американци, него ће и Европљани са задовољством да се освете бившем хегемону због својих ранијих понижења. А они нису толико хумани и мирољубиви као Русија.

        На крају, Путинов ултиматум је - одговор свима онима који су се револтирано питали зашто још 2014. руски тенкови нису заузели Кијев, Лавов, Варшаву и Париз и у чему се састоји Путинов план.

        Ја могу само да поновим оно што сам тада писао. Ако намеравате да идете на конфронтацију са светским хегемоном, онда морате бити сигурни да ћете моћи да дате одговор на све његове поступке. Економија, армија, друштво, државне и административне структуре - све треба да буде спремно. Ако нема потпуне спремности, онда треба - добијати на времену и јачати мишиће.

        Сада је готово и карте су стављене на сто. Видећемо чиме ће одговорити САД. Ипак, геополитичка реалност више неће бити као пре. Свет се већ променио. САД-у је јавно била бачена рукавица, а оне се нису усудиле да је одмах подигну.

        Превела Ксенија Трајковић