Почео је процес стицања независности Европе од Сједињених Држава

ОДСАД ЋЕ „ЕВРОПСКИ САВЕЗНИЦИ“ ТРАЖИТИ ДА ИМ АМЕРИКАНЦИ

ПЛАТЕ ЗА СВАКИ КОРАК

• Наравно, то још није спринт - процес је само кренуо са мртве тачке, али биће га тешко зауставити. При том, тај процес се фиксира и у сада најосетљивијој сфери за САД - у финансијској
• Немачка се дуго борила за право да макар види своје злато које се чува у Америци. О његовом повратку Вашингтон није хтео ни да чује. Ипак, 2013. Берлин је успео да се избори за одлуку о повратку у земљу 674 тоне злата од укупно 2355 тона које су чуване у САД, Енглеској и Француској. Берлин је успео да у 2013. врати 5 тона злата, у 2014 - 151, а већ 2015. - 210. За потпуну реализацију плана - остало је да се врати још 308 тона
• Без подршке Берлина, санкције против Русије уопште не би могле да се спроведу, а и учествовање Холандије у случају са обореним „Боингом“ изнад Донбаса много вреди. Међутим, лојалност европских савезника САД ће коштати отприлике 800 тона злата које враћају Холандији и Немачкој
• Главно је да је - прекршен принцип „никоме ништа не враћати“. Сада ће од Вашингтона тражити да плати за сваки корак. Док га то кошта само враћања туђег злата које су, иначе, Американци већ сматрали својим, ситуација је још подношљива. Али, и сама чињеница куповине лојалности руши концепцију глобалне доминације САД у оквиру које су управо европски ресурси морали да се користе за конфронтацију са Русијом. Неће се дуго моћи плаћати Европи - европским златом

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        МИ ЧЕСТО користимо уопштени термин Запад, означавајући њиме групу држава која је априори непријатељски настројена према Русији, а коју чине САД и њихови савезници.

        Али, амерички савезници не морају увек да се налазе на Западу. Ми и Јапан називамо Западом, а од њега је источније само Тихи океан, као и Израел, који се налази на Блиском Истоку, а у последње време тај појам почео је да обухвата чак и међународне организације које доносе одлуке у корист САД и дискриминишу Русију.                

        Узимајући у обзир традиционално америчко-европско јединство (легализовано не само у облику војног NATO савеза, него и у форми пуноправног чланства САД и Канаде у ОЕБС-у која је, у ствари, Организација за безбедност и сарадњу у Европи, а не у Америци) - такво проширено поимање Запада има право да постоји, али оно постепено престаје да одговара актуелној политичкој реалности.

        На том Западу нас не брину блиске политичке везе САД и ЕУ, ни то што се Европа често не слаже са Русијом у питањима важним за међународни живот. Проблем нам ствара фактичко одустајање земаља ЕУ од спровођења суверене спољне политике, како на нивоу појединачних држава, тако и у формату читаве Европске уније која послушно следи пут америчке дипломатије.

        Појединачни пламичци самосталног деловања, попут сепаратног „минског процеса“ у чији састав учесника САД нису успеле да уђу, прво, не противрече стратешким интересима Вашингтона, друго - не формирају системски приступ који би могао да се разматра као алтернатива америчкој дипломатији.

        Односно, ЕУ је за Русију важна као геополитички играч који је самосталан, независан од САД и који брани сопствене интересе. Имамо све разлоге да сматрамо да ће таква Европа бити заинтересованија за успостављање добрих односа са Москвом.

        Дакле, иако утицај САД неће моментално и заувек нестати, ипак ће драматично ослабити. Вашингтон неће моћи своју вољу да диктира ЕУ већ ће бити приморан да се договара са Европом, односно - да даје понуде које су привлачније у односу на руске. Само то, лишиће САД могућности да у свом интересу располаже ресурсима ЕУ и принудити их да троше своје ресурсе за одржавање макар привида трансатлантског јединства.

        Будући да Русија води борбу против САД, а не против ЕУ (за разлику од Вашингтона, Брисел није прогласио Москву за свог главног непријатеља) и у околностима одсуства жеље за директним сукобом нуклеарних суперсила, рат се за сада води управо за исцрпљивање ресурса. Искључивање из америчке контроле ресурсне основе ЕУ и приморавање Вашингтона да троши ресурсе на покушај да сачува бар неке позиције у Европи означиће веома озбиљну апликацију за победу.

        Према резултатима за 2015. може се извести закључак да је почео процес стицања независности Европе од САД. Наравно, то није спринт - процес је само кренуо са мртве тачке, али биће га тешко зауставити. При том, тај процес се фиксира и у сада најосетљивијој сфери за САД - у финансијској.

        Добро се сећамо колико дуго се Немачка, (неоспорни лидер ЕУ) борила за право да макар види своје злато које се чува у Америци. О његовом повратку Вашингтон није хтео ни да чује. Ипак, 2013. Берлин је успео да се избори за одлуку о повратку у земљу 674 тоне злата од укупно 2355 тона које су чуване у САД, Енглеској и Француској.

        План је био направљен за шест година и требало је да се заврши 2019. Берлин је успео да у 2013. врати 5 тона злата, у 2014 - 151, а већ 2015. - 210. За потпуну реализацију плана остало је да се врати још 308 тона. Ако се динамика враћања злата нагло не успори, онда би план враћања могао превремено да се оствари.

        Прво, по завршетку плана у сефовима „Дојче банке“ у Франкфурту биће сконцентрисано више од половине немачког злата. До 2013. на територији Немачке налазила се само једна трећина резерви злата. Друго, моћи ће да почну преговори о следећем плану враћања немачког злата у земљу порекла са реалним могућностима да се он заврши до 2025.

        Зато Американци и нису хтели да враћају ни једну унцу злата, јер, кад процес почне, више се не може зауставити. Као што видимо динамика враћања већ се убрзава. Због репатријације злата истовремено се забринула и Холандија. И њима су такође почели да враћају истих година као и Немцима - у 2014. Банка Холандије вратила је из Њујорка око 130 тона злата (око 20% националне златне резерве).

        Подсетићу да су током 2014. и 2015. САД вршиле посебно јак утицај на Европску унију, захтевајући од ње да појачава антируске санкције. При том су Немачка и Холандија играле главну улогу у подршци америчке политике.

        Без подршке Берлина, санкције уопште не би могле да се спроведу, а Хаг је активно обезбеђивао информативно-политичко праћење антируске кампање коју су покренуле САД. Само учествовање Холандије у случају са обореним „Боингом“ изнад Донбаса много вреди.

        Дакле, изгледа да лојалност европских савезника стварно много вреди. То ће САД коштати отприлике 800 тона злата које враћају Холандији и Немачкој.

        Главно је да је - прекршен принцип „никоме ништа не враћати“. Сада ће од Вашингтона тражити да плати за сваки корак. Док га то кошта само враћања туђег злата које су, иначе, Американци већ сматрали својим, ситуација је још подношљива, иако веома непријатна. А кад са туђим заврше, а завршиће у догледној будућности? Како ће тада САД куповати лојалност савезника?

        Наглашавам: сама чињеница куповине лојалности руши концепцију глобалне доминације САД у оквиру које су управо европски ресурси морали да се користе за конфронтацију са Русијом. Неће се дуго моћи плаћати Европи европским златом. Након што то злато сконцентришу код себе и на тај начин објективно себе ојачају и ослабе Американце који су то злато предали, Европљани ће се осетити самосталније него што су данас.

        Уз то, САД сада не могу да створе проблеме ЕУ извођењем било какве активне операције. Пред њима су председнички избори, а Обама мора свуда да се мири.

        Бајден наводи Украјину на компромис (иако неуспешно).

        У Сирији су САД приморане да пристану на споразум са Асадом и фактички на разоружавање 34 организације из састава „умерених терориста“, а још 5 воде преговоре.

        Потпуно проамерички Бан Ки Мун 1. марта захваљује Лаврову не само за примирје у Сирији (што је разумљиво) и не само за напоре у Северној Кореји (где је примирје закључено још 1953, али Русија и Кина имају одређени утицај на њене лидере). Поред тога, Бан Ки Мун изражава наду да ће уз помоћ Русије успети да постигну прогрес и у Јемену. Иначе, Москва никада није изјавила да је укључена у јеменску кризу. Тамо су ангажовани Иран и саудијски савезници САД. Потез генералног секретара ОУН-а представља сондирање на тему - неће ли Русија помоћи беспомоћном Обами да некако изађе из јеменске ситуације у којој амерички савезници трпе потпуни пораз.

        Сједињеном Државама ће свет бити потребан најмање до марта 2017. када ће новоизабрани председник почети да дефинише своју спољнополитичку стратегију. То је година дана, а за годину може много да се уради.

        Превела Ксенија Трајковић