Ни Турска ни Украјина немају никакве шансе у рату против Русије

ЕРДОГАН И ПОРОШЕНКО ДОГОВОРИЛИ СЕ У АНКАРИ ДА СЕ УДРУЖЕ ПРОТИВ МОСКВЕ

Ердоган и Порошенко

• Директор украјинског огранка Института за земље ЗНД Денис ДЕНИСОВ: Пароле су једно, а реалност нешто сасвим друго. Турска неће помагати Украјини на уштрб сопствених интереса. Анкара нема потребе да улаже у умирућу привреду
• ДЕНИСОВ: Може ли турско руководство у оквиру мера за „деокупацију Крима“ да подржи кримско-татарске дисиденте или да се одлучи за формирање турско-украјинских диверзантских батаљона? Анкара је, мислим, свесна, до каквих последица ће довести такве иницијативе. Та авантура би могла да се заврши новим војним фијаском Турака, попут изгубљене Синопске битке. Више пута су избијали сукоби између нас и Турске, и они се ничим добрим нису завршавали за Османлије
• Главни уредник часописа „Проблеми националне стратегије“ РИСИ Аждар КУРТОВ: Војна сарадња Турске и Украјине не представља озбиљну опасност за Русију. Ратна морнарица Украјине у свом садашњем стању представа прилично жалостан призор. Има фрегату „Гетман Сагајдачни“, корвету „Тернопољ“, командни брод „Славутич“ и десантни брод „Константин Ољшански“. Истина, вицеадмирал Гајдук је изјавио да постоји намера да се до 2020. године изграде 2-4 подморнице. Али, није сигурно да ће наћи новац
• КУРТОВ: Турци имају добру флоту, али пре заоштравања односа с РФ Црно море за њих није било приоритет, пошто је главни противник и, самим тим, главно потенцијално ратиште, била Грчка (због проблема са северним Кипром). А ако нема добрих база на Црном мору - пре него што се дислоцира флота, оне морају да се изграде

        ПРЕДСЕДНИК Украјине је 9. марта отпутовао на састанак са својим турским колегом с предлогом да се удруже против Русије.

        По завршетку дводневне посете, Петар Порошенко је саопштио да су се две стране договориле о стварању међународног формата преговора за враћање Крима у границе Украјине.

        Не улазећи у детаље, истакао је да заједнички потези „усмерени на деокупацију Крима“ укључују модел „Женева плус“ - уз учешће гараната Будимпештанског меморандума, Турске и Украјине.

        Уосталом, судећи по интензивирању војно-техничке сарадње (два брода Ратне морнарице Украјине - фрегата „Гетман Сагајдачни“ и брод „Балта“ - учествовали су у вежби са фрегатом РМ Турске), ни Кијев и Анкара не верују много у успех те замисли. Дајући до знања да на располагању имају и бруталније аргументе, уколико са Русијом не успеју да се договоре за преговарачким столом.

        У циљу вршења притиска на РФ, украјинске власти, очигледно, планирају да играју на стару карту под називом „прогон кримских Татара од стране Москве“.

        Мало пре посете, Петар Порошенко се обратио учесницима другог Светског конгреса кримских Татара, који је одржан у Турској, где је обећао статус национално-територијалне аутономије у саставу Украјине.

        Индикативно је да су на ту иницијативу одмах одговорили украјински ултранационалисти. Они су буквално засули критикама идеју стварања „татарске аутономије“ на Криму. „Ми се залажемо за то да Крим буде украјински, а не татарски. Ми се не боримо тамо за Татаре“ - недвосмислено се наводи у саопштењу бораца украјинског добровољачког батаљона „Азов“. Како било да било, након наглог погоршања руско-турских односа, непризнати меџлис кримских Татара добио је новог савезника.

        Схватајући да украјинско становништво неће да прогута бајке о „успесима евроинтеграција“, Порошенко рачуна на помоћ Турске, која има јединствено искуство узалудног чекања у европској чекаоници. Председник Украјине је истакао какав ће огроман значај за међусобну трговинску размену имати стварање зоне слободне трговине између две земље.

        Да се похвале нечим конкретним (не рачунајући громке антируске изјаве) Ердоган и Порошенко нису могли. Истина, две стране су се договориле да прошире сарадњу у сфери међународног комбинованог транспорта (на копну и мору).

        Влада Украјине изразила је намеру да развија мрежу железничко-трајектног саобраћаја с Турском преко нове маршруте - Иљичевск-Самсун.

        Најављујући склапање алијансе, лидери Украјине и Турске представљају ствари онаквима какве би желели да буду, сматра директор Украјинског огранка Института за земље ЗНД Денис Денисов.

        - Почнимо од тога да ће то бити неравноправно партнерство. Зато што су наведене земље неупоредиве по својој економској и војној моћи. Турска чек претендује на улогу регионалног лидера. У Украјини је потпуно обрнута ситуација - држава се налази у стању дефолта, неспособна је да плаћа своје обавезе, укључујући оне по основу руског кредита.

        Њене оружане снаге нагло деградирају. Није случајно што официри Оружаних снага Украјине дезертирају, беже на тај исти руски Крим, који Порошенко намерава да враћа. Фактички, то ће бити мезалијанса, у којој је Кијеву додељена улога онога кога воде.

        • Украјинска власт је навикла да је други воде…

        - Наравно. Али, пароле су једно, а реалност нешто сасвим друго. Турска неће помагати Украјини на уштрб сопствених интереса. Анкара нема потребе да улаже у умирућу привреду. Све Порошенкове декларације су намењене домаћем аудиторијуму.

        Председник Украјине предлаже да се „проблем Крима“ решава у оквиру међународног преговарачког формата „Женева 2“. А шта је то, наравно, нико од Украјинаца није у стању да објасни. Украјински политикум има ту глупаву традицију - да разглаба о митским пројектима, попут „Минска 3“. Сваки формат који није усаглашен с Русијом је мртворођен.

        • Што се тиче Крима, руско руководство је више пута изјављивало да тај проблем не постоји.

        - Самим тим, никаквих преговора о територијалној припадности РФ не може бити. Порошенко, наравно, може да се састаје с ким жели, али то неће имати никакве сврхе. А то значи да „Женева 2“ није ништа више од фикције.

        • Може ли турско руководство у оквиру мера за „деокупацију Крима“ да подржи кримско-татарске дисиденте или да се одлучи за формирање турско-украјинских диверзантских батаљона? Тим пре што се Турска већ претворила у стециште екстремиста свих фела - проблема с кадровима неће бити...

        - Анкара је, мислим, свесна, до каквих последица ће довести такве иницијативе. Та авантура би могла да се заврши новим војним фијаском Турака, попут изгубљене Синопске битке. Више пута су избијали сукоби између нас и Турске, и они се ничим добрим нису завршавали за Османлије.

        У Анкари врло добро знају да решавање курдског проблема умногоме зависи од Русије. У таквој ситуацији формирање антируске коалиције с украјинским властима има смисла само као полуга за вршење информативног притиска. Далеко од тога да све турске елите гледају на свет Ердогановим очима. Не треба заборавити да је Русија од 1. јануара 2016. године увела визни режим с Турском. То додатно отежава улазак непожељних елемената на територију РФ. И на крају, имамо јаке специјалне службе, које неће допустити провокације.

        Турска привреда болно преживљава раскид трговинских односа с Русијом. У том смислу Украјина није у стању да надомести губитке турског тржишта. Није случајно то што многи турски политичари критикују Ердоганов режим и траже да прекине конфронтацију с Москвом. У Турској постоје људи с којима се може разговарати.

        • Шта спаја Турску и Украјину осим сложених односа с Русијом и географије?

        - Практично ништа. Обе стране покушавају да „показују мишиће“, које, суштински, немају. Тако да наша дипломатије не треба да обраћа пажњу на различите „вербалне интервенције“ и склапање „папирних савеза“.

        • Надзорник кијевских мајданских власти, амбасадор САД у Украјини Џефри Пајет, изјавио је да Вашингтон не намерава да ставља кримску проблематику на дневни ред преговора. По његовим речима, „наша пажња је усмерена на то да учинимо „Минск“ успешним“.

        - У том смислу могу да цитирам Пајетовог шефа Барака Обаму, који је изјавио да Украјина не спада у спољнополитичке приоритете Вашингтона. То јест, Америка не намерава да ратује са Русијом ни због Крима, ни због Донбаса. А мински формат не подразумева разматрање питања територијалне припадности Крима.

        Наравно, украјински политичари би желели да измисле нови формат, али, као што често бива, они „трче испред воза“. Што се тиче војног реванша, то је потпуна будалаштина. Сви ти добровољачки батаљони, које Кијев не контролише у потпуности, и регуларне Оружане снаге Украјине знају једну просту ствар. Сваки покушај да се проблеми реше војним путем наићи ће на жесток отпор РФ. Ако почне војна офанзива на Крим, Русија неће имати другог избора него да примени оружје. А исход таквог сукоба је унапред одређен - Украјина нема никакве шансе. Одлучити се за то је равно политичком самоубиству.

        И главни уредник часописа „Проблеми националне стратегије“ РИСИ Аждар Куртов сматра да војна сарадња Турске и Украјине не представља озбиљну опасност за Русију.

        - Ратна морнарица Украјине у свом садашњем стању представа прилично жалостан призор. Има фрегату „Гетман Сагајдачни“, корвету „Тернопољ“, командни брод „Славутич“ и десантни брод „Константин Ољшански“. Истина, вицеадмирал Гајдук је изјавио да постоји намера да се до 2020. године изграде 2-4 подморнице. Али, није сигурно да ће наћи новац. Осим тога, украјинска ратна морнарица је изгубила добре базе на Криму.

        С обзиром на те факторе, као и укупну дезорганизацију индустрије у Украјини, Кијев није привлачан савезник за Анкару. Да, Турци имају добру флоту, али пре заоштравања односа с РФ Црно море није било приоритет приликом размештања Ратне морнарице. Пошто је главни противник и, самим тим, главно потенцијално ратиште, била Грчка (због проблема са северним Кипром). А ако нема добрих база у Црном мору, пре него што се дислоцира флота, оне морају да се изграде.

        • Да ли ће Турска успети да искористи против Русије фактор кримских Татара?

        - Екстремисти из Меџлиса су, између осталог, наступали са сепаратистичким паролама када се полуострво налазило у саставу Украјине. Из тог разлога Кијев није био нарочито благонаклон према њима. Односе између Турака и кримских Татара такође не треба идеализовати. Пре него што је Катарина II припојила Крим, то је био протекторат Османског царства. Он није имао потпуну независност. Када је султан хтео да смени хана, слао му је свилени гајтан којим је вазал требало да се удави.

        Доминација кримских Татара је немогућа и због целог низа других разлога. Узмимо само демографски фактор. Татари (не само кримски) чине 10-15 одсто становништва полуострва. Јасно је да Руса и Украјинаца тамо живи много више. А спекулације на тему „историјске отаџбине“, по тој логици, важе и за кримске Грке, и много кога још.

        Штавише, мења се и расположење код самих кримских Татара. Јер, они се сећају како су их украјинске власти „завлачиле“ за давање статуса регионалног језика и земљишну амнестију. Док према Закону РФ о рехабилитацији репресираних народа оштећени добијају повластице. Татари у Украјини нису могли ни да маштају о нечем таквом. Мислим да би већи део кримских Татара пре изабрао да остане у нормалној земљи него да се враћа у окриље украјинског пећинског национализма и екстремизма.

        Да, постоји дијаспора кримских Татара, која може да спроводи митинге налик онима черкеске дијаспоре у иностранству. Политизовани подстрекачи су покушали да саботирају Олимпијаду у Сочију, али им баш ништа није пошло за руком. Све су то пропаганда и политичке технологије.

        • Украјинске власти се стално позивају на Будимпештански споразум из 1994. године, који је наводно прекршила Русија.

        - Као прво, он се тицао аспеката везаних за повлачење нуклеарног наоружања које се после распада СССР затекло на територији Украјине. Чак и да тада Русија није била против, САД и Европљани не би оставили нуклеарно оружје „сепаратистима“, који би могли да га продају истим исламским екстремистима. Као друго, то није споразум, већ само меморандум о намерама. То је политички документ који нема правну снагу.

        Што се тиче територијалне целовитости, колико пута се то начело кршило од потписивања Хелсиншке декларације 1975. године? Прво је било уједињење Немачке, распад СССР, Југославије, насилно одвајање Косова од Србије. Ништа, преживеће Украјинци, навићи ће се и мораће да се прилагоде реалности.

        Украјина и Турска немају политичку тежину да би могле да диктирају Русији у ком преговарачком формату ће учествовати. Да, то јесу црноморске земље, плус имамо још и Грузију, коју покушавају да „пришлепају“ на антируском темељу. Ако Турци почну да политизују односе црноморских земаља с Русијом, то ће ударити по оним економским пројектима чија је реализација ионако под великим знаком питања.

        • Порошенко је предложио Турцима да користе празна украјинска подземна складишта за гас, колико је Анкара заинтересована за то?

        - Данас је гас јефтин, ако се купи већа количина и ускладишти рачунајући на скок цена, касније може да се добије одређена маржа. Турско руководство се сада удружује против Москве. Али, на пример, компанија Газпром никада није престала да испоручује гас ни ЕУ, ни Турској. Што не можеш да кажеш за Украјину, чије је руководство не једном „хватано за руку“ због крађе туђе имовине (извозног руског горива).

        Порошенко и Ердоган су се у заједничкој декларацији договорили да учествују у изради пројеката испорука природног гаса, који се експлоатише у Каспијском региону, у Европу. Иако је то апсолутна утопија - транскаспијски цевовод неће моћи да буде саграђен (Москва има право да стави вето на тај пројекат). Као алтернатива томе, гас ће морати неколико пута да се преводи у течно па враћа у гасовито стање, што ће га учинити неконкурентним.

        У изјавама турског руководства, генерално, има много тога лажног. Они се толико брину за кримске Татаре и статус Крима, а при томе на својој територији уништавају Курде, нелегално улазе у суверену Сирију, покушавају да отцепе северне територије те земље.

        • Руска дипломатија активно инсистира на укључивању Курда у преговарачки процес у Сирији. Да ли, можда, Анкара покушава да се банално освети РФ због активности у Сирији?

        - Ситуација се развија на такав начин да се стање у Украјини и Турској (како унутарполитичко, тако и економско) погоршава. Када ти пропада привреда, не преостаје ти ништа друго него да тражиш спољног непријатеља ради мобилисања нације. Проблем је у томе што када спољна политика није поткрепљена ресурсима, будућност владајућих елита долази у питање. Авантуристичка владавина Ердогана, репресије против војника, интелектуалаца и грађански рат са Курдима стварају објективне претпоставе за промену власти у тој земљи.