Потребан је само повод да Оружане снаге Украјине крену на Кијев

РУСИЈА ЈЕ ПОВДОМ ДОНБАСА ВЕЋ ПОБЕДИЛА НА БОДОВЕ И ПРЕДНОСТ САМО ПОВЕЋАВА  

• Вашингтон још само на прву стотину кијевских  политичара има утицај, а Мукачево је показало да у пограничној и кријумчарској области глас шефа мађарске царине вреди много више од гласа америчког амбасадора
• Да ли осећате колико суверенитета има поносна и независна Украјина? Губернатори — Грузини, министри — припадници балтичких народа, цариници — Енглези! Шта ће таквој земљи украјински председник? Нека буде Јапанац!
• У МУП Украјине одавно горе од жеље да се обрачунају са Десним сектором и другим нацистима због Мајдана и побијених другова. То ће бити прави грађански рат свих против свих. Још није ни почео. Али, све води ка томе

         Пише: Роман ГРИГОРЕНКО

         ИНТЕРЕСАНТНЕ утиске и осећаје изазива поглед на оно што се догађа у владајућим круговима Кијева изнутра.

         Народ на тонућем Титанику понашао се кудикамо смисленије и рационалније. Јер, посматрајући догађаје у Кијеву, стиче се утисак да је - како време пролази - све мање јасно шта се догађа. При том, апсолутно свим постојећим снагама и играчима, осим Американцима.

         Они су се просто уморили и решили свести рачуне, да би потом отишли, исто као што су отишли из Ирака, Либије, Авганистана.

         Американци су већ схватили да им неће поћи за руком да увуку Русију у грађански рат у Украјини.

         Москва неће насести ни на масакр људи, ни на оборене Боинге, већ ће тихо и методично да повећава бодовну предност.

         У принципу, победа на бодове је већ остварена, само инерција догађаја још увек не дозвољава да се сумирају резултати. Наравно, све рунде још нису завршене. Али, да су могућности Американаца у Украјини при крају види се и по таквом догађају као што је посета америчког амбасадора Закарпатској области.

         Џефри Пајет је отпутовао да реши проблем (са Десним сектором), пошто се испоставило да званични Кијев то није у стању. Али, као што је отишао, тако се и вратио - ни са чим.

         Вашингтон још само на прву стотину кијевских  политичара има утицај, а Мукачево је показало да у пограничној и кријумчарској области глас шефа мађарске царине вреди много више од гласа америчког амбасадора. США су далеко, а кријумчарски токови, црни токови нова који живот значе — ево их, и ту ништа не може да уради чак ни амерички амбасадор.

         Могу само да промене целу царину, што су Американци, узгред, интензивно и покушавали да прогурају у последње две недеље, предлажући да се украјински граничари замене енглеским.

         Да ли осећате колико суверенитета има поносна и независна Украјина? Губернатори — Грузини, министри — припадници балтичких народа, цариници — Енглези! Шта ће таквој земљи украјински председник? Нека буде Јапанац!

         Испоставља се да Американци немају никакву даљу стратегију, у условима немогућности да увуку Русију у тај сукоб који су закували у Украјини, нити се она назире. У таквим условима, Американцима преостају само Боинг и међународни трибунал, како би ипак прогласили Русију земљом-агресором. Ако не милом, онда силом.

         Ако та авантура уроди плодом, онда даља игра Американаца још има смисла. А ако не, онда ће почети тихо пуштање низ воду територија, ако се до тада не распадне сама. Тада ће карте бити стављене на Јароша и долазак неонациста на власт.

         Након тога ће се Американци демонстративно дистанцирати од тог наказног режима. Тј. Американци су почели авантуром и завршавају авантуром.

         Може ли неко после тога може да каже да је то стратешка, дубока спољна политика?

         Идемо даље. А шта, заправо, демонстрира украјинска политичка класа?

         Сви су заузети процесом, али нико не види даље од свог носа. Могуће је да је узрок таквог понашања значајног броја људи, који, у принципу, нису глупи, у томе што они интуитивно осећају у какву су замку упали, али се боје да себи, а још више другима, то признају, зато глуме да нешто велико раде, при том одлично схватајући да сваки дан без окретања ка истинским узроцима кризе у Украјини само отежава могући излаз из ње.

         Другим речима, људи не обраћају пажњу на кућу која гори поред њих, већ се само баве интригама како да се удобније сместе за столом, за ручавање. Такво масовно понашање могу да објасне само психијатри.

         Узмимо Порошенка. Да ли жели да започне нову офанзиву? Наравно, жели. И те како би му добро дошла.  Али, да ли може?          Пошто је два пута добио по зубима, боји се да добије и трећи пут, тим пре што после трећег практично аутоматски престаје да буде председник. Тада ни Дсни сектор више не би био потребан.

         Зато је Порошенко принуђен да имитира политички процес на председничком нивоу и да маневрише, лукави, договара се и измишља, да игра ту националну украјинску политичку игру, као да ће живети вечно. Али, живот такође не стоји у месту и не прашта такав несавестан однос према себи.

         Сваким даном економска омча око врата украјинске државе се стеже све више, и дисати је - све теже.

         Ако се обрати пажња и проанализира, сви његови последњи потези су све сама имитација. Имитација уставних реформи, имитација мирног решавања кризе у Украјини, имитација решавања проблема закарпатског кријумчарења, имитација решавања проблема Десног сектора. У условима одсуства праве власти (газда и власт су САД), правих полуга власти — буџет, токови (све је то у рукама Јацењука и Јареско), њему преостаје само могућност да пуни своје џепове (за сада) и да се дури. И то је све.

         Сав његов велики рад је празна прича. При том, може ли се рећи да он не разуме како ће се све то завршити? Наравно да не, пошто Порошенко није глуп човек...

         Али, то је у потпуности његов проблем, он је управо тако и замишљао власт (у чему, узгред, није много одмакао од Јануковича) — пити, забављати се, брбљати, неограничено пунити џепове, а при том ништа не радити — он има власт, а ваљушци ће сами упадати у уста.

         Потпуно исто се понашају и други ликови на украјинској политичкој сцени.

         Јацењук који пуши после разговора са Керијем, Јареско која изјављује да је дефолт користан за украјинску економију, Тимошенко која набија свој рејтинг не на дневном нивоу, већ на сваких неколико сати — сви су заузети имитацијом и PR брбљањем, пошто врло добро знају да ће свако враћање у реалност, на стварне проблеме друштва изазвати такву когнитивну дисонанцу код свих — присталица, ужег круга, политичких кланова, олигарха и народа, да им се не пише добро.

         Политичка класа Украјине не жели да управља државом, она жели да се све ради само од себе, а она да се бави само имитацијом управљања и да за тај циркус добија паре од становништва. А то не постоји.

         Маневарски простор свих политичких група се озбиљно сужава, а притом никако да се испусти пара у виду нове победничке офанзиве или повећања квалитета живота. Услед тога систем почиње да се распада: пропаганда престаје да делује, што и потврђују последња социолошка истраживања.

         Економија функционише у режиму од кредита до кредита. При том, у условима приближавања зиме наредне 1−2 милијарде долара реално више ништа не могу да помогну, пошто индустрија стоји.

         У војсци су одавно превирања. Потребан је само повод да Оружане снаге Украјине крену на Кијев. У МУП одавно горе од жеље да се обрачунају са Десним сектором и другим нацистима због Мајдана и другова. То ће бити прави грађански рат свих против свих. И, по свему судећи, он још није ни почео. Али, све води ка томе.

         Колико ће Порошенко још моћи да имитира да води земљу, да траје процес мирног решавања ситуације у Донбасу итд. Колико ће Рада моћи да имитира законодавни процес? Колико ће Влада Јацењук-Јареско моћи да имитира процес доношења и спровођења одлука?

         Свака закономерна случајност типа Мукачева или позивања британских цариника моментално огољавају дижу у ваздух цео тај циркус. И добро је ако буде кључало једном недељно. У том случају систем ће имати времена да реагује и да зачепа рупе. А ако котао почне да кључа свака два дана — данас Мукачево, сутра — Одеса, кроз два дана — Харков? — Систем ће се распасти.

         Али, тим пре ће се распасти ако регионалне елите виде позитивно искуство ЛНР и ДНР, које ће збацити омчу централне власти услед поштовања слова и духа минских споразума. У том случају, Кијев ће веома брзо престати да буде престоница.

         Области ће се између себе договорити о начину управљања, и Украјина ће (у једној од варијанти) постати заиста права федерација са свим политичким и економским последицама за дотиране западне регионе које из тога проистичу.