National Interest: Британци су нам омогућили да видимо како са лица еврократа нестаје охоли осмех

АМЕРИЧКИ ЛИСТ НАВЕО 16 РАЗЛОГА ЗБОГ ЧЕГА BREXIT ЗАСЛУЖУЈЕ ПОХВАЛЕ

„Останите смирени и гласајте за излазак”

• Они, којима се управља, одлучили су да сами треба да одлуче ко ће их предводити. Еврократи - шачица политичара, бирократа, новинара, стручњака, лобиста и бизнисмена - покушавали су да истерају своје, упркос жељи европских народа. Крши се устав? Искористите договор. Споразум се крши? Гласајте поново. Монетарна унија се распала? Силом натерајте на улазак још и у политички савез. И никада, баш никада не тражећи глас јавности. „Доста!“ - рекли су британски држављани
• Референдум у Великој Британији постао је доказ да и остале чланице ЕУ могу одбацити окове, ако не тираније, онда барем бирократског лудила. У ранијим случајевима, када су у Европи постојали слични покушаји, било у Француској, Холандији, Ирској или Грчкој, увек су побеђивали еврократи. Све до овог момента
• Грађани Велике Британије нису упали у замку трговаца страхом који су тврдили да ће се Европа, као и цела западна цивилизација, наћи у опасности у случају изласка Велике Британије. Лондон наставља да буде члан NATO, као и Турска која још увек није део ЕУ

        РЕЗУЛТАТИ прошлог 23. јуна у Великој Британији изазивају различите реакције - како у само Великој Британији тако и изван ње.

        Упркос очигледним предностима бивствовања у оквиру европског блока, као што је приступ заједничком тржишту, ЕУ за Британце има и своје недостатке.

        За Лондон предности чланства у ЕУ нису упоредиве са трошковима проузрокованим потчињавању Бриселу. Због тога су, заговорници изласка, остваривши жељено, заслужили одређену похвалу, пише Ден Бендоу у чланку написаним за амерички лист National Interest.

        Разлога за радовање изласку Уједињеног Краљевства из састава Европске уније, аутор је пронашао чак 16:

        1. Обичан човек (Британац) је упутио изазов високим званичницима, водећим политичарима, новинарима и научним круговима и однео победу. Несумњиво, не можемо сматрати да је „мали човек“ увек у праву, али сама чињеница да је у Британији победио, говори да систем функционише. Најбогатија, добро организована и изрекламирана страна, ево, не побеђује увек.

        2. Нашавши се пред избором између економског просперитета и националне самоуправе, већина грађана Велике Британије изабрала је ово друго. Људи су још једном показали да људско постојање није повезано само са материјалном страном ствари.

        3. Они, којима се управља, одлучили су да сами треба да одлуче ко ће их предводити. Еврократи - шачица политичара, бирократа, новинара, стручњака, лобиста и бизнисмена - покушавали су да постигну своје, упркос жељи европских народа. Крши се устав? Искористите договор. Споразум се крши? Гласајте поново. Монетарна унија се распала? Силом натерајте на улазак још и у политички савез. И никада, баш никада не тражећи глас јавности. „Доста!“ - рекли су британски држављани.

        4. Владавина права ће се поштовати - или, барем, неће бити нарушавана тако отворено. Чланице ЕУ нису ни сањале да ће Европска унија добити овакву форму. Неке земље сигурно не би ратификовале Лисабонски споразум, који повећава стисак Брисела, да су схватале да ће се рестриктивне мере против финансијске помоћи другим државама тако експлицитно игнорисати. Без сумње, виновници су веровали да раде исправну ствар кршећи те законске гаранције. Данас, међутим, нико у ЕУ више није сигуран да ће гаранције, правила и обећања, дата од стране Брисела, бити испуњена.

        5. Убудуће упозорења да је Британија доказ да је потребно „више а не мање Европе“, са указивањем на важност „европског јединства“ више се неће успешно користити као аргументи. Људи на власти увек желе више - више новца за прерасподелу, више рекламе, више правила наметнутих другима, више власти у својим рукама. По њиховом мишљењу, „више Европе“ значи да Европа мора њима дати више, као што „европска солидарност“ значи да их остали морају слушати, након што су низ ветар пустили све што се налазило под њиховом контролом.

Референдумски листић

        6. Демократију је превладала бирократска инерција. ЕУ је позната по свом „дефициту демократије“, захваљујући којем је бирократија Брисела постала идеални инструмент за спровођење политичких мера које не подржавају ни владе, ни јавност земаља-чланица блока.

        7. Покушаји ЕУ да се сматра светском силом никада нису изгледали овако глупо. ЕУ има заставу коју нико не поздравља, химну, коју нико не пева. Унутар блока константно постоји дуалност структура, на пример - ЕУ има сопственог министра спољних послова и дипломатску службу, које допуњују истоветне структуре земаља-чланица блока. Ова дуалност доводи до одређене иритације.

        8. Задовољство због слике, како са лица еврократа са обе стране Ла-Манша нестаје охоли осмех. Претпостављало се да ће Brexit бити неуспешан и да ће референдум решити политички проблем Конзервативне партије, али то им није успело.

        9. Референдум у Великој Британији постао је доказ да и остале чланице ЕУ могу одбацити окове, ако не тираније, онда барем бирократског лудила. У ранијим случајевима, када су у Европи постојали слични покушаји, било у Француској, Холандији, Ирској и Грчкој, увек су побеђивали еврократи. Све до овог момента.

        10. Признавање чињенице да већина одлука народа није неправедна, већ само другачија, да није неопходно да на европском континенту све буде истоветно. Општа привредна правила и закони о раду, валута, систем мера и тежина, пољопривредни програми и заједничке повластице - не одговарају увек и свима. Неки људи више од свега цене различите приступе и стандарде и имају право да живе како желе, чак и ако то не одговара прогресивном начину мишљења, усвојеном на континенту.

        11. Енглеска, која плаћа већину рачуна, игнорисала је политичке уцене од стране Шкотске, која прети да ће одржати још један референдум о независности.

        12. Грађани Велике Британије нису упали у замку трговаца страхом који су тврдили да ће се Европа, као и цела западна цивилизација, наћи у опасности у случају изласка Велике Британије. Лондон наставља да буде члан NATO, као и Турска која још увек није део ЕУ.

        13. Занимљиво је, сматра аутор, погледати међусобне оптужбе, након што су објављени резултати референдума. Једни политичари оптужују друге, житељи Шкотске су бесни на Енглезе, ирски „републиканци“ такође осуђују Енглезе, док њих саме оптужују присталице отцепљења Северне Ирске од Велике Британије.

        14. Испоставило се да понекад присталице поражене партије ипак могу да победе, као што је био случај са лидером Партије независности Уједињеног Краљевства Најџелом Фараџом. Његова странка ишла је из једног неуспех у други, али је на крају већина грађана ове земље је послушала његов савет.

        15. Излазак Велике Британије из ЕУ постао је пример да људи желе да верују да њихово мишљење има значај, да њихови поступци имају смисла, а да они који тврде да представљају грађане земље, заиста слушају мишљење бирачког тела. Због постојећег консензуса, многи политичари сматрају низ тема неприхватљивим за расправу, што усмерава нормалне људе директно у руке маргиналних политичара који су спремни да изразе тежње обичног човека.

        16. Задовољство због тога што се унапред планирани резултат показао погрешним, због чега ће се десити земљотрес у високим круговима британске политике.

        Може ли Brexit бити грешка?

        Несумњиво, констатује аутор. Међутим, Велика Британија има стотине година искуства у управљању самом собом, тако да излазак земље из ЕУ не може бити крај ове државе. Он може подстаћи остале чланове блока да размисле о „европском пројекту“ који покушава да се претвори у суперсилу.

        Превео: Срђан Ђорђевић