Примиче се време када ће по бандерама у Кијеву висити ови што владају Украјином

КАД БОГ КАЖЊАВА НАРОДЕ - ШАЉЕ ИМ ГЛАД, КУГУ И РАТОВЕ,

А УКРАЈИНЦИМА - ЊИХОВЕ ДА ЊИМА ВЛАДАЈУ

• Тренутно се у Русији налази око пет милиона украјинских држављана. Плус - око милион у Пољској, а спрема се нови милион. Зато што је за нормалне људе постало немогуће да живе у Украјини
• Времена када ће бандере у Украјини добити друштвено-политички значај се тек ближе, зато народ једноставно бежи. При чему није почео да бежи после „револуције достојанства“ (она је само убрзала процес бекства грађана из Украјине), већ тачно од самог почетка реализације пројекта „Ukraina“
• Још 2010-те сам писао да је број становника Мексика 112,5 милиона, а да је 11,9 милиона мексичких емиграната око 10 одсто становништва. Да је Индијаца око 1,2 милијарде, па је 11,4 милиона индијских емиграната око 0,9 одсто становништва. Број грађана РФ износи 142 милиона људи - зато је 11,1 милиона руских емиграната приближно 7,8 одсто становништва земље. Званични број становника Украјине је 45.962.000. Шест милиона и шесто хиљада грађана који је напустило Украјину, а то је 14 одсто становништва(!) и по томе је Украјина прва у свету     

Пише: Андреј ВАЏРА

        КАДА Господ хоће да казни неки народ, шаље му скакавце, сушу, рат, глад, помор, чуму и остале напасти.

        Међутим изгледа да је народ Украјине Господ решио да казни много страшније, накачивши му на врат украјинску елиту.

        Украјинска елита је универзална непогода, која се по својим последицама може упоредити са скакавцима, сушом, ратом, глађу, чумом и осталим напастима заједно.

        По својој суштини, украјинска елита је нешто попут јахача апокалипсе у појединачној земљи.

        А још се стиче утисак да је Господ казнио народ Украјине његовом елитом због неких веома тешких грехова.

        Налетео сам пре неки дан на Фејсбуку на жалостан пост једног представника украјинске елите (опрости, Господе) Борислава Берјозе. Тог тупавог, умишљеног ћурана оптеретиле су тешке мисли. А знате ли поводом чега?

        Веома га брине то што ће се ускоро из мајданске Украјине разбежати сва омладина и неће остати никог да рмба за нове пан-велможе. Тако је отворено и написао.

         „Седим у кафићу и чекам пријатеље, а за суседним столом дечак од неких 14 година аргументовано објашњава жени, очигледно својој мајци, да треба емигрирати из Украјине.

        Прича о томе да нема безбедности, о ниском стандарду живота и високом криминалитету, о непостојању, кад је он у питању, могућности да нађе званични, добро плаћен посао, а да је питање да ли ће она моћи да добије у будућности икакву пензију од државе.

        Судећи по разговору, мама је медицински радник, а причали су о Пољској.

        Она млако контрира његовим аргументима, али то апсолутно не утиче на младог кандидата за емигранта. Затим су појели своје колаче и отишли“.

        Затим овај тип за вешање са жалошћу констатује:

        „Ја разумем да је тај момчић већ чврсто зацртао себи циљ.

        Он ће отићи. А то значи да неће живети и радити у Украјини, плаћати овде порезе, финансирати могућност исплате пензија и плата државним службеницима.

        А времена да се он убеди у супротно остало је веома мало. Стварно бих волео да се врх Државе замисли над тим питањем.

        Јер, ако се настави овакав тренд, ускоро неће преостати нико да ради не у неким апстрактним предузећима, већ неће бити никог да ради у оним сферама бизниса које припадају тим истим људима из врха Државе“.

        Занимљиво, зар не?

        Човек који је активно учествовао у уништавању земље, у стварању неиздрживих услова за обичне грађане, а растужио се сада када је до њега допрло да милиони грађана беже од „украјинске среће“.

        Јер, делује да за такве као што је он, који су се дочепали „јасала“ помоћу лажи, насиља, крви и убијања, предиван живот тек почиње.

Прва три председника Украјине - Леонид Кравчук, Леонид Кучма и Виктор Јушћенко

        Цела земља им је на извол'те за пљачкање! А онда се одједном испостави да омладина бежи. При чему беже најпаметнији и најталентованији. Беже масовно. Не желе да служе за обезбеђивање светле будућности украјинског племства. То је проблем!!!

        Паметни и талентовани беже. Остају само пензионери и фанатици који вичу „Слава Украјини! Слава херојима!“. И шта чинити?

        Ко ће пензионере да храни? Ко ће издржавати племство? Ови који вичу слава-Украјини-патриоти? А каква је корист од задртих умоболника када не треба ништа да се руши, већ да се гради? У томе и јесте ствар…

        Узгред, ово није први случај да украјинска омладина бежи из „независне“, спасавајући се од свог племства као од чуме.

        Била је једном једна „славна“ епоха, под називом „Руина“ (од смрти Богдана Хмељницког 1657. до доласка на место хетмана Ивана Мазепе 1687.) - у суштини, то и беше „прва независна Украјина“. Њу сада државна пропаганда опева као „Златни век“ украјинства. Али, и тада су се цела села празнила од омладине која је бежала од својих старешина и хетмана.

        Бежала су цела села. Једни су масовно бежали код руског цара, други код пољског краља. Читава десна обала Дњепра је опустела на много година!

        Нежински протопоп Симеон Адамович је 1669. године писао руском цару следеће: „Ваша је воља да наредите да се из Нежина, Перејаславља, Чернигова и Остра повуку ваши војници, али немојте мислити да ће то бити добро. Читав народ кука, плаче… под козацима не желе да живе; склопивши руке, моле Бога да и даље под вашом владарским скиптром и влашћу живе…

        Паметни козаци, који памте своју заклетву дату целивањем крста, грађанство и сав обичан народ говоре углас: ако ви, велики господару, изволите да изведете своје војнике из малоруских градова, они желе да се селе, намеравају да беже којекуда: једни у пограничне градове вашег царског величанства, а други преко Дњепра у краљевске градове“.

        Ништа мању мржњу према неочекивано насталој малоруској „шљахти“ народ је исказивао и 1672. године.

        Тако су државном чиновнику Алексејеву обични људи изјавили следеће: „Царско величанство да нам пошаље своје војводе, а хетмана да немамо, па и старешине све да се повешају; било би нам боље, разарања и издаје ничије не би било; а овако сваки старешина, обогативши се, жели да постане племић и издаје, а наше главе падају узалудно“.

        Можете ли да замислите колико је „тупих ватника“ (ватник - погрдан украјински израз за Русе) било у XVII веку који нису желели да живе у слободној и независној Украјини? Колико је тада било „издајника и сепаратиста“! Нису хтели да се диве новим хетманима и да љубе задњице својој новонасталој елити из редова козачких бандита и бивших пољских лакеја. Бежали су или код „москаља“, или код „леха“ (Пољака).

        Зар вас ово не подсећа на нешто? Не?

        Сада се у Русији налази око пет милиона украјинских држављана. ПЕТ МИЛИОНА!!! И око милион у Пољској, а спрема се нови милион. И ускоро ће се и преселити код Пољака, ако тамо ускоро не почну погроми над Украјинцима. А зашто је настало цело то „померање“?

        Зато што је за нормалне људе постало немогуће да живе у Украјини, зато што „хетмана да немамо, па и старешине све да се повешају“.

        Управо зато ја такве као што је, да ли Борислав Берјоза, да ли Борух Бљахер, називам већ обешенима. Украјинска омладина је због украјинског „племства“ постала веома нервозна, а бандера уздуж Булевара Победе у Кијеву има много.

        Оне „брезе“ (бреза се на руском изговара берјоза - прим. прев.) које нису „шупље“ већ пакују кофере јер схватају да је за њих оно најбоље већ прошлост.

        А такви као што је већ поменути „већ обешени“, због своје грамзивости и глупости, све се надају бољој будућности и брине их само то што бежи омладина. У стилу: до чега је стока довела земљу, ускоро неће бити никог да се пљачка! Опаметите се док није касно!!! Због чега смо стајали на мајдану? Због чега је су свој метак добили припадници „небеске стотине“? Због чега су људи живи спаљивани?

        Због чега су десетине хиљада људи закопане у гробницама у Донбасу?

        Времена када ће бандере у Украјини добити друштвено-политички значај се тек ближе, зато народ једноставно бежи. При чему није почео да бежи после „револуције достојанства“ (она је само убрзала процес бекства грађана из Украјине), већ тачно од самог почетка реализације пројекта „Ukraina“. О томе сведочи демографска статистика. Она је заиста застрашујућа.

        Ја сам се 2010. године, тј. пре шест година, из знатижеље упознао са статистиком миграције становништва из Украјине. И она ме запањила. Тиме што је већ тада Украјина била на првом месту по бежању својих грађана у иностранство.

        Ево шта сам тада писао:

        „Није свако способан да се бори. Многи једноставно беже. Неко у хроничну болест, неко у пијанство, неко у наркоманску виртуелну реалност, неко у секту, неко у туристичка путовања, а неко просто бежи што даље од Украјине. Народ бежи од оствареног ,независно-државног’ сна ,национално свесних Украјинаца’ као ђаво од тамјана.

        Затим сам сазнао да је Украјина заузела пето место на свету међу земљама са највећим бројем емиграната.

        О томе сведоче подаци из извештаја „Миграција и дознаке“ Светске банке.

[…]

        Изгледа да из Украјине настоји да се одсели свако ко може. На било који начин. Према подацима светске банке, у овом тренутку се у иностранству налази око 6,6 милиона држављана Украјине.

        Наизглед би чињеница да је Украјина на тој листи на петом месту требало да радује. Али, само у случају ако се не узме у обзир процентуални однос између грађана који су напустили земљу и оних који су остали.

        Број становника Мексика је 112,5 милиона, а 11,9 милиона мексичких емиграната је око 10 одсто становништва. Индијаца има око 1,2 милијарде људи, па је 11,4 милиона индијских емиграната око 0,9 одсто становништва земље. Број грађана РФ износи 142 милиона људи - зато је 11,1 милиона руских емиграната приближно 7,8 одсто становништва земље. Број становника Кине износи милијарду и 265 милиона људи. Осам милиона и 300 хиљада кинеских емиграната је око 0,6 одсто становништва земље.

        У овом тренутку, званичан број становника Украјине износи 45 милиона 962 хиљаде људи. Шест милиона и шесто хиљада грађана који су напустили Украјину је 14 одсто становништва земље (!).

        Није тешко схватити да се на листи земаља из којих грађани највише беже Украјина налази на првом месту.

        Људи беже. Спасавају се. Било како и било куда. За 20 година независности, ,независна’ је постала џиновска зона отуђености, готово неприкладна за нормалан живот.

        Притом, по правилу, бежи најактивнији и најквалитетнији део грађана, који може да нађе своје место у туђој земљи.

        Можда то место није увек достојно, али испоставља се да је чак и недостојно место у туђини за Украјинца боље од достојног места у отаџбини“.

        А сада замислите какве је размере попримило бежање украјинских грађана из земље у којој су победили „национално свесни“, када траје грађански рат, када Украјином тумарају наоружане банде полуидиота, кад је украјинска привреда уништена, кад је украјинска држава банкротирала, кад је Украјина по сиромаштву избила на прво место у Европи, кад је украјинска корупција попримила облик отворене и тоталне пљачке.

        Али, најсмешније је то што сада неки полуљуди из редова гробара Украјине седе у кијевским кафићима и ламентирају над тим што из земље коју су убили народ бежи као из радиоактивне зоне.

        Притом, тим креатурама чак ни на памет не пада да оду на Мајдан, клекну и траже опроштај од свих оних људи које су убили и којима су уништили животе током свог мајданског успона ка државним „јаслама“.