Оцените како се у Србији - у мењању свести народа - реализују инструкције Џозефа Наја

СЕТИТЕ СЕ КАКО ЈЕ У ИЗБОРНОЈ КАМПАЊИ ГРУВАЛО:

ОНИ СУ ПРОШЛОСТ - ЈА САМ БУДУЋНОСТ

Џoзеф Нај

• Нај је дипломац Универзитета Принстон, докторирао је и предаје на Харварду. Његова докторска теза је номинована за награду Сесила Родса, познатог заговорника светске доминације Британије, творца дијамантске империје De Beers и још увек активне затворене структуре под називом „Група“ (или „Ми“)
• Нај научну делатност успешно комбинује са радом на високим позицијама власти. Он је 1977-1979. - помоћник заменика америчког државног секретара за питања безбедности, председник радне групе Савета за националну безбедност и неширење нуклеарног оружја. У Клинтоновој администрацији, радио је као помоћник шефа Пентагона за међународну безбедност, био је на челу Националног савета за обавештајне службе САД
• Био је директор стратешке групе америчког Института Аспен (затвореног научно-политичког клуба који развија стратегије светског поретка), члан је Извршног одбора Трилатералне комисије и учесник великог броја заседања Савета за међународне односе
• Манипулација се изводи преко сталне интерпретације реалности - преко усмеравања пажње на међусобно супротне вредносне судове као што су: Бог-ђаво, добро-зло, слобода-ропство, демократија-диктатура...
• Он је „нацртао“ да креатори и протагонисти „меке силе“ треба да одређују шта је „добро“ или „праведно“, која земља постаје отпадник или модел демократске трансформације, самим тим наводећи остале учеснике политичког процеса да се сложе са овом интерпретацијом у замену за подршку од стране оних који диригују са soft power

Пише: Јелена ПОНОМАРЈОВА

        АУТОРСТВО концепта „меке моћи“ (soft power, МС) припада професору Јавне административне школе „Кенеди“ при Харвардском универзитету, члану америчке Академије наука и уметности и члану Дипломатске академије Џoзефу С. Нају (рођеном 1937. године).

        Што се тиче идентитета творца овог концепта, треба знати да Нај није само производ академског окружења, већ и света практичне политике и тајних служби.

        Нај - је дипломац Универзитета Принстон, докторант и предавач на Харварду. Његова докторска теза је номинована за награду Сесила Родса, познатог заговорника светске доминације Британије, творца дијамантске империје De Beers и још увек активне затворене структуре под називом „Група“ (или „Ми“).

        Значајно је и то што је - у складу са Родсовим тестаментом - након његове смрти 1902. године, око три милиона фунти (колосална сума за то време) била остављена за формирање студентских стипендија и професорских награда. Тестаментом су стипендије намењене грађанима европских земаља, САД и британских колонија „са лидерским склоностима“ - у оквиру програма обуке за председнике, премијере и друге високе функције, којима предстоји „управљање народима и светом“.

        Научну делатност Нај успешно комбинује са радом на високим позицијама власти. Он је 1977-1979. - помоћник заменика америчког државног секретара за питања безбедности, науке и технологије, председник радне групе Савета за националну безбедност и неширење нуклеарног оружја. У Клинтоновој администрацији, радио је као помоћник шефа Пентагона за међународну безбедност, био је на челу Националног савета за обавештајне службе САД, а такође је представљао Сједињене Државе у Комитету УН за питања разоружања.

        Током председничке кампање Џона Керија, Нај је претендовао на место саветника за националну безбедност.

        Осим тога, Нај је био директор стратешке групе америчког Института Аспен (затвореног научно-политичког клуба који развија стратегије светског поретка), члан Извршног одбора Трилатералне комисије, учесник великог броја заседања Савета за међународне односе.

        Нај је такође био директор Института за истрживање безбедности „Исток-Запад“ и Међународног институту за стратешке студије.

        За време Обамине управе, учествовао је у још два нова истраживачка пројекта - у разради концепције Центра за нову америчку безбедност и Пројекту реформе националне безбедности САД.

        Треба напоменути да су такви прелази из науке у политику, из политике у обавештајну службу, из службе у науку, итд. - широко распрострањена пракса на Западу, која има искључиви циљ: да максимално промовише и реализује интересе различитих елитних група. Ако пратимо најпознатије личности из америчког и ширег западног естаблишмента, онда ћемо видети сличне каријере какву је имао Нај - довољно је сетити се таквих упечатљивих личности какве су Збигњев Бжежински, Хенри Кисинџер и Мајкл Мекфол.

        У теоријским калкулацијама доктора Наја о soft power - чак и за неискусног читаоца, очигледна је њена фокусираност на консолидацију и ширење хегемоније Запада и, пре свега, САД. Управо зато је презентација његове књиге преведене на руски језик „Soft power“ ( „Флексибилна власт. Како постићи успех у светској политици“) обављена 2006. године у Карнеги центру у Москви, а под покровитељством Амбасаде САД.

        Што се тиче самог концепта, треба напоменути да Нај није формулисао нешто ново - различити начини утицања на свест, методе ненасилне префабрикације управљачких и других група одавно су познате. О томе су писали Н. Макијавели и француски енциклопедисти, Г. Торо и М. Ганди, Т. Лири и Р. Вилсон, представници Франкфуртске школе и чланови Римског клуба.

        Достигнуће Наја је у томе што је он успео не само да концентрисано и јасно опише природу, улогу и значај „меке силе“ САД, која је одиграла одлучујућу улогу у Хладном рату, већ и да одреди њене истински неограничене могућности у ХХI веку.

        Основни смисао soft power састоји се у способности да се утиче на понашање људи, индиректно их присиљавајући да раде ствари које иначе никада не би урадили. Таква моћ заснована је не само на убеђивању, наговарању или способности да се мотивишу људи да учине било шта уз помоћ аргумената, већ и на средствима која формирају њихову атрактивност.

        То је могуће остварити, по мишљењу Наја, коришћењем „моћи информација и слика“, коришћењем моћи смисла.

        С друге стране, стварање „атрактивности“ је немогуће без лингвистичке конструкције, без интерпретације реалности - без манипулације, без усмеравања пажње на међусобно супротне вредносне судове (као што су: Бог-ђаво, добро-зло, слобода-ропство, демократија-диктатура, итд).

        При чему управо креатори и спроводиоци „меке силе“ одређују шта је „добро“ или „праведно“, која земља постаје отпадник или модел демократске трансформације, самим тим наводећи остале учеснике политичког процеса да се сложе са овом интерпретацијом у замену за подршку од стране субјекта soft power.

        На пример, САД, користећи инструменте меке силе, нарко-терористичку творевину „Републику Косово“ дефинишу као демократију у развоју, а наследника једне од најстаријих цивилизација на свету - Иран - државом-отпадником.

        „Оседлати законе историје“ (Стаљин), како је коначно доказала историјска пракса, немогуће је само насилним методама. Стога је у савременим условима тако важна „мека“ моћ која се манифестује као посебан тип утицаја, посебна врста моћи непосредно повезана са информационом револуцијом, самим обимом информација и њиховим експоненцијалним растом, као и са брзином и ширином дистрибуције информација, захваљујући најновијим комуникационим технологијама.

        Информациона револуција омогућава „прекодирање“ свести, почевши од измене историјског сећања и завршавајући са светом симбола-смисла. Управо смисло-симболични свет је најзначајнији, јер се на њега у значајном степену оријентише социјално памћење друштва, које му дозвољава да се супротстави како разарању споља, тако и самоуништењу.

        Човек је одувек живео у три димензије - у реалном свету, у информационом свету и симболичком свету. Међутим, управо у нашем времену нове технологије и комуникације „имају тако снажан утицај на свест да реална дешавања и догађаји постају значајни тек онда када су представљени у масовним медијима“.

        Догађаји нису ни постојали у реалном животу ако се о њима није писало у новинама или није јављено на радију и телевизији. Савремени свет је подређен правилу: стварни догађај постоји једино онда када о њему извештавају средства масовних информација.

        Међутим, најбитније постаје активно учешће медија у мењању, преформатирању симболичког света. Мора се имати на уму да се у сваком друштву истовремено са политичким трансформацијама и економским реформама дешавају и симболичке револуције, које имају за циљ да драматично промене слику света. Штавише, управо ове последње претходе политичким променама, припремајући терен за системске трансформације.

        У исто време врши се радикална ревизија „симболичког капитала“, који се накупио у претходној фази историје. Промена симболичких хијерархија, по правилу се дешава по следећој шеми:

        1) промена сакралне зоне: друштво одбацује заштиту својих претходних богова - дозвољава критику која отвара пут новим боговима;

        2) нова сакралност је оличена у прецизном одабиру симбола-долази до промене имена градова, улица, замена споменика и итд;

        3) као резултат претходних етапа - долази до промене зона агресије: друштво мења хијерархију у систему „пријатељ-непријатељ“;

        4) стари текстови губе актуелност; појављује се велики број идеолошких текстова, креираних да оправдају промену политичког пејзажа;

        5) на политичку сцену долазе стручњаци вербалног плана - новинари, писци, шоумени.

        При чему процеси трансформације „симболичког капитала“, иако се чине неконтролисаним, заправо имају сценаристе и режисере и реализују јасно дефинисан циљ.

        Поред тога, манипулација свешћу обавља се двоструким дејством: паралелно са отвореном поруком - манипулатор шаље кодирани сигнал, надајући се да ће овај сигнал пробудити у главама жртви оне слике које су неопходне манипулатору.

        Овај скривени утицај се заснива на „прећутном знању“, којим располаже жртва, на њеној способности да у својој свести креира слике, са утицањем на њена осећања, мишљење и понашање. Вештина манипулације се огледа у томе да се процес свести усмери на прави пут, али тако да човек не примети скривени утицај“.

        Улога и значај „меке моћи“ појачава се пре свега, због информационе револуције, самим обимом информација и његовим колосалним растом, као и због брзине и ширине њене дистрибуције, захваљујући најновијим комуникационим технологијама. Осим тога, у условима глобализације константни утицај на процес формирања слике света, земље, отаџбине, врши се извана - уз помоћ образовног система, популарне културе и медија.

        Превео: Срђан Ђорђевић