Оланд је био подлац са неким ограничењима, Макрон је подлац - без ограничења

И ПОСЛЕ ЈУНСКИХ ПАРЛАМЕНТАРНИХ ИЗБОРА СВЕ ОСТАТИ КАО „ПОД БАКИНОМ (ОЛАНДОВОМ) ВЛАШЋУ“

Емануел Макрон и Мануел Валс

  • Нови председник Француске је резултат успешног рада политичких технолога, које је ангажовала евробирократија
  • Емануела Макрона уопште не мучи претерано поштење које би било сметња његовој ефикасности. Након што „Напред“ у свој списак кандидата за јунске изборе за парламент није укључило бившег премијера Мануела Валса, овај је изговорио своје сад већ чувено: „Оланд је подлац, али је то био у неким оквирима. Макрон је такође подлац, али код њега нема ни правила понашања ни ограничења“. Те речи ће се још много пута чути
  • Биће такође још међународних сусрета са Макроновим учешћем и његових са патосом изговараних речи. Али, све ће то бити у функцији једног: стварања илузија да се активно делује, а то ће бити покриће за очување статуса кво - чланства Француске у ЕУ и саме Европске уније
Пише: Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, експерт РИСИ за РИА Новости
 

        ИМЕНОВАЊЕ представника француских Републиканца Едуара Филипа за премијера изазвало је нови аналитички талас у европским и светским медијима.

        Ако се све сумира, добија се оваква схема:

        1) У јуну предстоје парламентарни избори. Макрон и политтехнолошка машинерија, која стоји за њим, одлично схватају да неће бити аутоматске репризе блиставе операције освајања председничке функције.

        Мора се имати на уму да су у његових тријумфалних 66 одсто у другом кругу председничких избора и гласови Француза који у првом кругу у већини нису гласали за Макрона. Да су гласали по принципу бирања мањег зла јер је улога већег зла била додељена - без икаквих варијанти - Марин Ле Пен.

        Зато распоред снага на парламентарним изборима много адекватније „описују“ резултати првог круга председничких избора. Тада су, да подсетим, гласови за центристу Макрона, националисткињу Ле Пен, републиканца Фијона и левичара Меланшона били подељени безмало на равне части: 23, 21, 19 и 19 одсто.

        2) Именовање (само коју недељу пре избора новог парламента) за премијера једног „Републиканца“ убија одједном више политичких зечева. Као прво, председник демонстрира бирачима да прави разлика између позиција „Републиканаца“ и макроновског покрета „Напред!“ није велика, дакле да могу - ако су се уморили од републиканских политичара - гласати и за макроновце.

        Као друго, за сваку партију је чак и само пар месеци уочи избора „уз власт“ - пре минус, него плус. На изборе је боље ићи са „чистим листом“ и без терета доношених одлука , са чистим сетом парола и обећања. А одговорност за све што се може догодити у економији, политици и самом животу може се пребацити на републиканског премијера (рецимо, ако неки терористи поново побију коју десетину Француза; у таквим ситуацијама боље је имати владу састављену од функционера других партија).

        Фактички - у нешто ублаженом виду - Емануел Макрон намерава да настави да делује држећи се технике „рејдерског заузимања политичког поља“, која је фантастично функционисала за време председничке кампање.

        Новог француског председника уопште не мучи претерано поштење које би било сметња његовој ефикасности. Након што „Напред“ у свој списак кандидата за јунске изборе за парламент није укључило бившег премијера Мануела Валса, овај је изговорио своје сад већ чувено: „Оланд је подлац, али је то био у неким оквирима. Макрон је такође подлац, али код њега нема ни правила понашања ни ограничења“.

        Има разлога да се верује да ће та реченица поводом Емануела Макрона бити изговарана још не једном. Осим Валса, Макрон је оставио на цедилу и свог савезника Франсоа Бајра који је, рачунајући на премијерску фотељу, позивао да се гласа за Макрона.

        На нешто ипак треба одмах указати. Како год прошли „Макронови људи“ у јуну - то ће мало утицати на будућност Француске која се већ може предвидети. Јер, главна победа је у тој суперпредседничкој републици већ одржана, а победила је обједињена „евроелита“ која је распоређена у већини водећих политичких снага.

        Зато ће она (у сваком паковању) реализовати политику коју су спроводиле претходне „центристичке“ партије, које су овога пролећа претрпеле пораз који много шта показује.

        Политичка елита Француске, строго говорећи, данас је апсолутно лишена свих принципа. Њену беспринципијелност добро илуструју стална прелетања њених представника из једне партије у другу, издаје политичких савезника и закључивање нових савеза са истим таквим издајницима.

        Све је ово директна последица тога што је нестала стара добра класна борба која је некада била формализована кроз борбу политичких партија. Разлике између политике „социјалистичких“ и „десних“ влада последњих година треба тражити готово микроскопом.

        Класна борба је уступила место борби снага либералног глобализма, са једне, и снага које се залажу за очување национално-културног идентитета, са друге стране (ово се не тиче, у крајњем случају, само Француске).

        Друга је ствар што француско друштво још није довољно свесно те нове борбе. Из целог спектра политичких партија Француске, о тој новој конфронтацији углавном отворено говори само Национални фронт са својим лидером Марин Ле Пен, која се супротставља свим осталим „системским“ партијама, које су се сврстале у глобалистички лагер.

        Унутар њега се и догађа оно стално „брауновско кретање“ - прелазак политичара из једне партије у другу, и назад - у зависности од конјунктуре и личне користи.

        Управо у овом контексту се и морају сагледавати и Макронова победа и француска блиска будућност.

        Сам нови председник је резултат успешног рада политичких технолога, које је ангажовала евробирократија.

        Они који ће формирати француску владу и освојити већину у парламенту - исувише су разједени политичком корупцијом да би породили било шта ново.

        Зато управо у овом контексту треба правити и прогнозе.

        Све ће бити као „под бакином влашћу“, то јест - као под Оландом.

        Мада ће изјава, наравно, бити још много - и бритких и јаких. Чак и о „вероватноћи изласка Француске из ЕУ, ако се интереси земље не буду узимали у обзир“. Биће такође још међународних сусрета са Макровновим учешћем и његових са патосом изговараних речи. Али, све ће то бити у функцији једног: стварања илузија да се активно делује, а то ће бити покриће за очување статуса кво - чланства Француске у ЕУ и саме Европске уније.

        А за реализацију тог задатка, за сваки нови дан могу бити потребни различити људи, а таквих политичара на француској клупи за резервне играче има много и - сви желе да буду премијери, министри или посланици. И, уопште неће бити важно што је јуче неко био социјалиста, а данас се преобукао у „макроновца“, као што је учинио Валс.

        Или републиканац Едуар Филип, који је такође спреман да игра за сваки победнички тим.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари