Пораз Исламске државе не само да неће смањити опасност од рата, него ће је и повећати

ЗАПАДНЕ ЗЕМЉЕ ЖУРЕ У СИРИЈУ ДА БИ УЧЕСТВОВАЛЕ У – ПОДЕЛИ ПЛЕНА

Француски носач авиона „Шарл де Гол”‏

• САД губе индивидуалну контролу над Блиским Истоком. А према резултатима садашњих борбених дејстава – и колективна контрола Запада такође изгледа мало вероватна
• Откад је Русија почела да војно делује у Сирији – све је више држава које би да се укључе у рат. Такви „савезници“ долазе на бојно поље кад је победа већ сигурна и кад је време да се са победником поделе успех, слава, почасти и материјалне вредности
• Пораз калифата пред руско-иранско-сиријском коалицијом већ је предодређен. То не схватају, (прецизније, претварају се да не схватају) само они који су из различитих разлога (због непријатељства или интелектуалне оскудности) рачунали на пораз Русије још на почетку украјинске кризе. Данас су њихови редови постали ређи, али маргиналци који су остали настављају тужно (и већ без нарочите наде, само по инерцији и из безнађа) да пророкују предају Крима, Донбаса, Сирије и свега, све до Москве
• Русија је приморана да призна Француску за савезника, а Француска се већ обратила ЕУ и затражила војну помоћ тако да за извесно време међу „савезницима“ могу да се појаве бродови и авиони Италије, Немачке, Велике Британије и Холандије. Мислим да од контингената савезника неће бити много користи. У коалицији са САД они засад нису показали запажен успех. Тешко је очекивати да ће се ситуација променити ако постану савезници Русије
• И без „преиспитивања“ доприноса сваке земље победи, сам број „савезника“ који претендују на учешће у процесу, ствара озбиљне проблеме. Ако сваки од њих изнесе чак и прилично скромне жеље и све оне буду задовољене - на крају ћемо на Блиском Истоку добити колективни Запад који ће још једном себе назвати „међународном заједницом" и под згодним изговором почети да нас потискује из региона

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и предвиђања

         АКТИВНО учешће Париза у анти-калифатској коалиција, а такође и изјава Франсоа Оланда о намери да убеди Обаму да је неопходно да се одвојене коалиције, америчка и руска, трансформишу у јединствену америчко-руску, уследило је након низа терористичких напада у Француској.

         Изненадна конструктивна позиција Француске изазвала је код руских експерата и у медијима талас нада у стварање јединственог фронта цивилизације против варварства на Блиском Истоку.

         У петак, 20. новембра емитовани су извештаји о пуцњави у ресторану у Келну (један човек убијен, четворо рањени) и отмици талаца на Малију (више од стотину сарадника међународних организација укључујући велики број кинеских грађана).

         Дан раније кинеска влада је запретила исламистима који су погубили држављанина НРК у Ираку. На крају, учвршћујући се у Авганистану, ИД прети не само Средњој Азији (према томе, и Русији), него и Ујгурском аутономном региону Кине, који исламисти сматрају за територију калифата. Поврх свега, ИД је већ објавила рат НР Кини.

         Ако свака земља која је била изложена нападу од стране исламских терориста буде реаговала тако емотивно као Француска, на Блиском истоку ускоро неће моћи да се прође кроз гужву од оних који желе да мало ратују.

         Али, као прво, квантитет не прелази увек у квалитет.

         Координација дејстава стотина формација различитих калибара из десетина држава, које су обучене у оквирима различитих војних система, са оружјем и техником чији се стандарди не подударају, сама по себи представља огроман проблем. А сем тога - те формације треба још и да се боре.

         Из тог разлога они који имају квалификовану армију - по првилу више воле да им се неадекватни савезнички контингенти не врзмају око ногу. Чак и у америчким мултинационалним коалицијама (у Ираку и Авганистану) задатак савезника био је да демонстрирају заставу и стварају илузију масовне међународне подршке иницијативама САД. Контигент који је ратовао чинили су Американци 90% и још неколико процената - Британци.

         Друго, и то је важније, сваки савезник, реални и потенцијални, у сваком конфликту следи своје циљеве. Због тога је крајње компликовано послератно регулисање односа (послератну Европу почели су да деле у Техерану 1943., наставили на Јалти 1945. и завршили те исте године у Потсдаму, што није сметало Черчилу да већ 5. марта 1946. објави хладни рат СССР-у, при том, само зато што није могао да убеди САД да се одлуче за „врући“).

         То није једини пример. Други Балкански рат почео је између савезника 29. јуна 1913. након што се Први Балкански рат завршио 30. маја 1913. (борбена дејства прекинута су у марту) - Србија и Бугарска нису поделиле између себе Македонију. Енглези су изгубили Стогодишњи рат не само и не толико зато што је Жана д- Арк подстакла Французе на отпор, него у знатно већој мери због распада англо-бурундског савеза који је био усмерен против француског краљевског дома, а који није поделио, како се чинило, већ освојену Француску.

         Појављивање великог броја савезника или испољавање спремности многих држава да буду савезници не проистиче из изненада схваћене опасности за цивилизацију од тероризма, посебно од калифата. Савезници долазе на бојно поље онда кад је победа већ сигурна и време да се са победником подели успех, слава, почасти и материјалне вредности.

         Пораз калифата пред руско–иранско-сиријском коалицијом већ је предодређен. То не схватају, (прецизније, претварају се да не схватају) само они који су из различитих разлога (због непријатељства или интелектуалне оскудности) рачунали на пораз Русије још на почетку украјинске кризе. Данас су њихови редови постали ређи, али маргиналци који су остали настављају тужно (и већ без нарочите наде, само по инерцији и из безнађа) да пророкују предају Крима, Донбаса, Сирије и свега, све до Москве.

         А наши геополитички опоненти добро разумеју ситуацију. Отуда и њихова изненадна живахност и спремност да признају конструктивну улогу Русије у Сирији, намера да ратују неко време активније и бомбардују калифат боље нишанећи, као и спремност да се формат регулисања сиријске кризе разматра одмах, овде и сад, без претходних дрских захтева о Асадовом одласку.

         Блиски Исток је – исувише примамљив залогај.

         Много пре него што је нафта постала крв економије, а земље Залива глобално складиште нафте, много пре прокопавања Суецког канала који је осигурао кратак и сигуран пут за допремање енергената од копача до потрошача, Блиски Исток био је један од најважнијих стратешких пунктова планете за чије поседовање су одувек вођени ратови, од оснивања првих држава у долини Нила и у међуречју Тигра и Еуфрата. А са порастом светског значаја нафте, пословица „Ко поседује Блиски Исток – поседује свет“ много пута је потврђивана.

         САД губе индивидуалну контролу над Блиским Истоком.

         Према резултатима садашњих борбених дејстава колективна контрола Запада такође изгледа мало вероватна.

         Међутим, то уопште не значи да ће „наши пријатељи и партнери“ ћутке нестати и да неће предузети никакве активности ради заштите својих интереса.

         За почетак им је потребно да у процес уведу што је могуће више учесника спремних да одиграју на њиховој страни. Место уласка је – учешће у борбеним дејствима. Зато се нећу изненадити ако, са терористичким нападима или без њих, земља за земљом почне да „прогледава“ и да се придружује ударима по калифату.

         Истина, није јасно којој коалицији припада Париз. Он је званично саопштио да намерава да делује у контакту и са Вашингтоном и са Москвом, али то су разичите коалиције и њихова визија формата коначне победе такође је различита, а „коалиција свих“ за сада не постоји.

         Без обзира на то, Русија је приморана да призна Француску за савезника, а председник је дао Оружаним снагама инструкције да не јуре носач авиона „Шарл де Гол“ који се упутио према обалама Сирије. Брод треба сматрати за савезнички. У односу на америчке бродове, којима такође врви Средоземно море, такве директиве нису даване.

         Уз то, Француска се обратила ЕУ и затражила војну помоћ тако да за извесно време међу нашим „савезницима“ могу да се појаве бродови и авиони Италије, Немачке, Велике Британије и Холандије.

         Мислим да од контингената савезника неће бити много користи. У коалицији са САД они засад нису показали запажен успех. Тешко је очекивати да ће се ситуација променити ако постану савезници Русије. Међутим, сви савезници имају право да на основу победе учествују у регулисању односа и сви могу да износе жеље.

         Наравно, може се рећи да ниво жеља треба ускладити са нивоом учешћа. Али, процена улога у победу сваког савезника може да се промени. На пример, током последњих деценија сазнали смо да су према америчкој верзији Хитлера победиле испоруке конзерви, јаја у праху, „Студера“ и извесног броја тенкова и авиона по закону о зајму и најму (Lend Lease).

         Наглашавам, нису дали допринос заједничкој победи (што нико не негира), него баш победили, док се СССР негде под Стаљинградом и Курском„расхлађивао“.

         И без „преиспитивања“ доприноса сваке земље победи, сам број „савезника“ који претендују на учешће у процесу, ствара озбиљне проблеме. Ако сваки од њих изнесе чак и прилично скромне жеље и све оне буду задовољене - на крају ћемо на Блиском Истоку добити колективни Запад који ће још једном себе назвати „међународном заједницом" и под згодним изговором почети да нас потискује из региона.

         До сада је повећавање броја учесника на Бечкој конференцији о регулисању сиријске кризе пролазило доста повољно за Русију. Учествовање Ирана и Египта у преговорима несумњиво је у нашу корист, исто као и одбијање САД да подрже захтев Аустралије за учешће на конференцији. Јордан, Либан, а посебно Ирак, уз правилан приступ такође могу да буду у нашу корист. Али, да ли је тај талас последњи?

         У Бечу је Европска унија представљена и у целини и у формату појединих земаља. Фрацуска, Немачка и Велика Британија већ седе за преговарачким столом и нису тамо зато да би јачале позицију ЕУ, већ да би штитиле сопствене интересе. Али, у ЕУ је 28 држава, а земље Блиског Истока нису све укључене у процес. И у Северној Африци могу да се појаве они који нису „равнодушни“.

         Иначе, за сада је бечки формат оружје са две оштрице. Врата дипломатске мишоловке могу да се залупе испред сваке стране. На пример, категорично одбијање неких учесника (као Саудијске Арабије и Катара) да легалну Асадову владу сматрају за равноправну страну у процесу, која може да оде тек по окончању грађанског рата  и само ако изгуби на изборима (а то је готово нереално), пред Русијом и савезницима отвара могућности.

         Ако „конструктивна опозиција“ буде нађена (а део проамеричких опозиционара већ испитује терен за могућу сарадњу са Русијом), онда се договор Сиријаца о решавању сиријске кризе може постићи изван бечког формата.

         Испуњавање другог неопходног услова – потпуна и свеобухватна ликвидација „неконструктивне опозиције“ – може да доведе учеснике преговора у Бечу у ситуацију да морају да изаберу. Или тражење путева за сарадњу са легалном и формираном на основу општенационалног компромиса „сиријском владом народног јединства“ (није искључено на челу са Асадом), или дејства која неће моћи да се квалификују само као ничим изазвана агресија против суверене државе, иначе руске савезнице, на чијој територији су распоређене руске трупе.

         Уопште, сматрам да потпуни пораз калифата не само да неће смањити опасност од рата, него ће га и повећати. Остаће сувише много незадовољних било којом варијантом завршне поделе.

         Превела

         Ксенија Трајковић