Неки Обамини саветници се залажу за савез САД са Ал Каидом против Асада

ЕВО КАКО АМЕРИЧКИ ЈАСТРЕБОВИ ВИДЕ ДАЉИ РАТ У СИРИЈИ И ШТА САВЕТУЈУ НОВОМ ШЕФУ БЕЛЕ КУЋЕ

Амерички авиони на Сиријом

• Удруживање са Русијом сматрају „аморалном“ и предлажу - ескалацију војног уплитања у Сирији. Тврде да је Вашингтон дужан да подржи остатке разједињених побуњеника и да сиријској влади стави до знања да јој Бела кућа неће дозволити да победи војним методама
• Тврде да ће политичко решење конфликта бити могуће тек онда кад Русија, Иран и Асад схвате да се победа не може постићи само војном силом. Такође: ако нова ескалација не доведе до политичког решења конфликта, САД ће захваљујући њој моћи да остваре читав низ стратешких предности и добију нову полугу за притисак на савезнике и противнике, будући да ће Бела кућа показати спремност да прибегава војној сили
• Уместо да покушава да нађе решење за конфликт, Вашингтон је дужан да силом принуди зараћене стране - међународне и регионалне - да закључе овај или онај споразум. А за то су потребни значајно ратно уплитање и испоруке хуманитарне помоћи великих размера
• Нова формула подразумева да САД обезбеде обарање авијације противника - било саме преко својих специјалних јединица и савезника, или помоћу добро контролисаних испорука система ПРО изабраним групацијама

        НАСЛЕДНИК Барака Обаме мораће да изабере нову стратегију поводом Сирије, будући да је досадашњи приступ Вашингтона показао своју слабост.

        Због таквог приступа разорена је читава земља, погинуле су стотине хиљада људи, настао је читав спектар других проблема за САД укључујући погоршање односа Вашингтона са таквим његовим савезницима као што је Турска, Саудијска Арабија и Израел.

        О томе каква треба да буде стратегија следећег шефа Беле куће у односу на Сирију, како би САД могле да учврсте свој утицај на ту земљу, као и да повећају шансе за постизање политичког решења конфликта, пише Танасис Камбанис у чланку за Foreign Policy.

        Аутор истиче да једна од варијанти може да буде приступ у оквиру којег ће главна пажња бити посвећена искључиво уништењу тероризма. То ће означити неопходни улазак у савез са председником Сирије, Башаром Асадом и председником Русије, Владимиром Путином, што, по речима Камбаниса, противречи моралу и глупо је са становишта стратегије.

        Као алтернативу таквом „аморалном“ приступу аутор види ескалацију војног уплитања у Сирији. У оквиру овог приступа који такође није лишен проблема, Вашингтон је дужан да подржи остатке разједињених побуњеника и да сиријској влади стави до знања да јој Бела кућа неће дозволити да победи војним методама.

        Аутор сматра да ће политичко решење конфликта бити могуће тек онда кад Русија, Иран и Асад схвате да се победа не може постићи само војном силом.

        Чак и ако таква ескалација не доведе до политичког решења конфликта, САД ће захваљујући њој моћи да остваре читав низ стратешких предности и добију нову полугу за притисак на савезнике и противнике, будући да ће Бела кућа показати своју спремност да прибегава војној сили.

        Уместо да покушава да нађе решење за конфликт, Вашингтон је дужан да силом принуди зараћене стране - међународне и регионалне - да закључе овај или онај споразум. У оквиру такве стратегије биће потребно значајно ратно уплитање, као и испоруке хуманитарне помоћи великих размера.

        Због тога што се Вашингтон удаљио од конфликта, посебно након што је Обама престао да делује после, - како аутор сматра, Асадове примене хемијског оружја и преласка чувене „црвене линије“ - вакум који је настао у земљи попунили су Русија, Иран и групације „Хезболаха“, који остварују своје амбиције и почињу да чине „ратне злочине“ пошто су схватили да неће уследити одговор Вашингтона.

        Пасивност САД довела је до погоршања кризе. Због удаљавања Беле куће почели су да се износе различити, често сулуди планови, као што је савез између САД и терористичке групације Ал Каидa, за који се залаже део сиријских побуњеника и који подржавају у приватним разговорима саветници владе САД који пате од макијавелистичких манира. Други планови се такође руководе добрим намерама, али су прилично нејасни, као што је меморандум 51 дипломате САД, који су позивали на активна војна дејства против Асада и његових савезника.

        С друге стране, неки чланови Обамине администрације и присталице кандидата за шефа Беле куће Доналда Трампа из Републиканске партије, предложили су да се уђе у савез са Русијом против терористичке групације Исламске државе и бојовника Ал Каиде. Аутор наглашава да би такав корак био катастрофалан, будући да је за његов успех неопходно да Путин учини уступке у Украјини или Сирији.

        Аутор се залаже да се садашњи приступ, који се састоји у томе да се помоћу војне силе и достављања хуманитарне помоћи допринесе политичком решењу, допуни прецизним узвратним ударима на Асадове власти.

Достављање муниције сиријским побуњеницима

        Камбанис сматра да је такође неопходно да се побуњеницима пружи подршка. На пример, да CIA тајно спонзорише наоружане посреднике Вашингтона, а да Министарство одбране САД отворено остварује програме обуке и снабдевања побуњеника.

        Дејства оружаних снага САД следиће два циља: слабљење владиних снага и њихово кажњавање због тобожњих ратних злочина. Аутор наглашава да ће интервенцијом САД моћи да заштите цивилно становништво и да створе могућност за завршетак рата. Неће бити потребно да се помаже побуњеницима да победе, довољно је да се одржава пат-позиције да би Асадова влада схватила да је једини излаз за њега да - крене у преговоре са „већином грађана који се изјашњавају против диктатуре“.

        Присталице интервенције САД у Сирији треба да буду искрене по питању ризика и ограничења.

        Савезници Вашингтона у сиријској наоружаној опозицији такође нису свемогући и поуздани. По сведочењу активиста за људска права, неки од бивших миљеника Беле куће умешани су и у злочине. Мора се признати да од таквих поступака имају користи и оне стране које Вашингтон уопште не настоји да подржава, на пример, филијала Ал Каиде у Сирији, која сарађује са умеренијим групацијама. Стога своје поступке треба прорачунати тако да добици не премашују губитке.

        Без обзира на постојеће препреке које стоје на путу нове стратегије САД у Сирији, уз њену помоћ, наглашава аутор, САД могу да остваре низ стратешких циљева. За почетак, како тврди аутор, уз помоћ авијације Бела кућа може да прекине блокаду коју је увела сиријска влада за градове Дараја, Мадаја, а такође и других градова.

        Симболично треба прекинути - наглашава аутор - и блокаду града Деир ез-Зуар, који су блокирали бојовници терористичке групације Исламска држава, као и блокаде насељених места Ал-Фуа и Кафреја, која су блокирале снаге Слободне армије Сирије.

        Помоћу авијације, специјалних јединица и наоружаних посредника може се проширити и заштити приступ Алепу који контролишу побуњеници. По мишљењу аутора, САД могу да бране цивилно становништво обарајући сваки авион који наноси ударе по цивилним циљевима.

        Истовремено САД могу да приморају Демократске снаге Сирије на чијем челу се налазе Курди, да престану да нападају групе унутар Слободне армије Сирије (FSA), које изаберу САД и да пређу на сарадњу са њима. Бела кућа треба да прекине да им испоручује оружје и да пружа подршку из ваздуха сваки пут кад они нападају на FSA. Вашингтон такође мора да пружи авионску подршку FSA-у и курдским Одредима народне самоодбране (YPG).

        САД су такође дужне да омогуће побуњеницима да обарају авијацију противника - било самостално уз помоћ специјалних јединица САД и њихових савезника, или помоћу добро контролисаних испорука система ПРО изабраним групацијама.

        САД морају да наносе пропорционалне ударе као одговор на „налете авијације сиријске владе или ВКС Русије на цивилно становништво или инфраструктуру, посебно болнице, клинике и објекте цивилне одбране“.

        Иако ће бојовници ИД и власти Сирије морати да носе највећи терет дејстава САД, по мишљењу аутора, Вашингтон, ипак, може да усмери своју авијацију и специјалне јединице и против екстремиста који се боре са званичним Дамаском, посебно против Ал Каиде, онда кад они представљају опасност за савезнике САД.

        Ако САД буду избегавале да улазе у директну конфронтацију са ВКС Русије, онда је авијација Дамаска - друга ствар. Аутор предлаже да Американци сиријске авионе обарају - због тога што, наводно, бомбардују цивилно становништво. Он такође сматра да је дошло време да се стави тачка на дуготрајну дискусију у вези са достављањем ракета земља-ваздух побуњенике. Ако САД буду повремено наносиле ударе по инфраструктури војне авијације Дамаска, онда ће Асадова влада престати да бомбардује „цивилно становништво“. Он предлаже да се то, ипак, чини тамо где нема ризика да се обори руски авион или убије руски пилот.

        Према томе, проширивањем своје интервенције у сиријском конфликту САД ће добити низ стратешких предности. Прво, односи са савезницима биће једноставнији, друго, са моралног становишта то је правилно.

        Вашингтон је срушио државност у Ираку због чега се хаос пребацио на Сирију и зато Бела кућа има обавезу да исправи последице својих поступака.

        Превела Ксенија Трајковић