Најмањи грех „црвеног Џеремија“ је што одбија да пева химну „Боже, чувај краљицу“

ПРОТИВ НОВОГ ЛИДЕРА БРИТАНСКИХ ЛАБУРИСТА УДРУЖИЛИ СЕ

И КАМЕРОН, И ЛОНДОНСКИ СИТИ, И...

Џереми Корбин у катедрали Светог Павла

• Од изборног пораза 1979. године, када је на власт дошла Маргарет Тачер, лабуристи су се вратили на власт само једном, иако на дужи период - од 1997. до 2010. године. Али, за тих тринаест година своје владавине ова странка се, под вођством „нових лабуриста“ на челу са Тонијем Блером, мало разликовала од конзервативаца. Блера су оправдано звали пудлицом Џорџа Буша. А сада је клатно кренуло не просто улево - већ тако далеко и тамо где није било већ много деценија. Отуда и мржња према Корбину, како лабуристичке, тако и конзервативне елите
• Корбин је за национализацију, за порезе богатима, против NATO-а и за помоћ избеглицама, против енглеског нуклеарног програма и за уједињење Северне Ирске са Републиком Ирском, за Хамас и права мањина, за „заједничко власништво над средствима за производњу, дистрибуцију и размену“ и против конфронтације са Русијом. Он је прави, убеђени левичар, али нипошто није русофилски политичар             
• Лидер конзервативаца и премијер, Дејвид Камерон, није могао да одоли да на свом Твитеру не напише да је „лабуристичка партија сада претња нашој националној и економској безбедности, као и претња безбедности ваше породице“. На овај твит је наредног дана одговорила руска амбасада у Лондону, постављајући питање: „Можете ли да замислите какви би наслови изашли у британској штампи да је руски председник једну од водећих опозиционих странака назвао претњом по националну безбедност?“. Овај твит амбасаде је сакупио 11 хиљада ретвитова - шест пута више него твит самог Камерона
• Корбин је у лабуристичкој „влади у сенци“ формирао министарство за психо-физичко здравље. Али, ситуација у којој се Корбин изненада затекао супротно интересима читавог енглеског политичког система, а поред тога, и то што је довео у питање атлантску солидарност и англосаксонски империјализам као такав - може га коштати не само менталног здравља, већ и физичког

Пише: Петар АКОПОВ

 

        НОВИ лидер енглеских лабуриста Џереми Корбин доживео је први напад штампе.

        Оптужен је за увреду краљице и непоштовање оних који су погинули у рату.

        Мржњу британског естаблишмента према Корбиновим идејама већ је приметила руска амбасада у Лондону. Јасно је: Корбинови ставови крајње противурече антируском расположењу осталих британских политичара.

        Џереми Корбин није певао националну химну током свечане церемоније у катедрали Светог Павла у Лондону која је била посвећена годишњици „Битке за Британију“ из Другог светског рата, а присуствовала су руководства владе, војске и парламента.

        Корбин је - као лидер главне опозиционе странке - стајао са осталима, али уста није отворао, само је стајао ћутећи, док су други певали химну.

        Корбин је пацифиста, социјалиста и противник монархије, тако да се није сматрао дужним да пева „Боже, чувај краљицу“. Дакле, његов однос према монархији није ништа ново, али медији су одмах оптужили Корбина за увреду краљице и за непоштовање сећања на жртве, називајући његово понашање срамним и наводећи „велико незадовољство јавности“.

        Корбина су напали и конзервативци, и део лабуриста. А кад је он одговорио, да је стајао у „тишини с поштовањем“ и тако „одавао почаст сећању на мртве, мислећи на своју породицу и ратне ветеране“, њему су онда замерили још и чињеницу да је „био обучен у сако и панталоне од различитих одела и да му горње дугме на кошуљи није било закопчано“, иако је то Корбинов непроменљив стил већ деценијама.

        Ови напади на Корбина су интересантни само због чињенице, да су први након његовог избора за шефа Лабуристичке партије, и зато што је јасно да ће га сада нападати сваком приликом, често без разлога.

        Овај 66-годишњи члан парламента са левичарским, социјал-демократским ставовима изабран је за лидера главне опозиционе странке Велике Британије у суботу.

        Пре два месеца, победу Корбина нико није могао да предвиди, али пре месец дана стекао је тако велику предности над осталим кандидатима да га није могла зауставити ни кампања у штампи, нити бајања бивших лидера његове партије. Бираче су плашили распадом странке и тиме да она никада неће успети да се врати на власт ако буде предвођена таквим радикалним лидером, али стотине хиљада регистрованих чланова Лабуристичке странке свој глас су дали скромном посланику из једног од лондонских округа.

        Лидер конзервативаца и премијер, Дејвид Камерон, није могао да одоли и да у недељу на свом Твитеру не напише да је „лабуристичка партија сада претња нашој националној и економској безбедности, као и претња безбедности ваше породице“.

        На овај твит је наредног дана одговорила руска амбасада у Лондону, постављајући питање: „Можете ли да замислите какви би наслови изашли у британској штампи да је руски председник јенду од одећих опозиционих странака назвао претњом по националну безбедност?“.

        Овај твит амбасаде је сакупио 11 хиљада ретвитова - шест пута више него твит самог Камерона.

        Али, право питање је: зашто је Камерон толико нервозан, након што је његова странка пре само четири месеца добила изборе, обезбеђујући себи петогодишњу владавину?

        Зато што је победа Корбина - заиста револуционаран догађај у енглеској политици.

        Брадатог вегетаријанца сматрали су ексцентриком и називали га троцкистом (иако је обичан левичарски социјалиста), и нико није очекивао његову победу. Померање улево највеће и у прошлости заиста левичарске, или барем социјал-демократске опозиционе странке Велике Британије, представља озбиљан изазов за енглеску владајућу класу.

        Лабуристи су много скренули удесно током последњих тридесет- четрдесет година и њихов социјалистички патос изгледао је неповратно изгубљен у прошлости.

        Још од изборног пораза 1979. године, када је на власт дошла Маргарет Тачер, лабуристи су се вратили на власт само једном, иако на дужи период - од 1997. до 2010. године. Али, за тих тринаест година своје владавине ова странка се, под вођством „нових лабуриста“ на челу са Тонијем Блером, мало разликовала од конзервативаца. Како у економској политици, тако и у међународној - Блера су оправдано звали пудлицом Џорџа Буша.

        А сада је клатно кренуло не само улево - већ је кренуло тако далеко, тамо где није било већ много деценија. Отуда и мржња према Корбину, како лабуристичке, тако и конзервативне елите. Они су се тако добро зближили у том периоду да се консензус о најважнијим питањима просто подразумевао. Али, изненада је постало јасно да се великом делу друштва не свиђа такво зближавање на рачун његових интереса.

        А поврх свега тога, ово се десило у веома тешком тренутку за Британију: економска ситуација је нестабилна, односи са ЕУ нејасни, не постоји извесност чак ни у томе да ли ће и само Уједињено Краљевство опстати.

        Истога дана када је изабран Корбин, прва министарка Шкотске и лидер Шкотске народне партије (ШНП) - Никол Стерџен - изјавила је да ће будућност региона бити једна од кључних тачака партијског програма уочи избора за локални парламент 2016. године и да ће датум новог референдума за независност бити познат у блиској будућности. Њу су одмах оптужили за кршење обећања датог прошле године, када су присталице независности изгубиле на референдуму - тада је Стерџен обећала да ће ново гласање бити одржано тек за време друге генерације.

        У Лондону сматрају да следеће гласање треба да буде најраније за 20 година, али лидер ШНП тврди да су се околности промениле.

        Уосталом, следеће године ће се одржати референдум о изласку Велике Британије из ЕУ и „ако нас искључе из Европе против наше воље, не сумњам да ће људи барем размислити о новом референдуму“, рекла је Стерџен. Према њеним речима, ново гласање се може десити кроз пет или десет година, то јест, постоји могућност да се референдум може одржати 2020. године, када је планирано одржавање и следећих општенационалних парламентарних избора. Наравно, ако Велика Британија изађе из ЕУ, а шансе за то су, након појављивања Корбина на челу Лабуристичке странке, значајно порасле.

        Он није отворени присталица изласка, али истиче да има „озбиљних питања“ у вези ЕУ, зато што сумња да Унија „делује у интересу обичних радних људи“.

        Бивши лидер Партије независности Уједињеног Краљевства - лидер организације евроскептика Фараџ - већ је изразио наду да ће Корбин заједно с њим водити кампању за иступање из ЕУ. И мада је нови министар спољних послова лабуриста, Хилари Бен, већ рекао „ми намеравамо да останемо у Европској унији, да бисмо се заједнички борили за бољу Европу“, јасно је да се ситуација око референдума о Европској унији компликује.

        Овај референдум је иницирао Камерон, како због игре са Бриселом, тако и због све већег процента бирача који одлазе ​​под заставу Партије независности. Камерон је хтео да добије већи утицај Лондона у евроструктурама и да истовремено освоји симпатије евроскептика. Међутим, он сада ризикује да истовремено са гласањем о ЕУ добије фактички и гласање о независности Шкотске.

        Ако Британија изађе из ЕУ - што ће зависити и од опште економске ситуације - онда ће то аутоматски ојачати позиције присталица одвајања Шкотске, који и онако добијају на популарности. Ако не изађе - то ће обезбедити раст утицаја не само Партије независности, већ и лабуриста, ако Корбин успе да себе у очима британских бирача представи као заштитника Енглеза од лоше ЕУ.

        При чему ће и спољнополитички и унутрашњи ставови Корбина сада бити предмет напада његових противника. Међутим, тешко је рећи где је граница између његових ставова о унутрашњој и спољној политици, јер је код њега, као човека од идеја, све узајамно повезано.

        Корбин је за национализацију, за порезе богатима, против NATO-а и за помоћ избеглицама, против енглеског нуклеарног програма и за уједињење Северне Ирске са Републиком Ирском, за Хамас и права мањина, за „заједничко власништво над средствима за производњу, дистрибуцију и размену“ и против конфронтације са Русијом. Он је прави, убеђени левичар, али нипошто није русофилски политичар.

        Он је једноставно лишен русофобије и пристрасности, што је изузетна реткост у енглеском естаблишменту, за који је презир и страх од Русије скоро наследна особина. Толико природна као и империјализам и класно убеђење у своју изабраност, чега је пацифиста Корбин, који је падао чак и на школским испитима, природно, потпуно лишен.

       „Ја не ценим Путинову спољну политику и не подржавам ни његову, ни руску, ни било чију експанзију“, - каже Корбин, али енглеска елита у њему види превасходно човека који се доследно противи свим ратовима које су започеле САД, уз константну подршку британске елите.

        Јасно је да ће Корбина покушати да дискредитују на сваки начин и да ће због немогућности да окаљају његову личност ударити по његовим ставовима, покушавајући да га представе као опасног радикала који угрожава „добару стару Енглеску“ које, међутим, већ одавно нема, али све то може помоћи да се Корбин обликује као лидер опозиције, а затим, ако се све поклопи, и да постане најнеобичнији британски премијер.

        Међутим, у време када је Корбин формирао своју владу у сенци - јер тако налаже традиција, највећи део досадашњег лабуристичког „кабинета“ није желео да ради са новим лидером.

„Црвени Џереми” проглашава победу на унутарпартијским изборима

        Пораз његових противника је био разоран - Корбин је током гласања освојио 60 одсто гласова чланова странке, али је при формирању новог кабинета укључио у његов састав и другопласирног Ендруа Бурнама, 45-годишњег бившег министра културе и здравља у последњој влади Гордона Брауна. Бурнам је, за разлику Корбина, типичан представник лабуристичке „машине“, већ видео себе као лидера странке, али сада се мора задовољити местом министра унутрашњих послова „у сенци“.

        На челу свог министарства спољних послова Корбин види Хилари Бена - представника познате енглеске политичке династије: посланици су били његов прадеда, деда и отац. При чему је отац новог „министра“ - Ентони Веџвуд Бен - био министар у лабуристичкој влади у 60-им и 70-им годинама, а почетком седамдесетих година је чак био на челу Лабуристичке партије, која је тада била у опозицији. Али, што је најважније, он је био де-факто лидер левог крила Лабуристичке партије током 70-их - 90-их година, и човек под чијим је утицајем, несумњиво, Корбин започео политичку каријеру. Оно што је Ентони Бен написао, на основу свог дугогодишњег искуства рада у влади, сада може потписати и сам Корбин:

       „Као министар, осетио сам снагу индустријалаца и банкара у моменту када су пробијали себи пут користећи најотвореније облике економског притиска, чак и уцене, у односима са лабуристичком владом... Ове лекције су ме довеле до закључка да Великом Британијом само површно управљају посланици и бирачи који их бирају. Парламентарна демократија је, у ствари, процес који се мало разликује од једноставног средства обезбеђења периодичне промене руководства, којем се напросто дозвољава да вежба контролу над системом, који и даље у великој мери остаје нетакнут. Ако се британски народ икада запита - каквом моћи он заиста располаже у нашем политичком систему, биће запањен кад схвати колико је његова моћ у ствари мала“.

        Ентони Бен је умро прошле године, а његов син, којем је сада 61 година, још током двехиљадитих је успео да постане министар у владама Блера и Брауна, а последњих година је био члан кабинета у сенци.

        Хилари Бен је, као и Корбин, вегетаријанац, али за разлику од новог лидера лабуриста, који нема свршено високо образовање, Бен има диплому универзитета из Сасекса, где је студирао руски језик, културу и историју Русије и држава Источне Европе.

        Као министра одбране из сенке, како пише сајт тевеканала Sky News, Корбин је хтео да види Криса Брајанта, који је у претходном „кабинету“ био одговоран за културу и медије. Али, онда се Корбин предомислио - после получасовног разговора у којем је Брајант инсистирао на питању „шта ће се десити ако будемо морали да нападнемо Русију“.

        Према наводима Sky News-а, „Корбин за такав разговор није био спреман“.

        Занимљиво, Брајант је несуђени свештеник Англиканске цркве и отворени геј (познат по својој склоности ка објављивањи експлицитних слика на друштвеним мрежама), а крајем двехиљадитих је као заменик министара спољних послова био задужен за односе и са Русијом.

        Зато је нови лабуристички „министар одбране“ постала бивша министарка транспорта из сенке Марија Игл. Та 54-годишња посланица била је заменица министра у Блеровој влади, али је мање позната од своје сестра близнакиње, Анђеле, која је такође добила функцију у „Корбановој влади“.

        Анђела је постала министар из сенке за бизнис, али широкој јавности је постала позната још 1997. године, када је постала прва жена у британском парламенту која је отворено објавила да је лезбејка (тренутно признатих хомосексуалаца и лезбејки у британском парламенту има 27, што ставља Вестминстер на прво место међу свим светским парламентима).

        Корбина критикују због чињенице да је у његовом кабинету премало жена, иако је поред близнакиња Игл ту такође и Лусиана Бергер, пре пет година проглашена „најсексипилнијом“ посланицом.

        Ова 34-годишња Јеврејка и борац против антисемитизма добила је од Корбина новоустановљено „министарство за питања психо-физичког здравља“.

       „Веома сам задовољан што смо формирали посебан ресор, који ће се бавити питањима психо-физичког здравља - проблемима за које сам већ одавно заинтересован“, - рекао је нови лидер Лабуристичке партије.

        Заиста, ситуација у којој се Корбин изненада затекао супротно интересима читавог енглеског политичког система, а поред тога, и то што је довео у питање атлантску солидарност и англосаксонски империјализам као такав, може га коштати не само менталног здравља, већ и физичког.

        Већ одавно нико у старим енглеским партијама није могао да се ослони директно на бираче, заобилазећи партијску машину, док је Корбину то успело. А сада ће све зависити од тога да ли ће он успети да сачува и и повуче странку за собом, или ће му је поцепати на делове, како не би дали шансу „црвеном Џеремију“ да дође на власт и почне да отелотворује своје ставове у пракси.

        Превео: Срђан Ђорђевић