The National Interest: САД још могу у исто време ратовати против Русије и Кине, али неће дуго

ПРОТИВ РУСИЈЕ БИ РАТОВАЛА КОПНЕНА ВОЈСКА САД, А ПРОТИВ КИНЕ - РАТНА МОРНАРИЦА

• Роберт Фарли процењује да су капацитети Москве за рат са NATO-ом у северном Атлантику су веома ограничени, а осим тога, она вероватно политички за то није ни заинтересована. На тај начин, већина носача авиона, подморница и бродова би била сконцентрисана у Тихом и Индијском океану. То би омогућило САД да директно ударе по кинеском „балону А2/АD“ (систем ограничења и блокирања приступа) и да Пекингу пресеку транзитне поморске путеве.

        КОЛУМНИСТА америчког листа The National Interest Роберт Фарли описао је како би се могао развијати конфликт Сједињених Држава против два главна непријатеља - Русије и Кине - истовремено.

        Крајем прошле деценије Вашингтон је одустао од тзв. доктрине два велика рата, коју су експерти сматрали еталоном за осигуравање средстава за вођење две велике операције одједном, каже аналитичар.

        Стратегија је донедавно била усмерена на истовремено обуздавање Северне Кореје и супротстављање Ирану или Ираку. Међународна ситуација се променила, и требало је одустати од такве доктрине. Међутим, растућа моћ Кине, заједно са повећаном интеракцијом између Москве и Пекинга, доводи до актуелног питања, да ли је Вашингтон тренутно у стању да се супротстави координисаним акцијама у Тихом океану и у Европи.

        Фарли претпоставља да ће у случају таквог „двоструког рата“ Сједињене Државе деловати исто као и за време Другог светског рата. Европску арену војних операција ће на себе преузети Копнена војска САД, а морнарица ће се фокусирати на маневре у Тихом океану.

        Америчко Ратно ваздухопловство (авијација дугог домета и невидљиви бомбардери) ће истовремено играти споредну улогу у обе арене, а америчке нуклеарне снаге би обезбедиле заштиту у случају да Русија одлучи да користи тактичко или стратешко нуклеарно оружје.

        По мишљењу Фарлија, капацитети Москве за рат са NATO-ом у северном Атлантику су веома ограничени, а осим тога, она вероватно политички за то није ни заинтересована. На тај начин, већина носача авиона, подморница и бродова би била сконцентрисана у Тихом и Индијском океану. То би омогућило САД да директно ударе по кинеском „балону А2/АD“ (систем ограничења и блокирања приступа) и да Пекингу пресеку транзитне поморске путеве.

        Озбиљне тешкоће у пацифичкој арени ратних дејстава за Сједињене Државе представљали би интереси Јапана или Индије у Јужном кинеском мору.

       „Структура алијансе у сваком конкретном конфликту зависила би од његових карактеристика. Главни објекат напада Кине могли би бити Филипини, Вијетнам, Јужна Кореја, Јапан или Тајван. Остали (пацифички савезници САД), вероватно, би на све гледали са стране. У овом случају, Сједињене Државе би претрпеле додатни притисак - у западном делу Тихог океана могле би рачунати само на себе“, - пише колумниста NI.

        Аналитичар закључује да је Вашингтон у стању да води два рата у две арене војних операција захваљујући снази своје армије и моћи Северноатлантске алијансе. Међутим, таква ситуација неће трајати заувек, и Сједињене Државе „не могу бесконачно сачувати своју супериорност на овом нивоу“.

        Превео: Срђан Ђорђевић