Није страшан амерички „глобални муњевити удар”, већ концепт „електронске дивизије”

МЕТОД РАТОВАЊА ИЗ КАМЕРОНОВОГ ФИЛМА „ОСМИ ПУТНИК-2” ПОСТАЈЕ РЕАЛНОСТ

• Апсолутно је јасно да данас једноставно није могуће реализовати „концепцију муњевитог удара”. Савремени руски системи ПВО, посебно најновији С-400 и планирани С-500, као и пројекат тактичког ловца ПАК-ФА, па и нешто „старији” МиГ -35 и СУ-37, представљају озбиљну препреку за наношење ма колико осетнијег ненуклеарног удара по нашој земљи
• Изгледа да у садашње време имамо посла са римејком „Ратова звезда-2”.Приморавајући нас да реагујемо на могућност муњевитог ненуклераног удара, Вашингтон скрива нешто много важније. Али, шта?
• Сећате ли се филма из 1986. „Осми путник 2” Џејмса Камерона? Када се тај филм појавио на екранима, оно што је у њему приказано било је права фантастика. Поручник космичких специјалних снага командовао је својим потчињенима из центра команде десантног брода јер је могао да на екрану могао да прати кретање сваког свог војника и да помоћу камера на шлему види све што види сваки његов борац истовремено добијајући податке о његовом здрављу
• Тада је то изгледало као реалност далеке будућности.  А сада је то реалност. Та концепција се реализује и управо то и јесте највећа опасност. Ако нас САД престигну у системима управљања армијом, то ће бити ненадокнадиви губитак
• Све иде ка томе да сваки пешадинац, пилот, тенкиста и артиљерац имају могућност за моментално повезивање са свим нивоима, као и за добијање података о стању на бојном пољу у реалном времену. Сваки командир мора да види, да зна и да чује све што види, зна и чује његов потчињени. Сваки борац мора да уме и да има могућност да даје координате за дејства сваког ударног средства

         Пише: Олег ДЕНЕЖКА

         ОСЕЋАЈ наступајуће светске катастрофе једна је од највише узнемиравајућих тенденција године на измаку.

         Последње догађаје у Сирији и претњу директног војног конфликта Турске и Русије многи поимају као неизбежан почетак трећег светског рата. Та страховања имају потпуно реалну основу.

         Поново је постала актуелна тема приближавања војних база САД према руским границама. На страницама руских листова поново је почео да промиче термин „стратешка одбрамбена иницијатива” – СОИ. Овом термину додата је концепција  такозваног „муњевитог ненуклеарног удара”.

         Али, шта се налази иза америчких планова и треба ли се плашити америчке противракетне одбране? Или постоје друге, скривене и опасније претње?

         Планови Вашингтона и Пентагона

         Да бисмо разумели ово компликовано питање, погледајмо шта је то заправо – муњевити удар?

         Према идеји америчких стратега, он подразумева наношење концентрисаног удара свим врстама високопрецизног оружја са конвенционалним бојевим главама са земље, из ваздуха и воде, чак и из космоса, по најважнијим војним и инфраструктурним објектима земље-жртве за буквално неколико сати са циљем да јој се нанесе фатална и неотклоњива штета.

         Значајна улога у таквом удару припада, поред осталог, новим хиперсоничним вођеним ракетама које се, како се претпоставља, не могу пресрести савременим средствима ПВО. При том се планира да се узвратни удар одбије помоћу система противракетног оружја, који укључује најновија средства за откривање и праћење, а такође и нове врсте средстава ПВО.

         Планира се да се на тај начин сломи воља политичког руководства земље-жртве и примора на капитулацију и прихватање свих захтева од стране нападача.

         Рекло би се да концепција изгледа беспрекорно и убедљиво. На реализацију те концепције САД су потрошиле милијарде долара, планирале размештање у Пољској ракета-пресретача силосног базирања са потенцијалном могућношћу размештања у силосима и балистичких ракета средњег домета. Американци су већ дошли до финалне етапе испитивања хиперсоничног оружја које сада представља експериментална ракета X-51A Waverider, а сем тога већ је укључен у наоружање веома скуп систем „Иџис” поморског базирања.

         У општим цртама, ова идеја подсећа на војну технологију коју је изнедрио „суморни пруски геније” под окриљем генералштаба Вермахта, оно што је већини добро познато под називом „блицкриг” и по трагедији наше земље 1941, када је за само пола године поражена скоро сва совјетска армија пограничних округа.

         Али, да се вратимо плановима САД. Места базирања читавог тог комплекса наоружања су – Балтик и Источна Европа. Нема чак ни алузије на сумњу против кога ће сва та „радост” бити усмерена. На нас. На Русију. Али, треба ли тога да се плашимо или има претњи које су страшније? Да бисмо одговорили на ово питање потребно је да обратимо пажњу на догађаје који су непосредно претходили распаду СССР-а.

         Умешност бацања прашине у очи

         Многи се сећају како су САД почетком 80-их плашиле читав свет својим програмом „ратова звезда”, оних истих СОИ.

         Председник САД, Роналд Реган, свечано је 23. марта 1983. саопштио читавом свету да је почела реализација програма. Иначе, по својим основним параметрима - тај програм је веома подсећао на данашњу концепцију муњевитог ненуклеарног удара, али је изгледао неупоредиво више фантастично и застрашујуће.

         На крају је совјетско руководство схватило претњу веома забринуто и зато је потрошило огромна средства и снаге на покушај да створи потенцијалне системе за супротстављање. По мишљењу неких историчара и политиколога, то је био један од значајних узрока пада СССР-а – земља се буквално исцрпла у трци у наоружању са САД.

         Као што је познато, СССР се распао, а онда је постало познато да програм „ратова звезда” није ништа друго него обичан блеф. Под његовим окриљем САД су развијале друге, много перспективније, и што је најважније, опасне пројекте. На пример, читав систем наоружања са технологијом „стелт” – „невидљив”. САД су почеле да стварају принципијелно нову технологију управљања трупама – концепцију такозване „електронске” дивизије. Још ћемо се вратити на ову идеју.

         На спољном плану

         Иначе, „Иџис” – Aegis – је енглески изговор грчке речи егида. „Егида” је митски штит Зевса и Атине. Овде је важно да схватимо да је управо митски. Апсолутно је јасно да данас једноставно није могуће реализовати „концепцију муњевитог удара”. Савремени руски системи ПВО, посебно најновији С-400 и планирани С-500, као и пројекат тактичког ловца ПАК-ФА, па и нешто „старији” МиГ -35 и СУ-37, представљају озбиљну препреку за наношење ма колико осетнијег ненуклеарног удара по нашој земљи.

         Уопште, показало се да су сувише прецењена очекивања од ненуклеарног високопрецизног наоружања.

         Друга кампања у Ираку, рат у Авганистану, гласно најављени ваздушни рат против исламских екстремиста на Блиском Истоку, да не говоримо о нешто ранијем покушају САД да користи методе рата „без контакта” на Балкану - показали су сумњиве резултате.

         На пример, током кампање 2003, коју је Пентагон цинично назвао операцијом „Ирачка слобода”, све резерве крстарећих ракета „Томахавк”, које су специјално сакупљане неколико година, потрошене су буквално за неколико првих дана без нарочитог ефекта. Ирачка армија очувала је борбену готовост, што се показало током неуспешног напада на ирачки град Фалуџа у априлу 2004., када се америчка војска неколико дана налазила у безизлазном положају.

         Готово свака од горе наведених кампања завршила се чувеним „магаретом” о којем је говорио отац Александра Македонског,

         Филип II: „Магарац натоварен златом осваја сваку тврђаву”. Другачије речено, након што су у директном сукобу „разбили” сопствено чело, Американци су прелазили на подмићивање војног и политичког руководства свог противника.Тако је било и на Балкану, где су српски политичари изручили Американцима Слободана Милошевића, тако је било и у Ираку са Садамом Хусеином кога су издали сопствени генерали.

         Што се тиче кључног одбрамбеног система САД, „Иџиса”, није случајно да је он само поморског базирања. Систем је исто толико гломазан и енергетски скуп колико и његова сумњива ефикасност. За сада тај систем не успевају да учине мобилним. За његову мобилну копнену варијанту био би потребан читав караван генератора.

         Изгледа да у садашње време имамо посла са римејком „Ратова звезда-2”.Приморавајући нас да реагујемо на могућност муњевитог ненуклераног удара, Вашингтон скрива нешто много важније. Али, шта?

         На унутрашњем плану

         Овде се враћамо на идеју електронске дивизије. Још је Други светски рат разоткрио један од главних проблема у војној теорији. Та криза управљања најјасније се открила током америчког искрцавања у Нормандији у – операцији „Нептун” која је изведена 6. јуна 1944. Американцима није пошло за руком да током њене реализације ускладе планирана дејства ваздушног и поморског десанта. Због тога су се многи маринци нашли далеко од оних места која су била планирана за искрцавање, а „Омаха”, место ратних операција на којем су Американци претрпели највеће губитке, касније названа „Крвава Омаха” (позната епизода од које почиње филм Стивена Спилберга „Спасавање редова Рајана”), налазило се на другој, непланираној деоници нормандијске плаже.

         Све то било је искључиво због грешке маринаца који су побркали координате.

         Амерички командант савезних трупа, генерал Омар Бредли, приметио је на обали гомилање војске која није знала шта даље да ради и хрпе нагомилане војне опреме која никоме није била потребна, а ту погрешно достављена. У тренутку кад је то било преко потребно - он је изговорио своју знамениту фразу: „Рат је – пажљиво организовани хаос”.

         Почетком 80-их Американци нису имали мноштво елемената неопходних за реализацију такве концепције. Системи везе, електронског обавештавања, персоналних компјутера и програми вештачке интелигенције без којих није могућа анализа оперативних околности у режиму реалног времена, налазили су се на нивоу са којим се не могу упоредити савремени системи. Десио се квалитативни скок, али је његов почетак био управо почетком осамдесетих.

         Сећате ли се филма из 1986. „Туђин-2” („Осми путник 2”) Џејмса Камерона? Када се тај филм појавио на екранима, оно што је у њему приказано било је права фантастика.

         Поручник космичких специјалних снага командовао је својим потчињенима из центра команде десантног брода јер је могао на свом екрану да види потпуне оперативне информације, да прати кретање сваког свог војника и да помоћу камера на шлему види све што види сваки његов борац истовремено добијајући податке о његовом здрављу. Тада је то изгледало као реалност далеке будућности.

         А сада је то реалност данашњице. Концепција се, ипак, реализује и управо то и јесте највећа опасност.

         Ако нас САД престигну у системима управљања армијом, то би већ био прави ненадокнадиви губитак. 

         Савремени рат је, пре свега, обавештавање и максимална координација свих врста оружја и видова војске. Сваки пешадинац, пилот, тенкиста, артиљерац мора да има могућност за моментално повезивање са свим нивоима, као и за добијање максималног информисања о стању на бојном пољу у реалном времену преко свог компјутера. Сваки командир мора да види, да зна и да чује све што види, зна и чује његов потчињени. Сваки борац мора да уме и да има могућност да даје координате за дејства сваког ударног средства.

         Сем тога линеарна тактика и организација војске одлази у прошлост. Више није актуелан систем сукцесивне хијерархије потчињавања где се управљање одвија по нивоима по принципу давања команде од стране непосредног командира нижем у низу. Оперативне околности мењају се толико брзо, а армије имају такав ниво мобилности да за преношење команди на тај начин једноставно нема времена.

         Уосталом, то потврђују неуспеси америчке армије у Авганистану где авио-удари касне и веома често се претварају у „пријатељску ватру”, а такође у ударе по својим трупама или савезницима који се због грешке нађу у координатама закаснеле корекције, тамо где је недавно био противник.

         Одустајање од линеарне тактике омогућава да се организовање формација и потчињавање мењају у ходу у зависности од оперативног стања и постављених задатака. Могу да се мењају састави формација, моментално могу да им се прикључе нове формације и врсте наоружања, а командири на вишим нивоима добијају могућност за командовање сваком војнику или официру на бојном пољу независно од формалне потчињености. Уместо хијерархијске пирамиде долази, условно речено, матрична организација.

         Управо то и јесте рат 21. века, а не „муњевити ненуклеарни удар”.

         А Трећи светски рат… Човечанство за сада још има шансу.

         Превела

         Ксенија Трајковић