Није случајно што ислам не анатемише оно што ради Исламска држава

У ТУРСКОЈ ПОСТОЈИ ПРАВИЛО: СВОЈИ ТЕРОРИСТИ СУ ДОБРИ, УМЕРЕНИ

И ХЕРОЈИ, А САМО ТУЂИ СУ - ЛОШИ

• Тврдње ауторитетних муфтија да тероризам нема религијску обојеност - више су жељено него реално, јер терор који врше муслимани дешава се „у име ислама”. Кад би појава неких исламских друштвених организација и религијско-политичких покрета била оцењена као одступање (јерес) и била званично анатемисана - то би унело јасноћу у целу ствар
• Често се предлаже „природна класификација” - подела свих муслиманских група на сунитске и шиитске. Ипак, такав приступ не објашњава зашто у деловању такве шиитске организације као што је Хезболах најактивније учествују сунити, које у тој организацији чак постављају на високе дужности, а у савременој Исламској држави су представници не само различитих исламских организација, него и исламских праваца и секти
• Постоје тоталитарне исламске интернационалне терористичке организације - са глобалном светском повезаношћу адепта на основу подршке терористичке државе и у циљу насилног наметања вере или уништења неверника и свега што је са њима повезано (култура) итд. У таквим организацијама доминирају апокалиптична расположења

Пише: протојереј Олег ТРОФИМОВ, доктор богословије, магистар филозофских наука

        ИСЛАМСКИ фактор у светској политици има све већу тежину. А то је повезано не само са свима познатим терористичким нападима и са активношћу исламских друштвених организација и држава, него и са нечим што може да изгледа банално - са моралном виталном атмосфером која је на много већем нивоу него код обездуховљеног и секуларизованог пост-хришћанског Европљанина, а то је висок ниво наталитета!

        Еволуција је природна селекција.

        Тим поводом хтео бих да подсетим на речи благочестивог српског патријарха Павла о губитку Косова: „Ако жена, хришћанка Српкиња у свом животу учини 3-4 абортуса и има само једно дете, а муслиманка Албанка у свом животу рађа исто толико деце, значи, нама та земља не треба„. Тако смо ми сами себи терористи-чедоубице.

        Дакле, морамо на то да рачунамо и да бар донекле познајемо и владамо исламском терминологијом и њиховим појмовима. Треба додати да је то прилично опширна тема за један научни чланак. Том темом се баве читаве исламске институције и посвећено јој је много научних радова. Чак и већини просечних руских муслимана није позната сва терминологија, нијансе школа, секти и, како потврђују муфтије, ни темељне истине ислама и одлике исламских друштвених организација, што многе муслимане и новопреобраћене доводи у мреже терористичких организација и секти.

        Укратко о исламу и терминима. Ислам је - светска монотеистичка религија, чији оснивач Мухамед позива своје вернике да буду покорни (муслимани) Богу Алаху, да врате оно што је изгубио Адам, рај (није послушао и сагрешио је - непокоран је).

        Као веронаука и као социјална институција, ислам није целовит и монолитан.

        Формирање калифата (исламска теократска држава на принципима шеријата), а у њима јаких система за радикалну исламизацију (једна грана ислама) или асимилација народа - на пример, пантуранске државне идеје (која произлази из  Османске империје), историјски гледано није довело до целовитости исламског света. Као и у другим светским религијама, и у исламу се десила подела на три основне струје или гране, а то су: сунити, шиити и суфизам (суфи).

        Свака од тих грана има доста карактеристичне одлике, тако да су на тој основи ницали чак и верски ратови „верних са невернима”. И, то је тужно за саме муслимане.

        Већи део свих муслимана света, приближно 70% , чине сунити.

        Али, и унутар те три главне гране постоје деобе - мазхаби (традиција, богословско-политичке школе које се разликују у тумачењу Суне и Хадиса (што је следеће по ауторитету после Корана, али се у основним принципима веронауке слажу), али то нису секте. А ако се са тим мазхабима ислама удружи још и локална традиција (правила адета)  (обичајне норме (прим. прев.), обреди, празници, тада се „локални„ ислам по менталитету очигледно разликује и чак је антагонистички, као што је случај, на пример, са тарикатима (правцима) суфизма Северног Кавказа, Чеченије и салафија Блиског Истока. Независно од школа и грана, у исламском свету такође постоје социјални покрети са религиозно-политичком идеологијом, панисламизам и вахабити (вехабије), који би по свом унутрашњем менталитету могли да се класификују као засебна струја или секта ислама. 

        Верска трагања различитих народа дешавала су се и у исламским срединама, тако да су из тог окружења рођене друге светске религије, етнорелигије и многобројне секте - бахаи, друзи, алавити, ђуленити итд.

        Наравно, дешавали су се конфликти међу хришћанским и исламским светом, али не треба преувеличавати да се покоравање значајног дела пастве одвијало путем насиља. Једноставност теолошких истина и прихватања ислама - а то је било веома важно у Средњем веку, играла је, а и данас игра своју улогу. Вреди поменути да су народи северне Африке и Блиског Истока са радошћу примали муслиманске калифе-освајаче и жестоко прогањали византијске  православне владаре и колонијално и национално тлачење које им је било дојадило, а помогло је и то што се од муслимана није узимао порез.

        О религиозном менталитету. За муслимана је поимање ислама тесно преплетено са термином вера; ако иноверац каже „ја нисам муслиман„, не идентификујући своју веру са религијом ислама,  онда то муслиман схвата као „ја нисам верујући”, а то значи „неверник„, атеиста, паганин. Али није тако код свих муслимана.

        За исламске терористе то је јасан знак за убиство.

        Постоји аналогија и у хришћанској средини: ако сектант (неохришћанство) каже „ја сам верник”, а ја о себи кажем „ја сам  православац”, он ће то схватити као „паганин-идолопоклоник”, али не и као „верник”.

        И, ако муслиман, или немуслиман треба да говори о теолошким стварима Суне „тако учи ислам„, то за представника другог масхаба или струје ислама, реално значи „тако ислам не учи„. Зато је веома  важно знати - ако се дотичемо тананости исламске теологије, којој школи и струји припада наш сабеседник.

        Испоставља се да је „исток ствар танана, Петруха”, очигледно врло танана и сложена! (Познати израз из совјетског филма „Бело сунце пустиње” - прим. прев.)

        Узроци подела. Узрок тих свеукупних и разноликих подела у младој светској религији крије се у прилагодљивој и не систематизованој теолошкој структури религије.

        Са једне стране - једноставност, космополитизам и доступност богословских истина брзо освајају душе лакоћом усвајања, а са друге стране, управо то је послужило као повод различитих тумачења и разгранавања.

        Особеност богословске структуре је и у томе што, чак и ако долази до радикализације ислама, појављивање евидентних терористичких друштвених организација и покрета у њима на основу искривљавања теологије у једном или другом мазхабу, њени верници не престају да се сматрају верницима те струје. Не постоји строга подређеност и контролисана легитимна хијерархија међу духовницима као што је то случај код православних или католика, што дозвољава продор радикалних проповедника-муфтија и стварање мреже илегалних џамија као пунктова тероризма.

        У хришћанском свету то би већ сигурно била формирана секта са развијеном теолошком структуром.

        Зато је иступање ауторитетних муфтија на тему да тероризам нема религијску обојеност, нажалост, више жељено него реално, јер терор који врше муслимани дешава се „у име ислама„. Кад би појава ових или оних друштвених организација и религијско-политичких покрета била оцењена као одступање (јерес) и била званично анатемисана, то би унело јасноћу у целу ствар. Али, нажалост, видимо да је исламски свет разједињен и да јединственог гласа у њему нема.

        Зато је у Турској, правило: „своји терористи су добри и умерени и хероји ислама, а туђи су лоши”. Када се религија налази у служби обезбеђивања државне идеологије и финансијских интереса калифа, паша, феудалаца, малих царева, онда, наравно, нико од муфтија неће рећи реч против. Ми не чујемо од врховних исламских турских духовника да осуђују Ердоганову подршку Исламској држави, него обрнуто, по џамијама се врбују адепти и прикупља финансијска помоћ за њу.

        Показало се да су пожаре православних храмова у РФ у Поволожју 2014., где преовладава исламско становништво, изазвали  вахабити које контролише и финансира Турска. Наравно, ми не можемо да оптужимо саму религију ислам за тероризам због Ердогана и његових „папучарских” духовника. Можемо само да будемо поносни на наше руске муслиманске духовнике који су одмах пожурили да гасе тај преседан и да за реконструкцију храмова сакупљају новац у џамијама. 

        Тако су у културним манифестацијама између Турске и РФ активно учествовали представници турске исламске екстремистичке секте ђуленити која се прерушава у присталице „дијалога цивилизација”. По деструктивности, њено деловање се може упоредити са „Аум Синрике”.

        Њихови проповедници су успевали да продру у локалне џамије и исламске образовне институције. Затварање руско-турског „научног” центра у Москви управо је било повезано са деловањем исламских секти које су негативно утицале на традиционални ислам у РФ.

        Класификација муслиманских друштвених организација. Велику улогу у животу исламских држава играју њихове друштвене организације, чије је појављивање повезано са историјским периодима ослобађања од колонијалног угњетавања муслиманских држава и обнављања религиозности,  осниване су као војне ради свргавања режима и заустављања пљачке, али су користиле верску мотивацију и зато значајан део тих покрета има политичку идеологију.

        Међутим, за нас је важно да сагледамо целовиту слику исламских покрета и организација, јер је њихов феномен у томе што могу у својим редовима да обједињавају представнике антагонистичких огранака ислама.

        Класификација и упознавање са њима могу да помогну у одређивању државне политике у односу на различите исламске групе и да се разликују оне које наносе штету руској државности. У друштву се формирало прилично примитивно поимање - забрањени и лоши Исламска држава и вахабити„ и „добри следбеници традиционалног ислама„ - али није све тако несумњиво, такав став не открива сву комплексност ситуације.

        Питање класификације исламских организација покретано је одавно како у нашој, тако и у науци у иностранству. На пример, често се предлаже „природна класификација„ - све муслиманске групе могу се поделити по конфесионалном принципу на сунитске и шиитске. Ипак, такав приступ не објашњава зашто у деловању такве шиитске организације као што је Хезболах најактивније учествују сунити, које у тој организацији чак постављају на високе дужности, а у савременој Исламској држави су представници не само различитих исламских организација, него и исламских праваца и секти.

        У свом раду „L’islamisme radical” (Paris: Hachette, 1987; р. 206-208.) француски социолог Бруно Ежен предлаже следећу класификацију:

        1. Групе или удружења класичне тенденције: спасења душе, учвршћивања вере. Те организације не постављају себи политичке задатке и супротстављају се традиционалној држави.

        2.  Мисионарска удружења чији је циљ поновно окретање исламу муслимана који се равнодушно односе према својим верским обавезама. По својој суштини, те организације су фундаменталистичке, супротстављају се држави јер желе да обнове исламску државу калифат. Отпор је утолико јачи што је ниво модернизације и секуларизације друштва већи.

        3.  Исламска удружења интензивније активности, односно - групе које у противљењу модернизацији и секуларизацији друштва користе не само форме пасивног протеста него и сва средства за постизање циљева као и мисионарска удружења.

        Због појаве Исламске државе, сада се овој стандардној класификацији може са сигурношћу додати још једна тачка.

        4. Тоталитарне исламске интернационалне терористичке организације са глобалном светском повезаношћу адепта на основу подршке терористичке државе и у циљу насилног наметања вере или уништења неверника и свега што је са њима повезано (култура) итд. У таквим организацијама доминирају апокалиптична расположења.

Терористичке организације

        Терористичке исламске организације одређују прилично широку географску палету. За просечног човека ове нове стране речи ни о чему не говоре.

        Исламистичке терористичке организације су: Абу Сајаф (Филипини), Ал-Гама ал-Ислами (Египат), Ал-Џихад (Египат), Ал-Каида Ал-Харамејн (Саудијска Арабија), Армија ослобођења Аден-Абија (Јемен), Асбат ал-Ансар - Борбена исламска група (Либија), Бригаде мученика Ал-Аксе (проглашена за терористичку организацију у Израелу, САД, Канади, Европској унији, Јапану), Оружана Група Високе војне Маџлисул, Шура Уједињених снага муџахедина Кавказа, Џамит ал-Ислах ал-Иџтима, Џамијат Ихја ат-Тураз ал-Ислами, Џема исламија (Индонезија), Египатски исламски џихад (Египат), Исламски џихад, Исламска армија Ирака, Исламски  покрет Узбекистана, Исламска партија Туркестана, Кавкаски емират, Конгрес народа Ичкерије и Дагестана, Лашкар-и-Тајба (Пакистан), Лашкар Џихад (Индонезија), Мароканска исламска група за борбу (Мароко), Ријадус-Салихин, Салафитска група проповеди и џихада (Алжир), Такфир вал Хиџра (Египат), Талибан (Авганистан), ХАМАС (проглашена за терористичку организацију  у Канади, Европској унији, Израелу, Јапану, САД), Хезболах (проглашен за терористичку организацију у 6 земаља, Аустралији, Великој Британији, Канади, Израелу и САД).

        Иако у овом тренутку негирају насилна дејства, на сличним позицијама налазе се организације Браћа-муслимани, Хизб ут-Тахрир ал-Ислами и пакистанска Џамаат-и-Ислами.

        По својој унутрашњој структури ове организације, иако себе повезују са традиционалним исламом, више личе на терористичке секте будући да је код њих очигледно искривљено учење ислама.

        Свака организација има своју специфичност и тенденцију. 

        Превела Ксенија Трајковић