Путин је многима у Украјини вратио – Осећање Отаџбине

НЕ СМЕ ОТАЏБИНА ДА СЕ БЕСКРАЈНО ДА СЕ ДЕЛИ ЈЕР ТО ДОВОДИ ДО СПЕЦИФИЧНЕ ШИЗОФРЕНИЈЕ

• Нада се појавила у јулу 2013. када је Путин - уместо разговора са Јануковичем - изабрао обраћање украјинском народу и рекао једноставне и јасне ствари: нас у овом свету нико неће жалити, наставиће да нас притискају са свих страна, а можемо одолети само заједно, обједињени
• Нови правац Русије коначно почиње да се означава тек када је Путин одвојио америчко и немачко друштво од западних лидера и фактички објавио да Обама, Меркел, Оланд, Туск, Камерон и други, за Русију могу да буду само преговарачи, али не и савезници
• Ипак, најважније је то, што је Путин нама, свим поборницима Руске Федерације у Кијеву, Кировграду, Одеси, Харкову, Дњепропетровску, Донбасу, вратио – осећање Отаџбине
• Зато већ данас нема Русије или Украјине као међусобно одвојених творевина – постоји јединствена земља привремено подељена и поцепана

         Пише: Јуриј ГОРОДЊЕНКО, политиколог (Кијев)

         У ОБРАЋАЊУ Владимира Путина Федералном собрању РФ поводом потписивања споразума о припајању Крима и Севастопоља, има много премиса:

         - распоред акцената по свим кључним питањима руско-украјинских односа и интеракције са Западом;

         - оцена настале ситуације;

         - обазриве назнаке могућих следећих корака руске власти (борити се „дипломатским, политичким, правним” средствима за успостављање уставног поретка Украјине и за правно фиксирање права руско-језичних грађана).

         Али, значајно је то, што обраћање није било упућено украјинским или западним елитама, него јавности и народима.

         Раније је руско руководство спроводило нешто другачију политичку линију. Главни принцип у узајамним односима две земље била је сарадња на нивоу власти.

         За разлику од Американаца, руска страна није активно учествовала у формирању структура грађанског друштва – није припремала лидере, није оснивала друштвене организације које би доследно спроводиле замисао о савезу две земље. Односи су изграђивани углавном на нивоу елита. Једини изузетак је – оснивање „Украјинског избора”. Ипак, то је постао пример како не треба градити грађанске иницијативе.

         Током свих ових 23 године ми смо се уверавали у цинизам и поткупљивост  украјинске елите. Издавали су нас и обмањивали више него једном.

         Првог децембра 1991. године гласали смо за независност у саставу конфедеративне организације – Заједнице независних држава. Уместо тога, Кравчук је одбио да потпише статут ЗНД и онемогућио све покушаје интеграције у оквиру те организације.

         Године 1994. гласали смо за Кучму који је обећао да ће се ујединити са Русијом. На крају смо добили олигархију и савез са Западом.

         Све смо чинили да Јанукович победи 2010. године. Иначе, давали смо му не само своје гласове, него и пропагирали и трошили своја материјална средства. А од самог почетка било је јасно да ће то довести до распада земље и грађанског рата. Људи су толико претрпели у животу да им се свако, чак и највеће крвопролиће није чинило страшним.

         О томе сам говорио депутату Врховне Раде, Вадиму Колесниченку. Он је изабрао ишчекивање даљег развоја догађаја. Плашио се за свој депутатски мандат. Шта сад намерава да чини с њим?

         Говорио сам и депутату Врховне Раде, Олегу Цареву. Истина, он је поштено признао да се плаши за свој бизнис, за своје фабрике. Данас ће сигурно нова „власт” да му одузме све. И, шта је он на крају добио?

         А они су тада били најздравији политичари у регионалном окружењу. Са телевизијских канала нису се склањале моје бивше колеге које су пропагирале Споразум о асоцијацији са ЕУ и било је забрањено да се изнесе супротно мишљење.

         И наравно, крали су, крали и крали. Авај, Русима је тешко да разумеју да је свих ових година ниво корупције у Украјини неколико пута већи него у Русији.

         У том склопу остајала је нада само у једног човека – Владимира Путина.  Када је он у јулу 2013. - уместо разговора са Јануковичем -изабрао обраћање украјинском народу, директно на конференцији посвећеној 1025-годишњици крштења Кијевске Руси, појавило се осећање да ће се курс Русије мењати.

         Путин је тада рекао једноставне и јасне ствари: нас у овом свету нико неће жалити, наставиће да нас притискају са свих страна, а можемо одолети само заједно, обједињени.

         Нови правац Русије коначно почиње да се означава тек сада – после прес-конференције руског лидера 4. марта 2014. и посланице Федералном собрању 18. марта 2014. године:

         - Он је јасно одвојио поткупљиву, мазеповску украјинску псеудоелиту од украјинског народа.

         - Исто тако, одвојио је америчко и немачко друштво од западних лидера. Обама, Меркел, Оланд, Туск, Камерон и други, за Русију могу да буду само преговарачи, али не и савезници.

         - Означио је круг спољнополитичких пријатеља Русије – Индију и Кину.

         - У основу међународне политике и решења украјинске кризе уграђен је принцип легитимности и поштовања правних норми.

         - Русија ће успостављати јединство Руског света. Карактеристично је да је сама идеја Руског света дефинисана у радовима једног од очева украјинске нације, писца и мислиоца, Пантелејмона Кулиша.

         - Повратак на биполарни свет. У суштини, одвија се обнова система обуздржавања и противтеже, који је дефинисао још кардинал Ришеље. Одустајање од тог система неумитно је водило ка дубоким конфликтима.

         Ипак, најважније је то, што је нама, свим поборницима Руске Федерације у Кијеву, Кировграду, Одеси, Харкову, Дњепропетровску, Донбасу, Путин вратио – осећање Отаџбине.

         И, већ данас нема Русије или Украјине као међусобно одвојених творевина – постоји јединствена земља привремено подељена и поцепана.

         У ствари, немогуће је стално живети раздвојене свести – то ће довести до шизофреније. Немогуће је помирити се са расколом земље – то значи мирно чекати наредну трагедију.

         Не сме Отаџбина бескрајно да се дели – то значи налазити се у константном конфликту са сопственом савешћу.

         Превела

       Ксенија Трајковић